Građani Kosova obeležavaju ovih dana tužne godišnjice, naime 24 godina od početka otvorenog rata na Kosovu i brojnih zločina jugoslovenskih i srpskih formacija nad albanskim civilima. Intenzitet ovog nasilja vidljiv je i u zgusnutim datumima obeležavanja pojedinačnih masovnih zločina. U svega nekoliko dana, između 26. marta i 1. aprila obeležavaju se godišnjice masakra nad članovima porodica Beriša u Suvoj Reci i Bogujevci u Podujevu, kao i masovni zločini u selima Mala i Velika Kruša, Izbici i Ljubeniću. Masakr u selu Kraljanima biće komemorisan 4. aprila, zločini u okviru tzv. operacije Reka 27. i 28. aprila, a zločini u selima Ćuška, Pavljan i Zahač 14. maja. Epilog ovih zločina odigravao se u sudnicama Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, a pažnju privlači strategija odbrane kojoj su pribegavala vojna i civilna lica koja su bila optužena za krivicu ili saučesništvo u izvršavanju tih zločina. Čitajući materijale sa nirnberških i haških suđenja ili zapisnike sa suđenja Draži Mihajloviću uvek su me najviše zanimali iskazi i svedočenja neposredno optuženih i kasnije osuđenih ratnih zločinaca. Optužnice, naime, uvek u sebi sadrže deo političke agende ili neposrednog ideološkog učitavanja dominantnih narativa. S druge strane, neposredno svedočenje optuženih često nehotice obelodanjuje makar deo njihove krivice.
U Nirnbergu je, recimo, od nemačkog feldmaršala Vilhelma Kajtela bilo zatraženo da objasni činjenicu da se njegov potpis nalazi na naredbi da za jednog nemačkog vojnika ubijenog u pozadini fronta bude streljano od 50 do 100 sovjetskih civila. Kajtel se branio time da je to bila u osnovi Hitlerova ideja, a da je on smatrao da je broj streljanih trebalo da bude manji, naime od 5 do 10. Dakle, on u neposrednom priznanju nije osporavao sam princip streljanja talaca, niti svoju ličnu odgovornost, već je samo problematizovao pitanje aritmetike smrti koju su primenjivale nemačke kaznene jedinice. Takođe, iskaz Draže Mihajlovića na suđenju je često eksplicitniji od optužnice u vezi sa saradnjom njegovog pokreta sa okupatorom i pojedinačnim četničkim zločinima. Tzv. prvi gerilac Evrope, čiji je portret bio afirmativno istaknut u prošlogodišnjoj scenografiji proslave Dana pobede u Republici Srbiji, sam je u svojstvu optuženog na suđenju u Domu garde priznao da ne može da navede ime ni jednog od svojih potčinjenih komandanata koji nisu sarađivali sa okupatorom. Mihajlović je već odavno rehabilitovan, a njegovi četnici ni krivi ni dužni figuriraju danas u našim udžbenicima istorije kao članovi antifašističkog pokreta aktivnih kolaboranata fašizma.
Sastavni deo strategije odbrane optuženih za ratne zločine je uvek prisutno prebacivanje krivice i odgovornosti sa sebe na neku drugu osobu u neposrednom lancu komande. To su radili i optuženici u Nirnbergu, to je radio i Draža Mihajlović, ali u slučaju suđenja komandantima Vojske Jugoslavije i srbijanskog MUP-a za zločine počinjene na teritoriji Kosova 1998-99. ova legitimna strategija odbrane je gotovo izmakla kontroli. Srbijanski blejm gejm (eng. blame game – prebacivanje krivice) podrazumevao je prebacivanje odgovornosti ne samo sa optuženog na neko drugo lice ili drugog optuženog, već najčešće sa jedne institucije u sistemu odbrane zemlje na drugu. Tako su optuženi iz Resora javne bezbednosti optuživali Resor državne bezbednosti i obratno, generali VJ-a optuživali su MUP generalno ili pojedine jedinice MUP-a (najčešće Posebne jedinice policije, PJP), dok su generali MUP-a optuživali komandu VJ-a. Zločini koji su se desili na Kosovu uglavnom nisu dovođeni u pitanje od strane optuženika; problematizovan je bio samo kontekst njihove lične odgovornosti.
