Marksistička analiza protekcionizma i krize globalnog kapitalizma
Lepota carina i oko posmatrača
„Carine su prelepa stvar za videti“, izjavio je Donald Tramp na svojoj platformi Truth Social. Ali, kako kaže stara izreka, lepota je u oku posmatrača. Sudeći po globalnoj reakciji, malo ko van Trampovog najužeg kruga deli ovo estetsko osećanje. Od 2. aprila 2025, dana koji je bivši predsednik proglasio „Danom oslobođenja“, njegove sveobuhvatne nove carine unose pometnju u međunarodni ekonomski poredak. Univerzalna carina od 10% na sav uvoz stupila je na snagu 5. aprila, a potom su usledile dodatne carine po zemljama – 34% na kinesku robu i 20% na uvoz iz Evropske unije – koje su stupile na snagu 9. aprila. Kada je Kina najavila kontramere, uvodeći carine na američku robu, Vašington je odgovorio podizanjem dažbina na kineske proizvode na zapanjujućih 104%, dodatno zaoštravajući trgovinski sukob. Čak ni Srbija nije bila pošteđena – na njen izvoz u SAD uvedena je carina od 37% – potez koji je zbunio srpske obožavaoce „Srbina Trampa“ i naterao zvaničnike u Beogradu da zatraže objašnjenje iz Vašingtona.
Metod određivanja visine carina ima malo veze sa subvencijama, poreskom politikom ili necarinskim barijerama. On prati mehaničku logiku: podeliti američki trgovinski deficit sa određenom zemljom sa ukupnom vrednošću uvoza, a zatim prepoloviti rezultat. Za zemlje sa velikim i upornim trgovinskim suficitima u odnosu na SAD, ovo može delovati dosledno. Ali kada se primeni na druge zemlje, logika se raspada.
Srbija je jasan primer. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, Srbija je 2023. godine izvezla robu u vrednosti od 556,9 miliona dolara u Sjedinjene Države, dok je izvezla robu u vrednosti od 588 miliona dolara – ostvarivši skroman trgovinski deficit. Ista šema važila je i 2022. godine. Ipak, Srbija je pogođena carinom od 37%, kao da se radi o velikoj suficitarnoj ekonomiji. Ova nesrazmera ogoljava proizvoljnu i prinudnu logiku novog režima.
Iz marksističke perspektive, ove mere nemaju za cilj da uravnoteže trgovinu, već da učvrste imperijalne hijerarhije. Politika ne odražava podatke, već moć. Srbija – uprkos deficitu – postaje kolateralna šteta u široj drami upravljanja krizom američkog kapitalizma. Estetika protekcionizma prikriva geopolitičku operaciju, u kojoj se carine ne koriste za zaštitu nacionalne industrije, već za ponovno uspostavljanje kontrole u sve rascvetanijoj svetskoj ekonomiji.
Opasnosti perifernog uključivanja
Ekonomska zajednica u Srbiji slaže se da su direktni efekti novih američkih carina na Srbiju zanemarljivi. Kao što je već pomenuto, Srbija je 2023. godine izvezla robu u vrednosti od samo 556,9 miliona dolara u Sjedinjene Države, što čini manje od 2% ukupnog izvoza zemlje. Carina od 37% na ovaj skroman obim trgovine može naneti štetu pojedinim kompanijama, ali ne predstavlja sistemski rizik za srpsku privredu. Prava pretnja leži drugde – u lančanim efektima koje ove carine mogu izazvati kroz zavisnost Srbije od izvoza u Nemačku.
Nemačka je ubedljivo najveći trgovinski partner Srbije, koja je 2023. godine izvezla robu u vrednosti većoj od 4,3 milijarde evra na to tržište – više od 16% ukupnog izvoza zemlje (vidi Grafikon 1). Ključno je to što se ne radi o krajnjim potrošačkim proizvodima, već o intermedijarnim komponentama za potrebe nemačke industrijske proizvodnje. Najznačajniji srpski izvozni proizvodi u Nemačku prošle godine bili su rotacione električne mašine (18,7% ukupnog izvoza), oprema za distribuciju električne energije (13,9%), delovi i pribor za motorna vozila (7,9%) i železnička vozila i komponente (4,6%).
