Bilježnica Robija K.: Telefonske žice bruje

Muzej AVNOJ-a, foto: Tania Lugomer-Pomper

Muzej AVNOJ-a, foto: Tania Lugomer-Pomper

Nama je doma kod kuće zazvonijo telefon. Moj tata je dignijo sluju i rekao je: „Ko smeta?“ To je bijo moj dida sa Šolte. Dida je kroz sluju rekao: „Di si, zete? Šta se radi?“ Tata je rekao: „A evo, priča se na telefon! Drago mi je čut da si dobre volje!“ Dida je rekao: „Šta ne bi bija dobre volje! A biću još bolje! Jel ti znaš, zete, da je za pet dana dvajsdeveti novembra?“ Tati je u roku munja udrilo crvenilo u facu. Onda je on didi rekao: „A jel ti znaš da je za dvajs dana četrnesti prosinca?“ Dida je malo dumao i rekao je: „Pa šta mi se jebe za četrnesti prosinca?“ Tata je dreknijo: „A šta se meni jebe za dvajsdeveti novembra?!“ Onda je on tuta forca zalupnijo sa slujom.

Onda je za po minuta opet zazvoncao telefon. Tata je rekao: „To je opet stari debil! Ja se neću javljat! Pun mi ga je kua!“ Onda je moja mama dignila sluju i rekla je: „Ko smeta?“ Dida je njoj kroz sluju rekao: „A di ti je muž?“ Mama je rekla: „Eno ga nešto grinta u kužini! Neće da ti se javi na telefon!“ Dida je njoj rekao: „Aj molinte izvini mu se u moje ime! Izletilo mi je, jebemu miša! Stvarno ga nisan tija uvridit!“ Mama je pitala: „A sa čin si ga to uvridija?“ Dida je rekao: „Zaboravija san da on slavi dvajsdeveti novembra po julijanskom kalendaru!“ Onda je mama tuta forca zalupnila sa slujom.

Onda je za po minuta opet zazvoncao telefon. Mama je rekla: „To je opet stari kretineto! Nema šanse da mu se ja javljam! Pun mi ga je kufer!“ Onda sam ja dignijo sluju i rekao sam: „Ko smeta?“ Neki barba je kroz sluju rekao: „Zoven iz Elektrodalmacije! Ovo je zadnje upozorenje da niste platili račune za utrošak električne energije! Ne uplatite li zaostala dugovanja do dvajsdeveti studenog ištekaćemo vam struju!“ Ja sam doviknijo prema kužini: „Mama! Tata! Ovo je za vas!“ Tata je iz kužine doviknijo: „Reka san da neću više slušat ta sranja o dvajsdeveti novembru! Pošalji pizduna u trokurac!“ Ja sam rekao u telefon: „Moj tata van kaže da idete u trokurac!“ Onda sam ja poklopijo sluju.

Onda je za po minuta opet zazvoncao telefon. Tata je zalaufao se iz kužine i rekao je: „E saće me čut, majkemi irudove!“ Onda je on zgrabijo sluju i dreknijo je: „Slušaj me dobro, fosilac! Jeben u glavu tebe i tvoju Jugoslaviju! Jel ti to sad kjaro?!“ Onda je barba kroz sluju rekao: „E kad si tako brezobrazan, nešmo ti isključit struju dvajsdeveti studenog, nego iz ovih stopa! Jel to sad tebi kjaro, papane?!“ Tata je zinijo: „Molin?“ Barba je podviknijo: „I nemoj ti mene vriđat sa Jugoslavijom, majmune! Jerbo san ja hrvacki branitelj i proliva san krv za ovu zemlju! Saš patit u mraku, gubo!“ Onda je barba zalupnijo sa slujom. Tata je rekao: „Šta je ovo, bogte jeba?“ Ja sam rekao: „Biće opet Elektrodalmacija!“

Onda je za po minuta opet zazvoncao telefon. Tata je nabrzihen dignijo sluju i zacvilijo je: „Ajme skužajte, molinvas, bija san malo nagal! Nisan tija nikog uvridit, časna rič! Došlo je do nesporazuma!“ Dida je njemu kroz sluju rekao: „Bome da je došlo do nesporazuma, zete! Ja san skroz smetnija da ti slaviš dvajsdeveti novembra po julijanskom kalendaru! Nisan ni ja tebe tija uvridit, majkemi! Znaš i sam da ja poštujen svačije vjerske običaje!“ Tati je uletijo teži ošamut. Onda je on rekao: „Čoviče božji, pa di se ti gasiš? Saće mi zbog tebe isključit struju!“ Dida je rekao: „Onda nije pravo pitanje di se ja gasin, nego di se ti gasiš!“ Onda je tata svom forcom zalupnijo sa slujom.

