Foto: Marko Miletić/Mašina
Sindikati su u ozbiljnoj krizi, svugde u svetu. U Srbiji se dodatno može govoriti o pojedinim sindikatima koji ne zastupaju interese radnika, članstva, čak ni osnovne principe sindikalizma. Oni su administrativna tela, često usmerena ka zadovoljenju partikularnih interesa rukovodećih ljudi. Poverenje u sindikate zbog toga opada, kao i nivo članstva, što posledično značajno smanjuje i finansijsku snagu sindikata. Srazmerno opadanju broja zaposlenih sa sindikalnim knjižicama, povećava se broj onih s partijskim. Iako jedno drugo ne isključuje formalno, faktički se partija na vlasti (koja god bila) od strane radništva posmatra kao supstitut za sindikate, preko kojeg se (potencijalno) može doći do zadovoljenja individualnih interesa. Kolektivni duh slabi, kao i osećaj solidarnosti, koji je gotovo iskorenjen.
S jedne strane, iako većina aktivnih sindikata zaista želi nešto da uradi na poboljšanju sve goreg položaja zaposlenih, malo toga im polazi za rukom – naročito na makronivou – dok na mikronivou uspeh zavisi od faktora koji su često van dometa uticaja sindikalaca. Sindikati su podnormirani i samim tim ograničenog dometa aktivnosti. Sindikalni predstavnici su nezaštićeni. Iako ih formalno zakon štiti, u praksi je pravda često nedostižna zbog različitih vanpravnih upliva u pravosuđe.
Sve ovo zabrinjava i izaziva sumnju da se sindikati u trenutnom stanju organizacije i delovanja mogu suprotstaviti nabujalom državnom intervencionizmu na strani poslodavaca, to jest takozvanih „stranih investitora“. S druge strane, ne postoji alternativa sindikalnom organizovanju – bilo kakva druga „originalna“ ideja se svodi na sindikate u nekoj drugoj formi. Zbog toga se opravdano može postaviti pitanje: da li je moguće organizovati efikasan sindikat u okvirima postojećih pravila? Da bi takav sindikat postojao, morao bi da prevaziđe postojeće probleme, ali da pri tome ostane u pravnom okviru koji mu je zadat.
***
Takav sindikat je teorijski moguć. U pitanju je koncept koji se dalje može razraditi i korigovati različitim elementima realnosti i terenskih iskustava.
Sindikat bi najpre trebalo izdvojiti od poslodavca: fizički, finansijski, na svaki mogući način. Zbog toga se može pristupiti osnivanju sindikata koji bi funkcionisao na nivou lokalne samouprave i obuhvatao zaposlene u jednoj opštini, gradu, gradskoj opštini (bez obzira na to kod kojeg poslodavca su zaposleni). Na ovaj način se stvara centralizovan, ali istovremeno dispergovan sindikat. Postoji jedna centrala za celu teritoriju, koja sindikatu omogućava da funkcioniše, a sindikalnim predstavnicima pruža sva sredstva za rad. Centrala donosi odluke koje se tiču funkcionisanja sindikata u celini, dok sindikalni predstavnici kod poslodavaca imaju slobodu rada, unutar osnovnih načela rada sindikata i principa sindikalizma. Sindikat deluje na nivou lokalne samouprave, dok su njegovi članovi aktivni kod različitih poslodavaca.
Ovakva ideja organizovanja ima nekoliko prednosti:
– Sindikat je fizički izmešten van prostorija poslodavca, što omogućava i manji pritisak na sindikalne predstavnike.
– Sindikat je izmešten i od nedozvoljenog finansijskog uticaja poslodavca, odnosno povlastica sindikalnim predstavnicima. Povlastice bilo kojeg tipa nisu dozvoljene.
– Sindikalni članovi su i dalje zaštićeni, i to bez obzira na njihov broj kod konkretnog poslodavca. Sindikat svoje članove štiti uvek kada se direktno ili preko sindikalnog predstavnika kod poslodavca zaposleni obrati centrali za zaštitu, savet, pomoć.
– Sindikat više nema u primarnom fokusu reprezentativnost kod pojedinačnog poslodavca. Ako je postigne, to je odličan rezultat i svakako se inicira kolektivno pregovaranje. Primarni cilj je, međutim, masovnost članstva bez obzira na to odakle dolazi, kao i reprezentativnost na nivou lokalne samouprave u kojoj je osnovan. Kolektivnim ugovorom na nivou grada ili opštine može se postići dosta za zaposlene na celoj teritoriji, više nego fokusiranjem snage samo na one poslodavce kod kojih se može doći do reprezentativnosti na mikronivou.