Drugim rečima, Srbija funkcioniše kao specijalizovani dobavljač nemačkog industrijskog sektora – posebno automobilske industrije, koja je sada direktno pogođena američkim carinama: 20% na robu iz EU uopšte i kaznenih 25% na uvezena vozila. Obuhvatajući sve od automobila i auto-delova do farmaceutskih proizvoda i mašina, Sjedinjene Države su bile najveći trgovinski partner Nemačke u 2024. godini, prema podacima statističkog zavoda Nemačke, sa 253 milijarde evra ukupne razmene robe. Ako nemački proizvođači automobila smanje proizvodnju ili izmene lance snabdevanja, industrija u Srbiji osetiće posledice.
Ovo nije hipotetički scenario. Na primer, kompanija LEONI Srbija proizvodi kablovske instalacije za vozila premium klase koje prave vodeći svetski proizvođači automobila. Kompanija zapošljava oko 10.000 radnika, što je čini jednim od najvećih industrijskih poslodavaca u Srbiji. LEONI izvozi 100% svoje proizvodnje i 2023. godine se našla među pet najvećih izvoznika u zemlji. Takođe sarađuje sa oko 700 domaćih dobavljača, stvarajući široku mrežu ekonomskih povezanosti. Smanjenje nemačkog izvoza automobila moglo bi dovesti do rezanja kapaciteta u kompaniji LEONI, sa kaskadnim efektima na zaposlenost, lokalne podizvođače i regionalni razvoj.
Ovo ilustruje osnovnu istinu teorije zavisnosti: industrijska struktura Srbije nije projektovana da zadovolji domaću tražnju, već da služi potrebama akumulacije kapitalističkog centra. Vrednost se ovde dodaje samo u meri u kojoj omogućava realizaciju vrednosti drugde. Kada se akumulacija u centru poremeti – bilo usled krize, protekcionizma ili političkog sukoba – periferija postaje izložena. Njena prosperitetnost je uslovna, a ne suverena. Kako je Samir Amin primetio u Neravnomernom razvoju, zavisno uključivanje u globalni kapitalizam stvara strukturu ranjivosti, u kojoj je rast vezan za odluke donete u korporativnim salama daleko izvan domašaja nacionalne kontrole.
Ovi najnoviji događaji potvrđuju empirijske nalaze koje sam izneo u tekstu Srbija kao super-periferija Evrope (2024), gde sam tvrdio da Srbija ne funkcioniše samo kao periferija, već kao super-periferija – ekonomija koja je strukturno zarobljena u putanjama zavisnog rasta niske vrednosti, sa minimalnim izgledima za kvalitativnu transformaciju ili autonomni razvoj. Ovo dodatno učvršćuje podređeni položaj srpske privrede u globalnoj podeli rada, gde čak i uključivanje u industrijske lance snabdevanja prvenstveno služi akumulaciji kapitala u centru, a ne podsticanju razvojne konvergencije u periferiji.
Carine i logika kapitalističke akumulacije
Zalaganje Donalda Trampa za carine nije samo populistička parola; ono predstavlja politički odgovor na protivrečnosti unutar globalne kapitalističke akumulacije. Njegov argument funkcioniše na dva nivoa. Na površini, on se poziva na pravičnost i suverenitet. Ispod toga, izražava anksioznost zbog sistema koji sve više zavisi od globalizovane proizvodnje i finansijske apstrakcije.
Tramp tvrdi da zemlje sa trgovinskim suficitima – među kojima navodi Kinu, Nemačku i Meksiko – ‘iskorišćavaju’ Sjedinjene Države, narušavajući trgovinsku ravnotežu putem subvencija, manipulacije valutama i carina. To, prema njegovim rečima, šteti američkim radnicima i proizvođačima, uzrokujući uporne trgovinske deficite SAD-a.
