Light art photography by JanLeonardo http://goo.gl/xCA35k

Jedan primer proevropskog diskursa u Srbiji

Nekoliko reči o zvaničnom proevropskom diskursu u Srbiji, o tome na koji način, kojim rečima, kojim argumentima naši političari na vlasti predstavljaju i obrazlažu uključivanje Srbije u Evropsku uniju. Mislim da ova tema zaslužuje pažnju i da o njoj treba razgovarati. Zašto to mislim pokušaću da objasnim na jednom primeru. Reč je o članku Aleksandra Vučića pod naslovom „Srbi moraju u Evropu“, objavljenom 13. maja prošle godine, u vreme kad je Vučić bio predsednik vladajuće Srpske napredne stranke, potpredsednik vlade i ministar odbrane. On se u ovom članku predstavio kao odlučan zastupnik okretanja Srbije Evropskoj uniji.

Najpre je objasnio da Srbija dugo nije shvatala promene u Evropi nastale posle pada Berlinskog zida i nastanka Evropske unije, tako da je svojom greškom i na svoju štetu ostala izvan procesa evropskih integracija. Nije ostvarila ciljeve svoje politike, a stekla je mnoge neprijatelje. Došlo je vreme – kaže Vučić – da se to promeni i da se izgubljeno vreme nadoknadi. Potrebno je da se prihvate vrednosti, zakoni i propisi koji uređuju ekonomske i političke odnose između zemalja Unije. To mora da se učini da bi Srbija postala – nabraja on – „uspešnija, modernija i snažnija… lider u regionu po visini plata i penzija, ekonomskom rastu, političkoj i svakoj drugoj stabilnosti“, „mesto ekonomskog i političkog procvata“.

Međutim, približavanje Evropskoj uniji i prihvatanje evropskih normi za koje se Vučić ovde zalaže ne traže da Srbija preispita ciljeve politike koja je devedesetih godina dovela do njene izolacije. Jer oni nisu sporni – oni u ovom članku nisu dovedeni u pitanje. Autor se ograničio na kritiku sredstava koja su ranije korišćena za njihovo postizanje i kritiku mentaliteta koji je navodno odgovoran za primenu pogrešnih, neadekvatnih sredstava. Evo šta on o tome kaže, kako se on kritički suočava sa greškama srpske politike devedesetih godina:

Živeli smo u prošlosti, uživajući, lakomisleno, u našem herojskom otporu svakoj ideji koja bi dolazila iz sveta očekujući da neradom, podrškom s Marsa, ili neke druge planete, obezbedimo granice koje smo želeli, imamo plate kakve imaju oni koji rade dvostruko više od nas. Razume se, to nije moglo da prođe… Nije li nas naš inat preskupo stajao? Nismo li mogli da budemo realniji u svojim željama i zahtevima, marljiviji u prikupljanju podrške za naše političke stavove, ili smo se samo oslanjali na naše mišiće, epsku retoriku i iščekivanje darova s neba?”

Dakle, “obezbediti granice po želji” za Vučića nije problematičan cilj. Štaviše, to i nije politički cilj, nego prirodna, legitimna potreba naroda, isto kao i njegova želja da ima veće plate, zbog čega Vučić ove dve navodne narodne želje stavlja jednu pored druge. Ali – podseća nas on – granice po želji, kao i plate po želji – ne dobijaju se uz gusle i iz inata, nego za to mora da se ozbiljno, marljivo radi. Drugim rečima, politika je ovde bila o.k., političkim stavovima iz devedesetih ništa ne fali, ali ne valja mentalitet koji je onemogućio da ta politika bude uspešna. To je ono što će Srbija morati da promeni da bi se uključila u Evropu, a političke stavove može da sačuva: “Srbija može i hoće da bude pouzdan partner svima u regionu i Evropi – piše Vučić – neko ko neće da krije ili da se stidi svojih stavova”.

