Koliko se sećam, ili kako sam razumeo, prvobitna ideja belih listića sastojala se u tome da je potrebno da apstinenti, koji to žele, već jednom objasne svoju apstinenciju time što bi protestno glasali poništavajući listić. Time bi izrazili svoju ocenu da je politička ponuda apsolutno nezadovoljavajuća i da bi glasajući za bilo koju opciju samo produžavali agoniju glasanja za manje zlo, da nije dovoljan razlog da se za nekog glasa samo činjenica da postoji i neko gori od njega. Tako bi se logika manjeg zla večno perpetuirala, bez ikakvog podsticaja aktuelnoj vlasti da svoj performans u bilo čemu poboljša. Dakle, motivi belog glasa su bili prilično jednostavni i namenjeni jednokratnoj upotrebi u konkretnim okolnostima ovih poslednjih izbora.

Međutim, ova je ideja, kada je puštena u svet (kao uostalom i svaka druga), dobila je i svoju vulgarnu interpretaciju. Provođenjem ove ideje u praksu, naravno, neke stranke bile su više pogođene od drugih. Njihovi simpatizeri i stranački vojnici, narcisoidno i egocentrično, zaključili su da je sve to upereno isključivo protiv njih i da se, maltene, radi o zaveri. Oni se nijednog trenutka nisu zapitali, a trebalo bi, zašto su baš njihovi dotadašnji birači tako nezadovoljni i zašto su baš oni srazmerno najviše glasali belim listićem. Prvobitna ideja, kako smo napisali, bila je uopštena i obraćala se svim biračima razočaranim politikom svojih stranaka u proteklom periodu. Neki nisu bili razočarani, pa su i ovog puta glasali za svoje stranke, a neki su bili razočarani, i to neki više a neki manje. To se onda odrazilo na relativne rezultate tih stranaka i dejstvo belih listića na njih. Beli glasači se nisu međusobno dogovarali niti su pravili strategiju koga će, više ili manje, da „kazne“.

S druge strane, neki beli glasači, nakon objave rezultata, upravo su se tako i ponašali, hvastali su se kako su kaznili svoje bivše stranke. Svaki beli glasač imao je svakako svoje sopstvene motive i naprosto nijedan od njih nema pravo da definiše motive svih ostalih. Time se osnovna ideja belog glasa na vrlo glup i osion način prisvaja, banalizuje i primitivno personalizuje. Nijedan beli glasač nema pravo da imputira sopstvene motive stotinama hiljada ostalih koji su na isti način glasali.

Posebno je neinteligentno trijumfovati, jer beli glas, kao što smo rekli, u svojoj prvobitnoj ideji, nije bio uperen ni protiv koje pojedinačne stranke, već je trebalo samo da izrazi opšte razočarenje lošom političkom ponudom. Potpuno je jasno da beli glas, po definiciji, nije nikoga mogao poraziti, niti je mogao biti poražen (ovo je dobro opisano u tekstu g. Belića, na sajtu Peščanika, Pobeda? Poraz?). Simbolična poruka da 170.000 ljudi nije u stanju da mirne savesti zaokruži bilo koju od ponuđenih opcija znači samo to i ništa drugo. Samo politički zagriženi ljudi i stranke, bilo kad se hvale bilo kad se žale, usuđuju se da u ovu simboličnu poruku bilo šta drugo učitavaju. Na sopstvenu štetu.

Peščanik.net, 16.05.2012.

BELI GLAS

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Srđa Popović

Srđa Popović (1937-2013), jugoslovenski advokat ljudskih prava. Branio mladog Zorana Đinđića, Brigitte Mohnhaupt (Baader-Meinhof), Vojislava Šešelja, Dušana Makavejeva, Milorada Vučelića, Mihajla Markovića, Miću Popovića, Predraga Čudića, Nebojšu Popova, Vladimira Mijanovića (Vlada Revolucija), Milana Nikolića, Mihajla Mihailova, Dobroslava Paragu, Milana Milišića, Vladimira Šeksa, Andriju Artukovića, Beogradsku šestoricu, profesore izbačene sa Filozofskog fakulteta... Pokretač peticija za ukidanje člana 133 (delikt govora), ukidanje smrtne kazne, uvođenje višestranačja u SFRJ... 1990. pokrenuo prvi privatni medij u Jugoslaviji, nedeljnik Vreme. Posle dolaska Miloševića na vlast iselio se u SAD, vratio se 2001. Poslednji veliki sudski proces: atentat na Zorana Đinđića. Govorio u 60 emisija Peščanika. Knjige: Kosovski čvor 1990, Put u varvarstvo 2000, Tačka razlaza 2002, Poslednja instanca I, II, III 2003, Nezavršeni proces 2007, One gorke suze posle 2010.

Latest posts by Srđa Popović (see all)

Author: Srđa Popović

Srđa Popović (1937-2013), jugoslovenski advokat ljudskih prava. Branio mladog Zorana Đinđića, Brigitte Mohnhaupt (Baader-Meinhof), Vojislava Šešelja, Dušana Makavejeva, Milorada Vučelića, Mihajla Markovića, Miću Popovića, Predraga Čudića, Nebojšu Popova, Vladimira Mijanovića (Vlada Revolucija), Milana Nikolića, Mihajla Mihailova, Dobroslava Paragu, Milana Milišića, Vladimira Šeksa, Andriju Artukovića, Beogradsku šestoricu, profesore izbačene sa Filozofskog fakulteta... Pokretač peticija za ukidanje člana 133 (delikt govora), ukidanje smrtne kazne, uvođenje višestranačja u SFRJ... 1990. pokrenuo prvi privatni medij u Jugoslaviji, nedeljnik Vreme. Posle dolaska Miloševića na vlast iselio se u SAD, vratio se 2001. Poslednji veliki sudski proces: atentat na Zorana Đinđića. Govorio u 60 emisija Peščanika. Knjige: Kosovski čvor 1990, Put u varvarstvo 2000, Tačka razlaza 2002, Poslednja instanca I, II, III 2003, Nezavršeni proces 2007, One gorke suze posle 2010.