Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Šta će birati žitelji Srbije 2020. godine? Na prvi pogled, ako se ideja opozicije o bojkotu uspešno realizuje, u krnjoj ponudi će ostati samo jedna politička opcija – uzurpatorska. Ali, i ta jedna opcija u stvari je izbor, naravno, za one koji će razmišljati da izađu i glasaju. Između čega će oni zapravo vagati?

Kako su sada postavljene stvari, svako ko ne izađe na izbore brojaće se kao pristalica opozicije koja je pozvala na bojkot. Igra (to što je zovemo igrom ne znači da nema pravila i da nije ozbiljna) oko izbora/bojkota sada otprilike na taj način oštro deli Srbiju na dva politička tabora. To je, međutim, loše postavljena računica. Može se pokazati da i drugi žitelji Srbije, mimo pristalica opozicije, imaju dobre razloge da 2020. ne glasaju (ponovo) za režim, daleko bolje u stvari nego što su to neregularni izborni uslovi.

Pogledajmo začas kako razni ambasadori i delovi NVO-a nedolično utrčavaju u domaći politički zabran i kao (režimski) navijači uključuju se u političku utakmicu koja će se završiti izborima sledeće godine. Od pritiska da opozicija sedne sa režimom za (okrugli) sto – za sto, dakle, na koji za nju i njene pristalice nije izneto ništa – pa do pretnji da će se kao relevantni računati isključivo akteri iz političkih institucija (u koje se stiže izborima) jasno se iskazuje interes da se tekućem uzurpatorskom režimu pribavi – istina, lažna – demokratska legitimacija.

Zašto je to važno (nazovimo ih tako) posmatračima sa tribina (da ne kažemo – posetiocima iz inostranstva)? Pravi se utisak da je to zbog – Kosova. Kosovo tu, naravno, stoji umesto sintagme – za vaše (to jest, naše) dobro. Kosovo se mora rešiti, kažu oni. A pošto vam se (to jest, nam se) rešenje neće dopasti, najbolje je da to urade isti oni koji su za čitav sadašnji problem i istorijski odgovorni. Kada se to pitanje reši i odloži na stranu, sa njim će se navodno skloniti i oni koji su problem napravili, jer jednom (kada?) ipak moraju položiti račun žiteljima Srbije.

Međutim, kosovsko pitanje ne mogu rešiti (čitaj, Kosovo ne mogu priznati) osobe bez (barem privida) demokratskog legitimiteta. Taj legitimitet im se dakle mora pribaviti, bez obzira na njihovu uzurpatorsku vlast. I to je onda pogodba sa njima – radite šta hoćete, mi ćemo vam gledati kroz prste, ali Kosovo morate da rešite (ništa od polaganja računa, dakle). Možemo to nazvati međunarodnom politikom odrešenih ruku prema domaćem uzurpatorskom režimu, čija se legitimnost crpi iz predstave da je sve to – za naše dobro.

U toj dvostrukoj pogodbi – s uzurpatorskim režimom, s jedne strane, i sa žiteljima Srbije, s druge – mnogo toga nije u redu. Ponajviše škripi, naravno, Kosovo. Već par decenija to pitanje se ne rešava. I sada se uzurpatorski režim tobože vidi kao jedini kredibilni partner da se stvar konačno reši. Pri tom, za uzvrat, režimu se daje sve. Da li se sa sličnom ponudom izašlo ranije, pred neki prethodni režim, posle 2000? Kako se baš Vučić od 1999. naovamo pokazao kao najkooperativniji? A evo, i on kao najpoželjniji partner proverbijalnih stranaca, odlaže rešenje već sedam godina i time samo podiže sebi cenu. Drugi režimi su padali, zbog navodne tvrdoglavosti, a Vučićevo sedmogodišnje otezanja, pak, ne vidi se kao tvrdoglavost nego upravo kao dokaz saradljivosti.