Onda je za po minuta u opet zazvoncao telefon. Mama je tati rekla: „Akoš se sad javit, nemoj isti sekund počet divljat! Možda je opet Elektrodalmacija!“ Tata je rekao: „A možda ti je i ludi ćaća!“ Mama je rekla: „Jebiga bože, nemoš unaprid znat!“ Onda je tata sa vunom dignijo sluju i šutijo je. Iz sluje se isto samo čula tišina. Tata je dalje šutijo i kašljucnijo je. Iz sluje se isto čulo samo kašljuckanje. Onda je tata pitao: „Alo, jel ima nekog?“ Iz sluje se čulo: „Ima!“ Tata je pitao: „A ko je?“ Dida je kroz sluju rekao: „Nije Elektrodalmacija!“ Tata je urliknijo: „Pa dobro koja je tebi pizda materina, bolesni starče?!“ Samo dida je već zalupnijo sa slujom.

Onda je za po minuta opet zazvoncao telefon. Tata je uvatijo se za glavu i rekao je: „Ja ovo više ne mogu podnit!“ Mama je rekla: „Ni ja!“ Onda sam ja dignijo sluju i pitao sam: „Ko zove?“ Neki barba je kroz sluju rekao: „Elektrodalmacija! Maloprije je zva moj kolega, pa ste ga poslali u trokurac!“ Ja sam rekao: „Nisan ga ja posla nego moj tata! Al tata je mislija da je na telefonu moj dida! Malo se zajeba!“ Barba je rekao: „Dobro, i kolega se malo zaletija kad van je reka dašmo van odma isključit struju!“ Ja sam rekao: „Znači nećete?“ Barba je rekao: „Naravski da nećemo! Kolega je hrvacki branitelj pa je malo tanak sa živcima! Ustvari je lud ka kurac!“ Ja sam rekao: „I moj tata je lud ka kurac!“ Barba je rekao: „Okej, onda smo to izgladili!“ Ja sam rekao: „Okej! Glavno da nam ne ištekate struju!“ Barba je rekao: „Ištekaćemo van je samo ako ne platite zaostala dugovanja do dvajsosmi studenog!“ Ja sam rekao: „Kako? Pa maloprije je bilo do dvajsdevetog!“ Barba je rekao: „Praznikom ne radimo!“

Robi K. (IIIa)

Peščanik.net, 25.11.2014.

TEMA – JUGOSLAVIJA

The following two tabs change content below.
Viktor Ivančić

Rođen je u Sarajevu 1960. Osnovnu i srednju školu završio je u Splitu, a u novinarstvo ulazi kao student elektrotehnike. Za studentski list FESB, na čijim se stranama vide zameci potonjeg “Ferala”, Ivančić 1984. dobija nagradu Sedam sekretara SKOJ-a. Urednik je i jedan od osnivača nedeljnika “Feral Tribune”.

U biblioteci “Feral Tribune” objavio je “Bilježnicu Robija K.” (četiri izdanja: 1994, 1996, 1997. i 2001), i studiju “Točka na U” (dva izdanja: 1998, 2000). Izabrane novinske tekstove objavio je 2003. u dve knjige, i to oglede o tuđmanizmu pod naslovom “Lomača za protuhrvatski blud”, a oglede o posttuđmanizmu pod naslovom “Šamaranje vjetra”. Prvi roman “Vita activa” objavio je 2005.

Od 2005. “Fabrika knjiga” objavila je sledeće Ivančićeve knjige: “Robi K.” (2006), u dva toma; a onda i “Robi K. Treći juriš!” (2011); zbirke ogleda “Animal Croatica” (2007), “Zašto ne pišem i drugi eseji” (2010), “Jugoslavija živi vječno” (2011) i “Sviranje srednjem kursu” (2015, u saradnji sa “Peščanikom”); romane “Vita activa” (2005, drugo izdanje ) i “Planinski zrak” (2009), te zbirku priča “Radnici i seljaci” (2014, u saradnji sa “Peščanikom”).

Redovno piše za tjednik Srpskog narodnog vijeća “Novosti” i za “Peščanik”. Živi u Splitu.

Viktor Ivančić

Viktor Ivančić (Svi tekstovi)