Mora se priznati da je institucionalna neusklađenost sistema odbrane u SRJ i Republici Srbiji pogodovala ovoj strategiji haških optuženika. To stoji čak i na nivou opštih prerogativa komandovanja koji su bili nekompatibilni i u određenim tačkama čak protivrečili jedan drugom. Srbijanski Zakon o odbrani iz 1991. donet je u haotičnim okolnostima međurepubličkih sukoba i raspada SFRJ, što može objasniti njegov gotovo separatistički karakter, naročito u odnosu prema institucijama odbrane savezne države. Odredbama članova 5, 9. i 10. ovog zakona skoro sva ovlašćenja u oblasti odbrane Republike Srbije u slučaju ratnog stanja bila su rezervisana za predsednika republike i ministarstvo unutrašnjih poslova. S druge strane, savezni Zakon o odbrani iz 1993 (čl. 16. i 17) propisuje prepotčinjavanje svih oružanih jedinica, uključujući i policijske snage, komandi VJ-a. Između 1993. i 1999. nije bilo pokušaja da se usaglase republičko i savezno zakonodavstvo, što je predodredilo komplikovanu šemu komandovanja sistemom odbrane kada je izbio sukob na Kosovu.
Kada je NATO intervencija već otpočela, Štab Vrhovne komande VJ-a je po svojoj liniji komande 18. aprila 1999. poslao naredbu o prepotčinjavanju svih jedinica MUP-a pod zajedničku komandu jedinica VJ-a na terenu. Komandanti Treće armije VJ-a i Prištinskog korpusa generali Nebojša Pavković i Vladimir Lazarević su dva dana kasnije, 20. aprila, prosledili ovu komandu njima potčinjenim jedinicama VJ-a. Oni se ne obraćaju jedinicama MUP-a jer te jedinice primaju samo naređenja svoje komande. S obzirom da strukture MUP-a nisu naredile svojim formacijama da se stave pod komandu vojske, ova naredba nije dovela do potpunog integrisanja sistema odbrane. Sve vreme postoji unutrašnji konflikt između vojske i policije na terenu, što je očigledno iz poverljivog dopisa koji 24. maja general Lazarević šalje Pavkoviću. Pored zamerki u smislu borbene upotrebe i efikasnosti jedinica MUP-a, u ovom dopisu se otvoreno govori o kriminalnim aktivnostima i zločinima pripadnika MUP-a. Pavković je ponovio ove činjenice i Lazarevićeve argumente u dopisu koji je odmah sutradan uputio Štabu Vrhovne komande. Između ostalog, u tom dopisu stoji:
„Režim bezbednosti na teritoriji nije zaživeo u praksi prema slovu zakona, a na osnovu proglašenog ratnog stanja. Najbolji primer za to je rad mešovitih punktova MUP-a i Vojne policije, gde su česte nesuglasice zato što pripadnici MUP-a svojim kolegama – pripadnicima MUP-a, ali i civilima tolerišu ili otvoreno dozvoljavaju očiglednu kriminalnu delatnost i pljačku, a posledica je otuđenje ogromnog broja motornih vozila, tehničke robe i drugih sredstava sa prostora Kosova i Metohije. Nepobitno je utvrđeno, i o tome je izveštavano u redovnim borbenim i drugim izveštajima, da zbog neizvršenja naređenja o prepotčinjavanju, ‘dejstvujući’ samostalno na terenu, jedan broj pripadnika MUP-a, a dobrim delom i celokupni manji sastavi, čine teška krivična dela prema šiptarskom civilnom stanovništvu u naseljima i zbegovima.“
Ovi dopisi i drugi u kojima je inkriminisana uloga formacija MUP-a na Kosovu su objavljeni 2001. od strane Novinsko izdavačkog centra Vojska u okviru zbirke dokumenata „Primena pravila međunarodnog prava oružanih sukoba“ koju je priredio Ivan Marković. Razumna pretpostavka je da je ovo rađeno za potrebu odbrane generala VJ-a Pavkovića i Lazarevića u Hagu, tako da je ispod radara šire javnosti prošao ovaj haški sukob institucija (MUP-a i VJ-a) koje su personifikovali optuženi.