Iz ugla Kosova, primetimo, nema razlike između režima iz perioda 2000-2012. i tekućeg režima. Niko tu ništa nije rešio (delimično i zato što je sve već bilo rešeno). Ali, postpetooktobarski režimi do 2012. razlikuju se od prepetooktobarskog režima posle 2012. po nečemu drugom, važnijem. Ovaj potonji je, prvo, daleko stabilniji i, drugo – za „strance“ posebno bitno – prijemčiviji i lakši za pregovore i dogovore. Upravo zato što je nedemokratski, taj režim je spolja gledano poželjniji partner jer je naprosto jeftiniji: manje se troši i vremena i resursa na samo jednog bitnog protagonistu u igri.

Ako je to tačno, onda zapravo ni „stranci“, kao ni tekući režim, ne žele da se reši (već rešeno) Kosovo. Upravo je navodna kriza oko Kosova čvrst temelj na kome stabilno stoji uzurpatorski režim. Bez Kosova ne bi bilo podele na rodoljube i izdajnike, a bez podela ne bi se mogla diskvalifikovati opozicija, a bez te dikvalifikacije, ne bi se institucije tako lako povinovale razobručenoj Vučićevoj samovolji. Jednostavno rečeno – što više krize oko Kosova, to stabilniji uzurpatorski poredak u Srbiji. Kosovo dakle nije nikakav razlog ni za šta. Ono je samo krinka pod kojom se učvršćuju novouspostavljeni odnosi moći.

Stoga pitanje: kakvi se dogovori prave i interesi realizuju ispod smokvinog lista Kosova? Odgovor bi lako sažeo potencijalni režimski slogan – ne damo Kosovo, ali ćemo dati sve drugo. Mimo Kosova, Srbija se preuređuje u zemlju sa jeftinom radnom snagom, niskim standardom, bez ustanova socijalne i zdravstvene zaštite, sa jeftinom, ali prljavom industrijom, te sa dualnim obrazovanjem umesto pravog obrazovanja. Za takvu zemlju, demokratske institucije i procedure čisti su višak. Za nju je dovoljan i gubernator. A gubernator, naravno, ne polaže račun žiteljima Srbije, nego njihove interese podređuje interesima… Zaista, čijim interesima? Pa ko mu obećava/daje odrešene ruke?

Ovde pak ne smemo upasti u zamku opštih mesta o (polu)kolonijalnim zemljama na (polu)periferiji, jer Srbija to (još) nije. Ali bi mogla postati. Za sada, žitelji Srbije i dalje sami biraju svoje mesto na političkoj karti sveta. Tekuća elita sa Vučićem na čelu zaista bi od Srbije da napravi (polu)kolonijalnu zemlju na (polu)periferiji zarad vlastitog sebičnog ćara. To, međutim, ne može da uradi bez pristanka u vidu pobede na barem prividno demokratskim izborima. Zato se igra oko izbora zakazanih za 2020. ne vrti samo oko uslova, a pogotovo ne oko Kosova.

Igra se za mnogo više od toga: na tim izborima se očekuje da žitelji Srbije svojom voljom izaberu da budu (polu)kolonija i (polu)periferija sa gubernatorom na čelu. Ako ne bude išlo drugačije, onda se barem bojkotom može poslati jasna poruka da oni na to naprosto – ne pristaju.

Peščanik.net, 23.08.2019.

Srodni linkovi:

Sofija Mandić – Izborna fatamorgana

Rastislav Dinić – Četam haus

Dejan Ilić – Nepristojna ponuda

Dejan Ilić – Opozicija ili sedativ?

Slobodan Tomić – Tekovine bojkota

Vesna Pešić – Bojkot izbora kao strateška i moralna odluka

Dejan Ilić – Dan posle

Vladimir Gligorov – Chatham House pravila

Vladimir Gligorov – Okrugli sto

Rastislav Dinić – Dijalog i(li) pregovori

Stefan Aleksić – Razgovarajmo o demokratiji

Dejan Ilić – Mazohisti

Dejan Ilić – Dve slike opozicije

Dejan Ilić – Bojkot ili izbori – isto je

Rastislav Dinić – Popuštanje

Sofija Mandić – Pregovori, o čemu i sa kime

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)