Ono što ovakvo viđenje ignoriše jeste strukturna funkcija američkog dolara. Kao glavna svetska rezervna valuta, dolar stavlja SAD u jedinstven položaj. One mogu voditi trajne trgovinske deficite bez opasnosti od platnobilansnih kriza. Druge zemlje ne izvoze robu u SAD zbog loših pregovaračkih pozicija, već zato što im trebaju dolari – za servisiranje duga, stabilizaciju deviznih kurseva i akumulaciju deviznih rezervi. Kako ističu teoretičari moderne monetarne teorije (MMT) – iako su njihovi širi predlozi predmet rasprave – SAD su monetarni suveren. One izdaju globalnu valutu, nemaju spoljnja ograničenja u njenom snabdevanju i otplaćuju dugove u sopstvenim jedinicama.
Dakle, globalna trgovina nije razmena roba za robu, već roba za potraživanja – konkretno, američke državne obveznice i devizne rezerve u dolarima. Kako primećuju kritičari iz marksističke i postkejnzijanske tradicije, to znači strukturnu razmenu materijalne proizvodnje za fiktivne tokene ukrašene likovima američkih svetaca vladajuće klase – predsednicima, ministrom finansija (Hamiltonom), i polimatom koji nikada nije vladao, ali je pomogao u izgradnji sistema (Franklin). Ovakav aranžman omogućava SAD da troše više nego što proizvode i da finansiraju svoju globalnu dominaciju putem valute koju drugi moraju da drže. Daleko od toga da su eksploatisane, SAD uživaju ono što je bivši francuski predsednik Valéry Giscard d’Estaing slavno nazvao „nepristojnom privilegijom“ (exorbitant privilege).
Trampov zahtev da druge zemlje kupuju više američke robe, dok istovremeno preti sankcijama onima koji se odriču dolara (poput zemalja BRICS-a), otkriva unutrašnju protivrečnost. Da bi dolar zadržao svoju hegemonijsku ulogu, drugi moraju više prodavati SAD nego što od njih kupuju – akumulirajući devizne rezerve u dolarima. Trampova vizija izvrće ovu logiku naglavačke. Protivrečnost nije lična, već sistemska: odraz globalne ekonomije razapete između imperijalne kontrole i ekonomskog nacionalizma.
Ova protivrečnost ima dva efekta. Prvo, ona produbljuje finansijalizaciju u SAD, gde kapital napušta produktivna ulaganja u korist spekulativnih aktivnosti – koje podržava strana potražnja za dolarizovanim sredstvima. Drugo, ona prenosi troškove prilagođavanja na periferiju, čije države nemaju privilegiju da izdaju globalnu rezervnu valutu. U tom svetlu, Trampova naracija o trgovinskoj nepravdi izvrće stvarnost. Nisu SAD te koje pate zbog postojećeg poretka, već zemlje koje su strukturno vezane za sistem koji ne mogu da kontrolišu.
Ipak, Trampova retorika odjekuje jer su delovi SAD – a naročito industrijski Srednji zapad – doživeli stvarne ekonomske lomove. Kao što pokazuje knjiga Janesville: An American Story, zatvaranje jedne fabrike Dženeral Motorsa (GM) može razgraditi čitave zajednice. Kako primećuje Boris Kagarlitsky u Dugom povlačenju, čak su i metropole kapitalizma postale žrtve sopstvenih neoliberalnih projekata. Ali to nije posledica slabosti SAD – već rezultat ekonomske strukture nagnute ka finansijama i potrošnji, na račun rada i proizvodnje. U tom smislu, carine nisu rešenje, već spektakl – preusmeravanje krivice uz ostavljanje strukturnih uzroka netaknutim.
Drugi stub Trampovog argumenta – da zavisnost od strane robe podriva domaću industriju – zahteva pažljiviju analizu. On odražava dublju transformaciju: decenije deindustrijalizacije i erozije visokoplaćenih industrijskih radnih mesta. Ali njegova univerzalna carinska reakcija nema istorijsko utemeljenje niti stratešku koherentnost.
Iz marksističke perspektive, protekcionizam je istorijski igrao ulogu u razvoju kapitalizma. Kako ističu Samir Amin i drugi teoretičari zavisnosti, carine su bile alati primarne akumulacije i industrijskog uzleta. One su bile selektivne i privremene, osmišljene da štite tek formirane industrije dok ne postanu konkurentne na globalnom tržištu. Cilj nije bila autarkija, već kontrolisano uključivanje u svetsku privredu pod povoljnijim uslovima.
