Preporuka za izvođenje na BITEF-u
U Srbiji je pozorište mrtvo. Jedini živi oblici teatra potucaju se po belom svetu, realizuju ih pojedinci, uz podršku regionalnih i gradskih pozorišta koja još uvek imaju mogućnost da na svojoj sceni prikažu neki živi komad. Ne radi se više ni o angažovanom pozorištu, već jednostavno o predstavama koje nam nešto zaista govore danas i ovde. Javnost uglavnom prihvata takvo stanje stvari jer zna da drukčije ne ide. Većina preuzima stav režimskih kritičara i medija da se tu ne radi ni o kakvom pozorištu već o propagandnom smeću koje bi samo zagadilo naše pozorišne scene poput JDP-a, BDP-a, SNP-a, Narodnog pozorišta ili Zvezdara teatra. Međutim i mrtvo pozorište želi da ide u korak s vremenom pa stoga razvija neke patološke forme. Radi se o političkom teatru par excellence, koji se ne izvodi na daskama koje život znače, već su te daske iščupane i koriste se kao pozorišne rekvizite, jednom rečju – batine.
Ovaj politički teatar nije lišen metasvesti, budući da koristi sam sebe kako bi doveo do propasti obeleženog junaka drame. Radi se o postdramskom pozorištu, koje ne operiše sa tekstom, već se oslanja na improvizaciju: psovka, laž, nepismenost, podmetanje, horsko paralingvističko urlanje, vređanje, kevtanje, nanošenje bola. Izvodi se u digitalnom prostoru i predstavlja jednu vrstu performans arta, koji svakog časa može uključiti nove aktere, isključiti stare, jedino glavni junak/inja, po pravilu negativac koga treba ubiti do kraja predstave, ostaje nepromenjen. Relativno često se izvodi na mrežama kod nas.
Najnovija digitalna predstava ovog (para)pozorišnog kolektiva na internetu mogla bi poneti naziv Mrzimo Albance!, jer digitalni teatar to dozvoljava za razliku od analognog, koji bi mogao doći pod sankcije pravosuđa. U ovom slučaju radi se o udruženom napadu na prištinskog dramskog pisca Jetona Neziraja, inače omiljenog gosta beogradskog pozorišnog establišmenta u mirnodopskim uslovima. Međutim, kada politički mrak padne, stvari se menjaju iz osnova. Kao što je Aristotel davno definisao u poetici tragedije, ovde se radi o prepoznavanju sa preokretom. Naime, nakon objavljivanja jednog Nezirajevog teksta o pozorištu, sa posebnim osvrtom na predstavu LIFT: Slobodan Show u režiji Nenada Todorovića na sceni Narodnog pozorišta Priština (izmeštenog u Gračanici), neko iz pozorišnog sveta Srbije je doživeo prosvetljenje. Taj neko je ukazao da Neziraj nije nikakav kosmopolitski intelektualac, tolerantan i šaljiv, kao što ga poznaju već da ume da bude neprijatan, da kritikuje ono što je najsvetije: dominantni odnos srbijanske elite prema devedesetim godinama. Zbog toga su Neziraja označili kao „glogov kolac za srpski teatar na Kosovu“, „moralno posrnulog intelektualca“ i „gebelsovskog propagandistu“. I to je početak ove predstave koja bez prestanka traje od 21. februara do danas. Kako to već biva u digitalnom pozorištu, u ovom komadu učestvuju najrazličitiji izvođači postdramskih uloga sa zajedničkim imeniteljem u mržnji prema Albancima: urednici, novinari, saradnici Večernjih novosti, Sputnjika, Politike, KosovaOnline i Danasa, kao i samog Ministarstva kulture koje je dalo punu podršku razigravanju pozorišnim daskama. Naravno, za ovakvu vrstu drame neophodno je i glavnog negativnog junaka učiniti što moćnijim, jer bismo u suprotnom izgubili tragički modus ugroženog kolektiva i skliznuli u komediju ili farsu. Zato svako od aktera najpre hiperboliše Nezirajev uticaj do planetarnih razmera: „jedan od četiri najuticajnija postjugoslovenska autora“, „moćniji od Jahjage“, čovek koji se uključio u politiku preko teatra baš u trenutku kada je gnusni „francusko-nemački