Međutim, ne samo što MUP nije bio prepotčinjen VJ-u shodno ratnom stanju u kome se nalazila zemlja, već je i u okviru MUP-a postojalo nekoliko paralelnih instanci komandovanja. Naime, uz ministra Vlajka Stojiljkovića, tu su bili načelnici Resora javne bezbednosti general Vlastimir Đorđević i Resora državne bezbednosti general Rade Marković, zatim Štab za suzbijanje terorizma na Kosovu i Metohiji, na čijem čelu se nalazio policijski general Sreten Lukić i još nekoliko pomoćnika ministra sa posebnim ovlašćenjima. Da stvari budu još složenije, na Kosovu je delovala i tzv. Zajednička komanda (ZK) sastavljena od predstavnika civilnih, vojnih i policijskih vlasti. Sednicama ZK-a je predsedavao Nikola Šainović, a odluke ovog tela su često imale karakter naredbi za sprovođenje pojedinih vojno-policijskih akcija na terenu.
U smislu faktičke subordinacije najkomplikovanije je pitanje komandovanja modularnim strukturama Posebnih jedinica policije (PJP) gde postoji najmanje 5 mogućih instanci komandovanja ili uticaja na komandovanje. PJP, naime, nisu bile konsolidovane trajne policijske ili specijalne formacije, već su bivale formirane po potrebi i upućivane na izvršenje operativnih zadataka na Kosovu. Činili su ih pripadnici MUP-a iz redovnog policijskog sastava iz čitave Srbije, koji su i dalje primali plate i bili disciplinski vezani za svoje matično odeljenje SUP-a iz koga su regrutovani. Oni su međutim, pored svog matičnog SUP-a bili obavezni i da se usaglašavaju i sa strukturama odeljenja SUP-a na čijoj teritoriji su delovali. Uz to, oni su mogli u određenim situacijama biti podređeni i ZK-u, Štabu za suzbijanje terorizma, načelniku RJB-a i samom ministru unutrašnjih poslova. Hipotetički, u slučaju gorepomenutog prepotčinjavanja koje su tražili Pavković i Lazarević, ove jedinice bi postale deo struktura odbrane pod komandom VJ-a.
Jedinice PJP-a su na Kosovu učestvovale ili bile direktno uključene u pljačke, paljevine i masakre nad nenaoružanim kosovskim Albancima u Izbici (93 žrtve), Suvoj Reci (45 žrtava), Maloj Kruši (111 žrtava), Pokleku (53 žrtve), selu Kraljane (78 žrtava) i tokom operacije kodnog naziva Reka u selima zapadno od Đakovice (293 žrtve). Prethodno otvoreno pitanje komandne nadležnosti nad ovim jedinicama je bilo od izuzetne važnosti prilikom utvrđivanja odgovornosti za ove zločine. Na samom suđenju, različiti optuženi su primenjivali različite strategije prebacivanja odgovornosti. Generali VJ-a Nebojša Pavković i Vladimir Lazarević su tvrdili da tokom 1998. i 1999. nikada nisu vršili komandnu nadležnost ni nad jednom policijskom jedinicom, uključujući tu i PJP. To važi i za period nakon naredbe Vrhovne komande VJ-a od 18. aprila 1999. kojom je propisana procedura prepotčinjavanje jedinica MUP.
Policijski general Sreten Lukić, koji je bio načelnik Štaba MUP-a Kosova, insistirao je da ni on ni njegov štab nisu imali komandna ovlašćenja nad jedinicama PJP-a. Prema Lukićevim rečima, efektivni komandant PJP-a bio je zamenik ministra unutrašnjih poslova, general policije Obrad Stevanović. Suprotno Lazareviću i Pavkoviću, u domenu vrhovne komande, Lukić je tvrdio da su posle 20. aprila 1999. strukture VJ-a efektivno komandovale svim snagama MUP-a na terenu. Uz to, Lukić je tvrdio i da ZK čiji je član bio nije imala nikakvu komandnu odgovornost u odnosu na PJP. Nikola Šainović koji je predsedavao sednicama ZK-a tvrdio je da ovo telo nije imalo nikakva komandna ovlašćenja, već je samo služilo za koordinaciju, a on je u tom telu imao samo političku ulogu.