Marksistički ekonomista Rudolf Hilferding je još pre više od jednog veka primetio da evanđelje slobodne trgovine obično dolazi tek nakon uspešne industrijalizacije. Britanija je, na primer, koristila visoke carine kako bi se razvila, da bi tek potom postala zagovornik slobodnih tržišta kada je njena nadmoć već bila osigurana – klasičan primer „šutiranja merdevina“.
Za razliku od toga, Trampova upotreba carina nema razvojnu logiku. One nisu usmerene ka strateškim sektorima, niti su povezane sa ulaganjima u inovacije ili infrastrukturu. Mnoge se odnose na robu koju SAD više ni ne proizvode niti žele da proizvode. Zbog toga je mala verovatnoća da će one pokrenuti industrijsku obnovu ili obezbediti stabilnu zaposlenost. Umesto toga, one funkcionišu kao političko pozorište – reaktivni gest kapitalističkog centra koji se suočava sa granicama globalizacije.
Kao što ističe Majkl Roberts u svom najnovijem tekstu, nada da će carine obnoviti američku industriju i otvoriti nova radna mesta je neosnovana. Zaposlenost u prerađivačkom sektoru opada još od 1960-ih, pre svega zbog pada profitabilnosti i tehnološke zamene rada, a ne zbog liberalizacije trgovine. Čak i kada bi izvoz porastao dovoljno da zatvori trgovinski deficit – što je krajnje neverovatno – udeo industrijskih radnika porastao bi tek sa 8% na 9%.
Ako Tramp zaista želi obnovu industrijske baze, potrebna su masovna ulaganja. Ali američke kompanije van tehnološke „Veličanstvene sedmorke“ beleže nisku profitabilnost i malo je verovatno da će investirati – osim možda u vojnu proizvodnju finansiranu državnim ugovorima. U tom kontekstu, carine nisu instrument obnove, već simptom sistemske nemoći.
Strateški protekcionizam kao upravljanje kapitalističkom krizom
Ako se Trampove carine čine iracionalnim iz ugla konvencionalne ekonomije, one postaju znatno razumljivije kada se posmatraju kao odgovor na dublje protivrečnosti globalnog kapitalizma. Iz marksističke perspektive, današnji protekcionizam ne odražava samo haotični populizam, već sistemski pokušaj da se upravlja globalnim poretkom koji više ne donosi pouzdane profite kapitalu.
U korenu ove krize nalazi se ono što je Marks identifikovao kao tendenciju opadanja stope profita. Kako kapitalisti sve više investiraju u mašine i tehnologiju (stalni kapital), a relativno manje u radnu snagu (promenljivi kapital), ukupna stopa profita opada – čak i ako masa profita privremeno raste. Empirijske analize Majkla Robertsa potvrđuju ovaj trend u američkoj ekonomiji. Njegova istraživanja pokazuju pad stope profita u nefinansijskom sektoru od 27% u periodu od 1945. do 2021. godine, sa izraženim padovima tokom faza intenzivnog ulaganja u stalni kapital. To potvrđuje Marksov uvid: težnja kapitala ka povećanju produktivnosti na kraju podriva sopstvenu profitabilnost.
Kako bi se suprotstavio ovoj tendenciji, kapital pribegava različitim strategijama. Intenzivira eksploataciju rada, premešta proizvodnju na tržišta jeftinije radne snage, ulaže u tehnološke inovacije, naduvava balone na tržištima imovine i – kada je pod pritiskom – povlači se iza zaštitnih barijera. Trampove carine predstavljaju upravo takvo povlačenje. Podizanjem cene strane robe, one nastoje da obezbede zaštićen prostor za američki kapital, štiteći ga od konkurencije koja je produktivnija ili jeftinija. Carine takođe služe prebacivanju tereta krize na rivalske kapitalizme – pre svega Kinu i Evropsku uniju – u nadi da će američki proizvođači povratiti deo konkurentske prednosti izgubljene u eri hiper-globalizacije. Cilj nije ekonomski nacionalizam po sebi, već privremena obnova profitabilnosti.