Kao što vidite, u ovom primeru zvaničnog proevropskog diskursa, politika priključivanja Srbije Evropskoj uniji predstavljena je kao orijentacija koja ne zahteva jasan diskontinuitet sa politikom Srbije devedesetih godina, odnosno sa ideološkom matricom koja je bila u osnovi te politike. Zbog toga ovo zalaganje za evropsku Srbiju ostaje ambivalentno – da ne kažem prividno, a to je slučaj i sa drugim primerima današnjeg proevropskog diskursa naših političara koji misle da je za ulazak u Evropu dovoljno da se srpska politika tome pragmatično prilagodi, ali ne i da se zaista promeni.

Na zaključak da je u ovom Vučićevom članku zalaganje za promene koje će Srbiju približiti Evropi ambivalentno upućuje i forma komunikacije koju je izabrao da iznese svoje misli o ovoj temi. Izabrao je da se kao Srbin obrati Srbima i da pri tom govori s pozicije srpskog „Mi“ suprotstavljenog evropskom „Oni“. Već time je postavio jednu žanrovsku, komunikacijsku granicu diskursu o integraciji Srbije u Evropu, jer su „Mi Srbi“ i „Oni Evropljani“ junaci jedne tužne priče, u kojoj ostaju fatalno razdvojeni, bez šanse da se ikad zbliže. Tu šansu oni, razume se, ne mogu dobiti ni u Vučićevoj verziji ove priče i on je Srbima – umesto navodno nemogućne bliskosti s Evropljanima – predložio da se nekako i bez toga u Evropu uklope. Evo kako je on taj predlog formulisao:

Možemo li i mi Srbi u to da se uklopimo? Mislim da možemo. U stvari, moramo. Ne zbog njih iz Evrope, već zbog nas i budućnosti Srbije. Ne moramo ni da ih volimo, što nam, svakako, neće teško pasti, ali možemo i moramo da poštujemo njihove zakone, pravila, uređenost, prava, obaveze i ono što proizlazi iz svega navedenog: uspešna i napredna ekonomija.

Zamišljam da je nešto slično ovome svojoj kćeri Oliveri rekla njena majka kneginja Milica kad joj je objasnila zašto, posle izgubljene kosovske bitke, mora da krene putem osmanskih integracija, to jest da se uda za sultana Bajazita i priključi se njegovom haremu.

Dakle, da zaključim ovu kratku sedmominutnu analizu jednog primera zvaničnog proevropskog diskursa u Srbiji. Identifikovao sam dva momenta koji pokazuju da je ovaj diskurs ambivalentan. Najpre, u nabrajanju promena koje su potrebne da bi se pristupilo Evropskoj uniji, ne pominju se promene ideološke matrice aktivirane u srpskoj politici devedesetih godina koja je Srbiju dovela u sukob sa Evropom, nego se čak sugeriše zaključak da te promene i nisu potrebne. Uporedo s tim, navodno zalaganje za pristup Srbije Evropskoj uniji izneto je u formi naracije o Nama i Njima, svojstvene nacionalističkoj mitologiji, dakle u komunikacijskom registru koji domet takog zalaganja unapred ograničava. Zbog toga ovaj primer zvaničnog proevropskog diskursa o Evropi više govori o reprodukciji i kontinuitetu vladajuće nacionalističke paradigme nego o naporu da se iz nje izađe. Bojim se da bismo do istog zaključka došli analizirajući i druge, svežije primere ovog diskursa.

Beogradska debata o Evropi, panel: Izgubljeni u tranziciji

Peščanik.net, 14.12.2014.

The following two tabs change content below.
Ivan Čolović

Ivan Čolović

Rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjizi Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek, 2011) Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983); Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000); Vreme znakova (1988); Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990); Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009); Pucanje od zdravlja (1994); Jedno s drugim (1995); Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002); Kad kažem novine / When I say Newspaper (1999, 2004); Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007); Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001); Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011); Vesti iz kulture (2008); Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012); Zid je mrtav, živeli zidovi (ur.) (2009); Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011); Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014); Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018).
Ivan Čolović

Latest posts by Ivan Čolović (see all)