U zemlji u kojoj broj zbunjenih i dalje preteže nad brojem uzbunjenih oglašavaju se poslednji alarmi. Na skali od 1 do 5 Fondacija Centar za demokratiju je u svom godišnjem izveštaju stanje radnih prava u 2019. ocenila čistom dvojkom. To je pogoršanje u odnosu na prošlogodišnju ocenu 2,3. Pre svega, jer nema pomaka u radnom pravu i socijalnom dijalogu. Slične ocene daju i druga istraživanja, pa je tako stanje u Srbiji po pitanju dostojanstvenog rada nedavno dobilo ocenu 1,85. Značaj ovakvog istraživačkog uzbunjivanja ogleda se u tome što je u pitanju svojevrsni detektivski materijal za davanje odgovora na pitanje zašto nam se događaju Lučani, taj „sinonim beščašća“ u današnjoj Srbiji. I na pitanje zašto do istupanja Aleksandra Obradovića skoro niko nije ni znao šta je to uzbunjivač, iako je prošlo pet godina od usvajanja Zakona o zaštiti uzbunjivača. Usput, nijedan uzbunjivač do sada, a pokrenuto je 15 postupaka, nije prijavio slučaj prvo svom poslodavcu. Toliko o poverenju zaposlenih u svoje nadređene.
Ko je onda zločinac, ili barem zlikovac u ovoj priči? Ako pitate Globalnu alijansu civilnog društva CIVICUS, koja je ove godine snizila rejting Srbije po pitanju prostora za delovanje civilnog društva sa „sužen“ na „opstruiran“, to su zvaničnici koji su „udvostručili svoje napore da javno diskredituju novinare i organizacije koje promovišu socijalnu pravdu“. Međunarodna konfederacija sindikata, glavno svetsko udruženje sindikata, Srbiju već nekoliko godina zaredom po pitanju radnih prava svrstava na samo dno svetske lestvice, tik iznad zemalja poput Avganistana, Irana i Saudijske Arbije. Prema ocenama ove organizacije, u našoj zemlji se sistematično krše prava radnika, što znači da „vlada i/ili kompanije ulažu aktivan napor da slome kolektivni glas radnika putem ugrožavanja osnovnih prava“. Ove ocene temelje se na listi od 97 pokazatelja koji se zasnivaju na standardima Međunarodne organizacije rada. Šta to u praksi znači? Lepeza je široka – od stvaranja partijskih sindikata i davanja otkaza sindikalcima u Republičkom geodetskom zavodu i „Zastava oružju“, preko šikaniranja u Leoniju i Drekslmajeru, do rada na crno u stotinama „uglednih“ firmi kao što su BigPizza i Stylos. Pitajte svog poštara kako sastavlja kraj s krajem dok se PUPS-ovi kadrovi bahate dobijajući stotine hiljada dinara mesečno ni za šta. Možda je stvarno preterano zamišljati mračni scenario: otac nam pada sa skele jer nije bilo inspektora koji bi izvršio nadzor i zatvorio nebezbedno gradilište, majku nam lizing agencije seljakaju svako malo iz jedne tekstilne fabrike u drugu, dete nam se lomata bez ikakve zaštite na biciklu kompanija za kućnu dostavu Wolt i Glovo. Ili mu se put ukršta sa buretom baruta u „Milanu Blagojeviću“. Ili se sve to ipak dešava nekom drugom.
Verovatno i Međunarodna organizacija rada preteruje kada kaže da Vlada često ne razmatra komentare socijalnih partnera o ekonomskim i socijalnim reformama. Ili kada ta ista organizacija razmatra slučaj Srbije kao jedan od najtežih slučajeva kršenja radnih prava u svetu, jer imamo Zakon o inspekcijskom nadzoru koji propisuje obavezu inspektora rada da se najavi poslodavcu najkasnije tri dana pre kontrole. Sigurno preterujemo i kada besnimo zbog Vesićevog gaženja Zakona o radu predlaganjem reketa za Bus Plus. Ili kada smo skandalizovani osnivanjem radne grupe Vlade za ispunjavanje preporuka iz Bele knjige Saveta stranih investitora. Onog istog koji ovih dana predlaže da učenici u dualnom obrazovanju tih stotinak evra koliko mesečno dobiju za rad u praksi mogu i da ne zarade, ako gazde kažu da nisu dobro radili. Sigurno sindikati bez razloga drame zato što je Vlada obećala ograničenje broja angažovanih preko lizing agencija, da bi u dilu sa istim investitorima skinula to ograničenje i pustila predlog u Skupštinu. Kakvo crno zagađenje, što bi nedavno rekao predsednik. Kakva crna Evropska unija i njeni standardi koji godinama čekaju na pregovore u okviru poglavlja koje se bavi socijalnom politikom i zapošljavanjem.
Prošle godine je 53 radnika i radnica izgubilo život na radu, broj povreda na radu je povećan za 200, a u isto vreme broj inspektora rada smanjen za sedam. Vlada je ovu godinu proglasila godinom bezbednosti i zdravlja na radu, ali pritom nije usvojen nijedan planirani zakon i pravilnik u ovoj oblasti. Zaboravili ste na poklonjeno povećanje minimalne zarade? Nebitan je dogovor, kakav socijalni dijalog, kakvi bakrači. Važna je priča o dijalogu. I pustite tu kuknjavu oko usvajanja zakona o štrajku, o rodnoj ravnopravnosti, o Socijalno-ekonomskom savetu (čiji su rad sindikati ove godine prvi put bojkotovali). Pogledajte novog predsednika tog saveta. Vidite kako je lepo stao na kraj trudničkoj mafiji novim Zakonom o finansijskoj podršci porodici sa decom, a njegov drug mu pomogao Zakonom o zdravstvenom osiguranju. Materinstvo se plaća sve dužim boravkom u svetu rada po novim pravilima.
Čuveno je pitanje ozloglašenog Miltona Fridmana: kada je dosta (socijalnih davanja) u državi blagostanja? Hajde da ga preformulišemo: kada je dosta uzimanja u zarobljenoj državi? Ako se ovaj trend urušavanja radnih prava nastavi, Srbija će možda već sledeće godine pasti. Na popravni.
Ovaj tekst je realizovan uz podršku Fondacije za otvoreno društvo.
Autor je saradnik Fondacije Centar za demokratiju.
Peščanik.net, 17.12.2019.