Pošto je Evropski parlament usvojio Rezoluciju u kojoj se pored ostalog poziva na međunarodnu istragu izbornih neregularnosti u Srbiji, premijerka Ana Brnabić i ministar Miloš Vučević, a potom i još neki eksponenti vlasti uporedili su to sa austrougarskim ultimatumom Srbiji iz 1914. godine!
Čak i u pravom mnoštvu ekstravagantnih i neverovatnih poteza i izjava istaknutih predstavnika naše vlasti, ovaj pokušaj da se izjednačedve potpuno neuporedive istorijske situacije bukvalno bode oči.
Ultimatum koji je početkom jula 1914. godine Austrougarska uputila Vladi Srbije a koji je postao povod za početak najvećeg rata koji je istorija do tada zabeležila, bio je posledica atentata koji su na prestolonaslednika Austrougarske izvršili pripadnici revolucionarne organizacije „Mlada Bosna“.
I rok od samo 48 sati za odgovor i oštrina zahteva u ultimatumu jasno su govorili da je cilj ultimatuma da ga Srbija odbije, da se dobije izgovor za rat. Zahtevana je obustava svake propagande protiv Austrougarske, prestanak rada i raspuštanje svih organizacija koje, po tumačenju Beča, rade protiv Austrougarske, pre svega Narodne odbrane. Potom, da se iz obrazovnog sistema ukloni svaka vrsta podsticanja protiv Austrougarske. Da se iz državne službe, i vojne i civilne, odstrane sva lica za koja se iz Beča tvrdi da su se bavila podrivačkim radom protiv Austrougarske, kao i efikasno zatvaranje granice za prelazak takvih lica i materijala. Isto tako, zahtevano je neodložno hapšenje svih osumnjičenih za pomoć u atentatu, i najvažnije, učešće austrougarskih službenih lica u istragama na teritoriji Srbije, kao i sprovođenja sudskog postupka protiv navedenih lica uz učešće i po uputstvima organa Austrougarske.
Vlasti Srbije nisu bile odgovorne za atentat. Znale su to i austrougarske vlasti koje su posle atentata sprovele istragu koja je pokazala da pojedinci iz srpskog državnog aparata jesu prethodno bili u vezi sa atentatorima, ali da same vlasti Srbije nisu imale veze s atentatom. I u međunarodnim krugovima bilo je apsolutno predominantno mišljenje da se ultimatum zasniva na nepotkrepljenim optužbama, da je ekstremno rigidan i nepravedan, opasan ne samo po Srbiju već i po Evropu i svet jer vodi u rat.
Vlada Srbije je izrazila žaljenje i nedvosmisleno osudila atentat i izašla u susret praktično svim zahtevima ultimatuma osim učešću organa Austrougarske u sudskom postupku.
Rezolucija Evropskog parlamenta izglasana pre nekoliko dana je posledica skandaloznih dešavanja na nedavno održanim parlamentarnim i lokalnim izborima u Srbiji. U rezoluciji se konstatuje da su ti izbori značajno odstupili od međunarodnih standarda i opredeljenja za slobodne i poštene izbore i da se ne može smatrati da su održani u pravednim uslovima. Ukazuje se na široko rasprostranjene i sistematske prevare koje su ugrozile integritet izbora i sa ozbiljnom zabrinutošću konstatuju se brojni dokazi koje su prikupili međunarodni i domaći posmatrači.
Rezolucijom se uz ostalo poziva na „nezavisnu međunarodnu istragu od strane uvaženih međunarodnih pravnih eksperata i institucija“, koji bi istražili neregularnosti na parlamentarnim i lokalnim izborima, posebno u Beogradu. EP poziva Evropsku komisiju da pokrene inicijativu za slanje ekspertske misije u Srbiju koja bi ispitala situaciju u vezi sa izborima i postizbornim razvojem događaja, kako bi „posredovala u uslovima za uspostavljanje neophodnog društvenog dijaloga kojim bi se obnovilo javno poverenje u institucije“.
Ultimatum Austrougarske je bio nasilnički gest, jednostrani postupak agresivne velike sile koja je samo čekala povod da pokori malu, nezavisnu državu. Dokument koji je, u najdoslovnijem smislu, bio pretnja suverenitetu čak i opstanku Srbije kao države. Neskrivena pretnja zasnivala se na optužbama koje nisu bile potkrepljene valjanim dokazima, a zahtevi su po oceni velike većine predstavnika evropskih država bili krajnje nepravedni i neprihvatljivi.
Rezolucija je reakcija demokratskog parlamenta EU na skandalozno sprovedene izbore u zemlji koja je kandidat za članstvo u EU. Dokument nije pretnja državi odnosno njenom suverenitetu, već je upozorenje režimu, aktuelnoj vlasti, odgovornoj za neregularnost izbora, propraćen predlozima koji su po oceni velike većine predstavnika evropskih država opravdani i zasnovani na mnoštvu valjanih dokaza.
Jedino što povezuje dva dokumenta je to što se u oba koristi pojam „istraga“. Ali sasvim je očigledno i jasno, čak i za laike, da, za razliku od Ultimatuma, „istraga“ u Rezoluciji Parlamenta EU ne podrazumeva nikakvu sudsku ili policijsku istragu, ništa što bi podrazumevalo zadiranje u nadležnost naših institucija, već samo ekspertsku proveru i analizu činjenica čiji cilj je upravo obnova poljuljanog javnog poverenja u te institucije.
Kako ljudima iz naše vlasti pada na pamet da rezoluciju za koju su govorili da je nešto što „dođe i prođe“, nešto za „kačenje mačku o rep“ sad izjednačavaju sa ultimatumom? Zašto to rade? Da li su im nepoznate notorne istorijske činjenice ili te činjenice svesno ignorišu zbog želje da u javnosti projektuju sopstvenu sliku o sebi i svom „gromadnom“ istorijskom značaju?
Ni famozna „Hanlonova britva“, koja kaže da ono što je objašnjivo neznanjem ili glupošću ne treba objašnjavati zlim namerama, u ovom slučaju nije od pomoći. Prosto, nije moguće eliminisati mučan utisak da su objašnjenja za postupke naše vlasti sa obe strane njene oštrice.
Ali, u krajnjoj liniji, dilema da li je reč o beslovesnosti ili beskrupuloznosti sa stanovišta posledica i nije bitna. Jer ne može biti dileme oko toga da su sasvim izvesne dve ružne posledice – dalje zaluđivanje dobrog dela i inače sluđene javnosti i vređanje uspomene na velike istorijske trenutke.
Peščanik.net, 12.02.2024.