Važne odlike rada u takvom sindikatu bile bi solidarnost i volontiranje. Članovi sindikata, uključujući i sindikalne predstavnike, bili bi dakle volonteri koji svoj sindikalni posao rade bez dodatne naknade, u onim časovima koji su zakonom određeni kao plaćeno odsustvo prema Zakonu o radu, odnosno u svoje slobodno vreme. Ako nas je nečemu naučio štrajk u Fijatu, to je da obraćanje svakom pojedinačnom zaposlenom sa jasno određenom platformom i zahtevima prema poslodavcu, kada je reč o entuzijazmu i inicijativi, daje daleko bolje rezultate nego „klasični“ sindikalni aktivizam koji se gubi negde između zapaljivih govora u javnosti i administrativno-politikantskog pristupa kada su konkretni predlozi upućeni ka poslodavcu. Jedini profesionalni članovi sindikata, oni koji su zaposleni u sindikatu i primaju zaradu, jesu članovi rukovodstva sindikata, odnosno zaposleni u drugim službama sindikata u centrali.
Osnovne funkcije sindikata su borbene i svode sa na dve – pravna pomoć i štrajkački fond.
Pravna pomoć se pruža svim članovima sindikata u najširem smislu, bez izuzetaka. Ona uključuje sve vrste pravne pomoći – od primarne (pružanje pravnih saveta i mišljenja) do sekundarne (pisanje podnesaka i zastupanje u svim vrstama postupaka, sudskim i vansudskim). Sindikat na ovo ima zakonsko pravo, uz pristanak lica koje mu se obraća.
Štrajkački fond je najveća investicija sindikata. On se mora puniti kao primarni rashod sindikata, naročito u početku njegovog rada. Idealan štrajkački fond, u kojem postoji dovoljno sredstava da se na nivou minimalne zarade finansira štrajk svih članova sindikata istovremeno u trajanju od (minimum) mesec dana, gotovo je nezamisliv u sadašnjim uslovima. Otuda se štrajkački fond mora posmatrati u najširem smislu – to su ukupna sredstva koja bi sindikat mogao da usmeri na zaposlene koji štrajkuju za vreme štrajka. Ovakav pristup omogućava da, osim specifično opredeljenih sredstava za štrajk, u masu za štrajkački fond uđu i neke druge finansijske pozicije koje odgovaraju radnom angažovanju koje nije u neskladu sa štrajkom (na primer, učešće štrajkača na projektima koje sindikat u tom trenutku realizuje).
Kolektivno pregovaranje se vrši na nivou pojedinačnih poslodavaca, ali pre svega na nivou lokalne samouprave. Kolektivno pregovaranje nije početni primarni cilj sindikata, iako se, naravno, ne odbija niti napušta kao koncept. Ukoliko sindikat uspe da ispuni svoje ostale funkcije i omasovi članstvo, reprezentativnost će doći kao posledica rada, a ne obrnuto, kako se danas uglavnom teži.
Ostale funkcije sindikata su solidarne i odnose se na psihološku i socijalnu podršku, druge socijalne aktivnosti, pomoć pri traženju posla ili pri prekvalifikaciji/dokvalifikaciji, solidarnu novčanu pomoć, druge solidarne oblike pomoći. Sindikat može, u zavisnosti od svoje finansijske moći, razvijati različite ideje i pokretati projekte pomoći nezaposlenima, kao i zaposlenim roditeljima, drugim ranjivim kategorijama zaposlenih i slično. Osnovna filozofija ovakvog sindikata jeste da bude „uslužni servis“ radnih i socijalnih interesa zaposlenih, ali i drugih članova lokalne zajednice, kroz realizaciju tradicionalnih i netradicionalnih funkcija sindikata.
Aktivnost sindikata na lokalu je posebno značajna, i to kroz volonterski aktivizam kao pomoć zajednici. Ovakve akcije ne samo što predstavljaju društveno koristan rad već podižu i vidljivost sindikata u sredinama u kojima je organizovan, te predstavljaju koncept samopromocije sindikata širem krugu ljudi. Vrlo često se lokalne neformalne grupe susreću sa problemima u realizaciji mikroprojekata – uređenje parka, dečjeg igrališta, čišćenje nekog prostora, renoviranje zajedničkih prostorija i slično… Podrška koja nije ničime uslovljena ne samo što zbližava članove te zajednice sa članovima sindikata već i samim ljudima iz sindikata ulepšava prostor koji koriste (oni, ili njihova deca, rođaci, prijatelji), i daje preko potreban osećaj solidarnosti sa zajednicom. Sindikat pri tome može raditi i na uključivanju poslodavaca u ove projekte, kao i državnih i lokalnih institucija, ukoliko to žele da rade bez marketinškog i političkog oglašavanja.
