Pre par decenija, napisala je Katherine Verdery knjigu „Politički život mrtvih tela“.1 U toj knjizi, ona se pozabavila i mrtvim telima na prostoru Jugoslavije, to jest njihovim političkim životom. Posebno ju je zanimalo nošenje moštiju kneza Lazara 1989. Iz ugla naknadne pameti, desetak godina kasnije, ona je put kojim su nošene mošti videla kao ocrtavanje novih granica Srbije, to jest kao definisanje cilja s kojim je Srbija ušla u rat za jugoslovenske teritorije i nasleđe.
Knjigu je završila jednim uputstvom: ako nas zanima kako će se odvijati stvari u istočnoj Evropi i kojim smerom će krenuti zemlje u tranziciji (krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih to je još bila glavna tema), pored ostalog treba da obratimo pažnju i na to šta se radi s mrtvim telima. Ove 2024. dobili smo priliku da poslušamo njen savet. Priliku nam je pružio kandidat novoradikala za gradonačelnika Beograda na izborima zakazanim za 2. jun.
Šapić nas je konačno vratio tamo gde i treba da budemo s Vučićem na čelu – pravo u 1990/1991. E sad, mi koji smo te 1990/1991. bili već odrasle i zrele osobe a nekako smo stigli i do ove 2024, treba da se pogledamo u ogledalo i zapitamo se da li smo spremni za još jedan krug ratova, ponižavanja, zločina, razaranja, propadanja. Nije stvar u tome imamo li snage za sve to još jednom. Naprotiv, imamo li savesti da ponovimo sve isto.
Sasvim precizno – možemo li opet poneti istu meru stida s kojim smo izašli iz devedesetih?
Šapić je ušao u kampanju za ponovljene izbore u Beogradu kao što je onomad Milošević išao na izbore u decembru 1990. (A pošto su se „prošetale“ mošti 1989.) Izborna platforma Miloševića bio je notorni memorandum SANU iz druge polovine osamdesetih. Skoro pola veka kasnije, Šapić je osnovnu ideju memoranduma prilično tačno sažeo govoreći o Titu: Tito je za Šapića „veliki zlikovac novije srpske istorije“ i to zato što je „srpskom narodu“ zatirao seme.
Zatirao ga je, insistira Šapić, „na svaki mogući način, nacionalno, politički, sociološki i kulturološki“. Čitalac, moj vršnjak, dobro se seća sličnih izjava – s njima su „Srbi“ krenuli u ratove u kojima su se grdno osramotili. Sve što o tom sramu ima da kaže Šapić, svodi se na uzgredni šamar Nemcima: „To su ljudi kojima se Evropa divila i koji su je branili u Prvom svetskom ratu od Nemaca koji bi sada da nas proglase genocidnim.“ Dakle, za Šapića nisu problem zločini srpskih oružanih snaga u ratovima iz devedesetih, njemu su problem Nemci koji su nas napadali a sada bi da nas proglase genocidnim.
A zašto bi da nas proglase „genocidnim“, to se Šapić ne pita. Kao što se ne pita ni da li uopšte bilo ko na ovom svetu, pa i Nemci, zaista hoće da nas proglasi „genocidnim“. A neće. Jer ljudi uglavnom nisu tako glupi. Pametan svet zna, nema genocidnih naroda. Samo zločinci i kriminalci mogu ceo jedan kolektiv označiti kao genocidan. I to uglavnom zato što se spremaju da nad tim kolektivom učine zlodelo.
Svaki narod može učiniti genocid. Potencijal za genocid se ne izvodi iz urođenih genocidnih osobina jednog kolektiva, jer takvih nema. Postoje pak neki uslovi i kada se oni steknu genocid postaje moguć. Ali, ti uslovi nikako ne mogu biti trajna obeležja bilo koje nacije. Autoritarni poredak, jaka hijerarhija, izrazita i nasilna dominacija većine i stigmatizacija svakoga ko se izdvoji, podređivanje pojedinca kolektivu – sve to je potrebno da bi genocid uopšte bio moguć. Ako Šapić, recimo, pročita knjigu „Obični ljudi“ Christophera Browninga, biće mu jasno o čemu govorim.