predlog za Kosovo i Srbiju“ stigao Vučiću i Kurtiju na sto. Takođe, on ugrožava srpsku energetiku, pravosuđe na Kosovu, jednom rečju kosmičko zlo. Pogonsko gorivo za ovakvu političko-propagandnu predstavu je paranoja, koja svakog dana produkuje nove elemente za tzv. pozadinsku priču: „Šta se krije iza Nezirajevog istupa“. Najdalje dokle oni mogu da dobace je priča o zaveri usmerenoj protiv Srba, a naročito protiv Narodnog pozorišta u Gračanici, njegovog upravnika Predraga Radonjića i pozorišnog reditelja Nenada Todorovića. Nikome na pamet ne pada da još uvek postoji neka pozorišna kritika, lično viđenje ljudi iz branše. To je u Srbiji prestalo da postoji i svaka kritička reč tretira se kao manifestacija političke zavere, pokušaj oduzimanja prava na rad i život, što je produkt decenijskog istrajavanja zajednice u poziciji žrtve. Naime, Srbi su, prema glavnom političkom narativu bili žrtve i manjina na Kosovu i pre Miloševića, i za vreme Miloševića (kada je u Narodnom pozorištu Priština desetkovana Albanska drama), kao i posle njega. I ostaće tako do Sudnjega dana. E, onda ćemo videti, može li se nešto na kantaru dobiti. Ali biće i tada mućke, sigurno, zbog stranih sila.
Do tog Dana D, domaća kohorta ima šta da radi na mreži, predstava traje, mase perverzno uživaju, pa čak i dojučerašnji pozorišni saradnici Jetona Neziraja u Beogradu poput Mikija Manojlovića, Svetozara Cvetkovića, Kokana Mladenovića i mnogih drugih viđenih izvođača pozorišnih radova. Neka Neziraj trpi bežične batine, uostalom takvo je vreme, a biće dana kada će se oni oglasiti. Uostalom, šta mu je trebalo ono s Handkeom, evo dokle je to dovelo? Pristojni Albanac bi napravio predstavu o Čika Jovi Zmaju a ne o Handkeu, i došao u Beograd da nam to prikaže, pa ako nam se to svidi, da razmislimo da li ćemo ga pustiti živog nazad.
Potrajaće ova digitalna predstava javnog batinanja prištinskog dramskog pisca Jetona Neziraja. Struktura je otvorena, sve je dozvoljeno, dasaka ima dovoljno, a moguće je koristiti i razne druge rekvizite. Niko se, naravno, ne pita, zbog čega je prištinski kolega imao takav kritički stav o pomenutoj predstavi. Možda se odgovor krije u samom komadu i treba ga ponovo pažljivo pogledati, iako je prošlo pet godina od prvog izvođenja. Predstava LIFT: Slobodan Show i pored fragmentarno plasiranih delova iz optužnice Slobodana Miloševića (za zločine nad Albancima) generalno se ne bavi njegovim političkim učinkom, već kao i njena naslednica, serija Porodica, tek familijarnim trivijalnostima i kako se sve to reflektovalo na život srpske zajednice. Poenta predstave, čime se zaključuje i autorski odnos prema recentnoj prošlosti, dolazi iz perspektive najmlađih članova ovog političkog baleta koji kažu: „Sećam se dana kad je Sloba umro, sećam se da me je boleo kurac“, kao i „Ja ne mogu da mrzim Slobu zato što mi to nije prošlo kroz kožu“. Za razliku od ovog pozorišnog ansambla, koji se sam diskvalifikovao iz pozicije etičkog svedočenja o prošlosti, mnogima je TO i te kako prošlo kroz kožu, i zauvek ih uklonilo sa ovog sveta. Ova predstava osim dvočasovne zabave u maniru diskoteke „Madona“, zaista ne pruža ništa, ali je s druge strane važna, jer predstavlja kolateralni odgovor na pitanje zbog čega je ovdašnje pozorište mrtvo. Takođe, pokazuje i zbog čega je društvena zajednica spremna da prebije svakog ko se drzne da joj kaže da je to zbog toga što ih Slobin prolazak kroz tuđu kožu nikad nije boleo.
Peščanik.net, 07.03.2023.
KOSOVO- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Nećemo valjda o tome - 20/04/2024
- Za Beograd se mora boriti - 10/04/2024
- Stadionska groznica - 29/03/2024