***
Članstvo u sindikatu nije rezervisano za zaposlene. Budući da je kolektivno pregovaranje sklonjeno iz fokusa delovanja sindikata, članovi mogu biti sva lica koja to žele – radno angažovana lica van radnog odnosa, penzioneri, nezaposleni. Oni neće ulaziti u „kvote“ reprezentativnosti, a članarinu će plaćati prema svojim primanjima i trenutnoj socijalnoj situaciji.
Ne postoji izričita zakonska prepreka da članovi sindikata budu i ona lica koja nisu u radnom odnosu. Ukoliko se zakon ipak bude tumačio restriktivno, ovim licima se može dati distinktivno različit status „pridruženih članova“, odnosno ne mora im se naplaćivati članarina, već oni mogu pomagati sindikat dobrovoljnim prilozima u skladu sa svojim mogućnostima. Svakako, ne postoji nijedan zakonski osnov da se ovim licima ne pruži neka od pomoći iz korpusa osnovnih i ostalih funkcija sindikata.
Opisani sindikat od ljudi zahteva posvećenost ciljevima koji su isključivo solidarni, nikako partikularni, i koji pretpostavljaju aktivizam i volontiranje u zajednici. Ako se pođe od činjenice da u Srbiji postoje ljudi koji bi prihvatili sindikat zasnovan na iznetim načelima, tako da bude lišen individualnih interesa, a opet predstavlja servis koji bi štitio svoje članove, osnovna mana ovakvog sindikata, pre svega, jeste u tome što je izrazito skup. Sindikat se finansira iz članarina. Zakonsko ograničenje je takvo da to mora biti pretežan, ali nikako i jedini osnov finansiranja. Ne postoji, dakle, prepreka da se finansira i posredstvom projekata, kao i kroz međunarodnu saradnju. Međunarodna saradnja i uvezivanje sa nadnacionalnim sindikalnim telima i inicijativama, kao i drugim sindikata u zemljama Evrope i sveta, mora biti jedna od primarnih aktivnosti sindikata, i to ne samo iz lukrativnih pobuda već i radi izgradnje kapaciteta, prenošenja iskustava, radi obrazovanja sindikalnih predstavnika i najšireg članstva, kao i radi sticanja ugleda i statusa koji prevazilazi lokalne i nacionalne okvire.
Nema zakonskih prepreka da sindikat sarađuje sa zadužbinama, fondacijama, kao i sa organizacijama civilnog društva koje dele ciljeve sindikata i mogu pomoći u bilo kojem segmentu realizacije funkcija sindikata. Sindikat u tom cilju može i ostvarivati svoje cijeve preko drugih, fleksibilnijih oblika organizovanja (kao što su udruženja građana), gde se može pojaviti kao osnivač.
***
Konačno, moderan sindikat je politički aktivan. Ovu aktivnost realizuje kako preko osnivanja političke organizacije partije koja deluje na lokalu (a vremenom može i proširiti delovanje) do saradnje sa postojećim političkim snagama, ako ih ima i ako zaslužuju poverenje sindikata. Sindikat ima političku platformu koja je jasno profilisana i okrenuta levici, ali se ne ograničava ideološki (ne postoji isključivost socijalističke, komunističke, ili bilo kakve druge ideologije) i prihvata pragmatična rešenja odakle god da dolaze (a naročito osluškuje glasove građana na lokalu, na kojem primarno deluje).
Izloženi model sindikata je ostvariv. On je šokantan zato što pretpostavlja napuštanje tradicionalizma u sindikalnom delovanju i okretanje sindikalizmu kao društvenoj stvari, kao pokretu ljudi na lokalu koji ulažu u kvalitet sopstvenog života, ali i života zajednice koja je centar njihovih životnih aktivnosti. Da li je održiv, može se raspravljati. No, svakako predstavlja legitimnu alternativnu postojećoj žabokrečini kolektivnih prava zaposlenih koja odumiru, dok se individualna prava masovno krše. Ne treba zaboraviti na činjenicu da su individualna prava stvorena iz kolektivne borbe, i da se samo kroz kontinuiranu sindikalnu borbu mogu i zaštititi. Novi koncept sindikata upravo to nudi.
Mašina, 17.04.2018.
Peščanik.net, 18.04.2018.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Mali leksikon radničkih užasa - 04/04/2024
- Domaćica mora biti zdrava? - 28/03/2024
- Diskriminacija je samo reč, i ništa više - 27/03/2024