A kad ga već zanimaju stvari u vezi s genocidom i kad je već potegao pridev „genocidan“, možda bi trebalo da zna da se sad upravo ponaša tako da stvara okolnosti koje bi mogle ovaj naš kolektiv odvesti u nova masovna zlodela. Ništa ja sad ne prorokujem. Samo gledam unazad. Te 1991. Srbija je srušila Jugoslaviju i ušla u ratove pričajući sve isto što danas priča Šapić: i kako su nam „braća“ zabila nož u leđa, i kako su Srbi krvarili za Jugoslaviju, a onda u njoj, pogotovo onoj socijalističkoj, sve izgubili, uključujući i svoj nacionalni identitet.
I tako, izigravajući žrtve, krenuli su „Srbi“ da pljačkaju po susednim republikama, proteruju i ubijaju. Da bi se sve završilo na Kosovu. Kako je moguće sve to zaboraviti i samo dve i po decenije kasnije vratiti se na početak, s pozivom da se još jednom krene na isti put?
Ne bih ja sad da ovde davim rezigniranog čitaoca pričama o tranzicionoj pravdi, o propuštenim prilikama da se ispriča i institucionalizuje istina o devedesetima. Ne bih ni da objašnjavam kako Šapić s predlogom da se Titov leš prebaci u Kumrovec pravi za srpski nacionalizam sada već klasične zamene teza, da ne kažem prevare. Kada kaže „to su ljudi kojima se Evropa divila i koji su je branili u Prvom svetskom ratu od Nemaca“, on misli na Stepu Stepanovića, Živojina Mišića, Radomira Putnika.
Njih bi on sad da sahranjuje na „najlepšem proplanku u Beogradu“, jednom kada se rešimo Titovog leša. Reći sad da nema nikakve sumnje u to da je borba srpske vojske u 1. svetskom ratu bila herojska, suvišno je. Ne samo zato što se time se ne može izbrisati kolaboracija te iste vojske s okupatorom u 2. svetskom ratu. Ne ni samo zato što je poništavanje herojstva partizana u 2. svetskom ratu isticanjem nespornog herojstva srpske vojske u 1. svetskom ratu providan i naposletku ipak podao istoriografski manevar, kojim se ne brišu samo partizani nego i kolaboracija.
Jer, ovde uopšte nije reč o istoriji, nego baš o političkom životu mrtvih tela. Dakle radi se o sadašnjosti. Kao dobar učenik Dobrice Ćosića, Šapić s lakoćom ređa gluposti i izgovara ih s povišenim tonom, kao da su i Tito i Jugoslavija još živi. A nisu, je l da. Ovakva kakva je danas, razorena i uništena, Srbija nije posledica navodnog „zatiranja“ Srba u socijalističkoj Jugoslaviji. Naprotiv, ovakva kakva je, ona je posledica svega što se dogodilo u devedesetima, a onda i od 2012. naovamo.
To što danas gledamo, za to su bili sposobni i jedino su to mogli da urade upravo oni koji su jadikovali nad tobožnjim propadanjem „srpstva“ u Jugoslaviji pod proverbijalnom Titovom cokulom. I kao da nije dosta uništavanja, Šapić nas istim pokličima i lažima poziva na još rušenja. Ispada da on Srbe vidi kao kolektiv u kome je nagon za smrću ubedljivo prevagnuo nad željom za životom. A mi – da li ćemo dozvoliti da mrtva tela i dalje vladaju političkim životom Srbije?
Peščanik.net, 05.04.2024.
Srodni linkovi:
Dragan Markovina – Maršalov duh
Ljubodrag Stojadinović – Šapićev hod po grobovima
JUGOSLAVIJA________________
- Katherine Verdery, The Political Lives of Dead Bodies. Reburial and Postsocialist Change (New York: Columbia University Press, 1999).
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Dođeš mi, dođem ti - 26/04/2024
- Greška bi nas spasila - 23/04/2024
- Everyone keeps talking about Banjska - 20/04/2024