Ipak, ove mere ne rešavaju osnovne protivrečnosti akumulacije. Umesto toga, one samo redistribuiraju njene efekte. Strukturna tendencija ka prekomernoj akumulaciji i krizi profitabilnosti ostaje prisutna, a u odsustvu sveobuhvatne industrijske politike, prostor koji carine otvaraju ne koristi se za revitalizaciju proizvodnje, već za održavanje cirkulacije fiktivnog kapitala.
Ovde se pojavljuje i strategija otkupa sopstvenih akcija (buybacks). U trenutnoj fazi finansijalizovanog kapitalizma, pad cena akcija ne predstavlja nužno pretnju – već priliku. Kada tržišta reaguju na najave carina ili ekonomsku neizvesnost padom vrednosti akcija, korporacije često koriste višak gotovine – ili jeftine kredite – da otkupe sopstvene akcije. Time se veštački uvećava dobit po akciji (EPS), podiže cena akcija i osigurava kompenzacija menadžmenta, čak i kada stvarna produktivnost ostaje nepromenjena.
S obzirom na to da se Tramp privremeno povukao na 90 dana (uz značajan izuzetak Kine, gde su carine dostigle astronomski nivo od 125%), neki cinični sledbenici teorija zavere tvrde da je objava o carinama imala upravo tu svrhu: da omogući američkim kompanijama – i drugim dobro informisanim spekulantima – da jeftino kupe akcije pre nego što je američko berzansko tržište skočilo za 10% 9. aprila, što je bio najveći dnevni rast od 2008. godine.
Još jedan efekat ove dinamike ogleda se u načinu na koji korekcije na tržištima kapitala – uz uslov da se profitabilnost poslovanja nominalno ne menja – mogu doprineti rastu profitne stope. Kako vrednost akcija i druge imovine opada, smanjuje se tržišna vrednost ukupnog kapitala, tj. imenilac u izrazu za stopu profita. Ukoliko masa profita ostane konstantna, matematička posledica je povećanje stope profita. Slično tome, iz marksističke perspektive, smanjenje tržišne vrednosti stalnog kapitala povećava relativni značaj promenljivog kapitala (radne snage) u procesu proizvodnje, čime se povećava mogućnost ekstrakcije viška vrednosti. Drugim rečima, pad vrednosti kapitala u nominalnom smislu može delovati kao mehanizam rebalansa sistema, obnavljajući profitabilnost čak i bez realnog rasta proizvodnje.
U ovom sistemu, akumulacija kapitala sve više zaobilazi proizvodnju. Umesto da se višak koristi za finansiranje tehnologije, zapošljavanja ili infrastrukture, on se sliva u inflaciju imovine. Carine i otkupi akcija funkcionišu zajedno: prve štite domaći kapital od globalne konkurencije, dok drugi održavaju vrednost akcija putem fiktivnog kapitala – cenâ imovine koje su odvojene od realne proizvodnje.
Ova promena takođe odražava dublju tranziciju. Globalizovani model akumulacije koji je dominirao krajem 20. i početkom 21. veka više ne funkcioniše. Osnovni mehanizam – u kojem kapital iz centra eksploatiše jeftinu radnu snagu na periferiji – počeo je da se iscrpljuje. Plate u Kini i drugim ekonomijama u usponu su porasle, lanci snabdevanja postali su krhkiji i politizovaniji, a politički konsenzus u zemljama centra se raspao. Javna strpljivost prema deindustrijalizaciji, stagnaciji plata i zavisnosti od stranih dobavljača istrošila se.
Tehnološki napredak u oblasti robotike, veštačke inteligencije i 3D proizvodnje sada čini povratak proizvodnje tehnički izvodljivim – ali ne nužno i radno intenzivnim. Ono što se nadvija nije preporod industrijskog kapitalizma iz 20. veka, već distopijska konfiguracija u kojoj se američki roboti takmiče sa bangladeškim radnicima za isti uski deo globalne vrednosti. Trampove carine su manje plan industrijskog preporoda, a više uvod u novi tehnonacionalistički poredak – organizovan oko kontrole kapitala, tehnološke dominacije i regionalnih ekonomskih blokova.