Vlastimir Đorđević, načelnik RJB MUP-a, takođe je negirao odgovornost u vezi sa raspoređivanjem i komandovanjem PJP-a. Prema njegovim rečima, samo je ministar unutrašnjih poslova mogao da naredi raspoređivanje ili da imenuje ad hoc komandanta PJP-a. Konfuzija je evidentna u svedočenju generala policije Obrada Stevanovića pred domaćim sudom za ratne zločine u junu 2008. Stevanović je tom prilikom tvrdio da je bio komandant PJP-a samo do 1997. godine, ali na pitanje o lancu komandovanja koji je postojao kasnije, 1998. i 1999. nije dao nikakav sadržajan odgovor. Naime, on je dao prilično zamršen prikaz o isprepletenim instancama odlučivanja u MUP-u i RJB-u, bez naznake tačne linije podređenosti.
Dakle, sledeći logiku optuženih i posmatrajući sva njihova svedočenja zajedno, formacije PJP-a su mogle hipotetički da budu potčinjene svim gore navedenim instancama vojne i policijske komande, a mogle su i da deluju potpuno izvan bilo kog od navedenih lanaca komande. Gotovo istovetni zaključak se može izvesti na osnovu iskaza optuženih po pitanju komandne odgovornosti za zločin Škorpiona u Podujevu ili za prekršaje humanitarnog prava od strane JSO-a tokom operacije Reka. U potpunom vakuumu komandne odgovornosti nalazili su se tzv. rezervni policijski odredi (RPO), zapravo seoske straže u nealbanskim mestima koji su od vojske i policije dobijali naoružanje. Naoružani civili su bili umešani u brojne zločine, najdrastičnije možda u slučaju Velike i Male Kruše. Svi optuženi su kategorično odbijali da su imali ma kakvu komandnu ingerenciju nad ovim jedinicama. General Vlastimir Đorđević je na suđenju objasnio da su RPO naoružanje dobili radi samoodbrane, bez komandnog svrstavanja unutar struktura MUP-a. Jedina veza je bila u obaveštavanju lokalnog odeljenja SUP-a u slučaju da je njihovo naselje ili kuća bila napadnuta od strane „šiptarsko-terorističkih grupa“. Ipak, RPO i naoružani civili se često nalaze u vojnim i policijskim izveštajima i naredbama za izvođenje borbenih dejstava, kao što je to bio slučaj i sa odredima PJP-a i JSO-a.
Fascinantno je da u srpskom javnom diskursu pomenuti ratni zločinci uživaju konstantno status nacionalnih heroja i velikomučenika, iako su sve vreme suđenja nastojali svim silama da krivicu prebace sa sebe na sektor odbrane u kojem se trenutno nisu nalazili. Ništa drugačija nije bila strategija odbrane Mladića, Karadžića koji slove za još veće heroje u aktuelnoj nacionalnoj martirologiji, inspiracija su huliganskim ispadima „kosovskih osvetnika“ i desničarskoj ikonografiji murala. Šešeljevo insistiranje da su njegovi dobrovoljci bili pod komandom JNA ili TO-a je istovetna prepredena taktika prebacivanja odgovornosti na druge. Svaki od njih je svaljivao krivicu na druge, ili na državu, a na kraju su svi bili osuđeni za sve. Ukoliko je zamršeni institucionalni sistem komandne odgovornosti bio projektovan sa namerom da se u njemu sakrije nečija odgovornost, ishod je bio potpuno suprotan očekivanom. Uticaj Haškog tribunala na regionalno pomirenje i na promovisanje principa komandne odgovornosti bio bi efektniji da je taj princip odgovornosti bio sproveden do kraja i u slučaju presuda odgovornima za zločine i paljevinu tokom vojno-policijske akcije Oluja. Takođe, neshvatljivo je da svedoci u slučaju protiv Haradinaja nisu dobili adekvatnu zaštitu suda. Dalja ratifikacija Rimskih statuta i nastavak afirmacije principa komandne odgovornosti za ratne zločine imaju smisla samo ako se ti principi budu primenjivali nepristrasno na sve učesnike u ratnim konfliktima.
Autor je zaposlen na Institutu za noviju istoriju Srbije.
Peščanik.net, 30.03.2023.
KOSOVO