Ista logika upravljanja krizom vidi se i na finansijskim tržištima. Tokom pandemije COVID-19, Federalne rezerve ubrizgale su ogromnu količinu likvidnosti u sistem. Ova intervencija je kratkoročno stabilizovala tržišta, ali je stvorila ogromne distorzije. Do početka 2025. godine, ukupna kapitalizacija američkog berzanskog tržišta procenjivana je kao 25 do 30 triliona dolara iznad svoje „fer vrednosti“ – što je bez presedana po veličini razlike između tržišnog vrednovanja i stvarne ekonomske proizvodnje. To nije bio povratak rasta, već inflacija fiktivnog kapitala do novih visina.
Sada sledi korekcija. Oko 11 triliona dolara tržišne kapitalizacije već je izbrisano, a dodatnih 15 do 20 triliona još može nestati. Međutim, ovaj proces nije isključivo destruktivan; on ima sistemsku funkciju. Kako se kapital povlači iz rizične imovine u relativnu sigurnost američkih državnih obveznica, prinosi na javni dug opadaju, što snižava cenu državnog zaduživanja i ublažava ključne uzroke budžetskog deficita. U suštini, kriza na tržištima kapitala postaje pozadinski mehanizam za obnovu fiskalnog prostora – ne kroz poreze ili štednju, već kroz disciplinovanje samog kapitala. Država dobija manevarski prostor ne uprkos padu, već zahvaljujući njemu. Kako ističe Adam Tuz u svom Chartbook 369, američko tržište državnih obveznica, koje obuhvata svih 28 triliona dolara, jeste zaista sistemsko tržište obveznica. U normalnom toku korekcije berzanskog tržišta, očekuje se rast cena obveznica i pad prinosa, što snižava kamatne stope i smanjuje pritisak na preduzeća. Ovo odražava klackalicu tržišne ravnoteže između različitih klasa imovine, u kojoj državne obveznice služe kao sigurno utočište u vremenima neizvesnosti.
Kriza kao tranzicija, a ne kolaps
U celini posmatrano, Trampove carine, ponovni uspon protekcionizma, upornost fiktivnog kapitala i aktuelna korekcija na berzi nisu nepovezani fenomeni. Oni predstavljaju povezane odgovore na sistemske protivrečnosti kapitalizma – a naročito na dugoročnu tendenciju opadanja stope profita. U pitanju je sve očajniji pokušaj vladajuće klase da odbrani profitabilnost i očuva hegemoniju suočenu sa stagnacijom, prekomernom akumulacijom i političkom dezintegracijom.
Ono čemu prisustvujemo nije kraj kapitalizma, već njegova mutacija. Neoliberalna globalizacija poslednje četiri decenije se demontira, ne kako bi ustupila mesto socijalizmu ili demokratskom planiranju, već da bi se konstruisao novi režim akumulacije – onaj koji je bolje prilagođen trenutnim potrebama kapitala. Taj režim će najverovatnije biti obeležen intenzivnijom državnom intervencijom, regionalizovanim proizvodnim zonama i dubljom oslonjenošću na finansijske manipulacije kako bi se očuvale vrednosti kapitala. On neće razrešiti protivrečnosti u srcu sistema. Samo će ih, još jednom, premestiti – u nove geografije, nove tehnologije i nove krize.
U ovoj rekonfiguraciji, periferne države poput Srbije nisu pasivni posmatrači, već kolateralna šteta. Carina od 37% na srpski izvoz – uprkos tome što zemlja beleži trgovinski deficit sa SAD – razotkriva proizvoljnu i prinudnu logiku ove tranzicije. Ona signalizira da novi režim akumulacije neće biti regulisan pravilima ili multilateralnim institucijama, već moći i geoekonomskim zastrašivanjem. Kako kapital preusmerava prioritete, a blokovi se učvršćuju u protekcionističke zone, zemlje poput Srbije nalaze se u unakrsnoj vatri – kažnjene ne zbog neke konkretne ekonomske greške, već zbog toga što zauzimaju strukturno zavisan položaj u globalnom sistemu. U tom smislu, kriza nije samo ekonomska. Ona predstavlja geopolitički proces razvrstavanja, koji ponovo uspostavlja imperijalne hijerarhije, čak i dok se stari liberalni poredak raspada.
Peščanik.net, 10.04.2025.
TRAMPOZOIK