Čin I: „Zamena Reketa“
(Scena: Ogromna bina sa crnim zastavama, sve u tišini osim vriska drona. Mitrović visi sa dizalice, ima naočare za virtuelnu stvarnost i megafon. Na bini stoji Vučić, uz njega Krle. Na kraju scene, pojavljuje se Otac.)
Vučić:
(pod reflektorom)
Pismo dečaka… kaže… voli Jokića. Jer je tih, uzdržan. Kao država. Igra, ne galami. Takvi nam trebaju.
Krle:
(uvlači se u kadar)
Neki će reći da je pisalo Đoković. Ali to je dubinska greška. Subjektivna zabluda dece.
(pauza)
Zamena Đokovića Jokićem nije laž. To je korekcija detetove neinformisanosti.
Vučić:
Tačno. Deca znaju emocije, ali ne znaju geopolitiku.
Senka:
(šapatom)
Ali dete je pisalo srcem. Reket nije politički organ.
Krle:
(odmahne rukom)
Srce može da omane. Papir je fleksibilan. A Jokić, čista simbolika stabilnosti. Đoković? Previše rizika. Išao među studente. Bez protokola.
Mitrović:
(iz vazduha, viče)
Ajde sad slo-mo suza, ubaciti svetlosni efekat patriotizma! Pojačaj naricanje!
(Ulazi Otac, drži sliku devojke. Govori mehanički, kao da čita s telepromptera koji ne vidi.)
Otac:
Moja ćerka… poginula je… jer je nadstrešnica pala. Ali…
(glas podrhtava)
…to nije bila greška konstrukcije i korupcija.
Bio je to teroristički napad rezonantnim udarom.
Oni su tresli nogom ispod tramvaja.
Oni su… aktivirali zvuk koji… koji je slomio gvožđe. Naučnici iz Kazanja su rekli.
(Tišina. Krle klima glavom, Vučić tapše Oca po ramenu.)
Vučić:
Tvoja hrabrost je stub ove nacije. Tvoja tuga – inspiracija za još jače zakone protiv zvuka.
Senka:
(kao eho)
Zvuk nije kriv. Laž odjekuje jače.
Mitrović:
(viče)
Napiši to na bilbord! „Teror napao vibracijom – Vođa odgovorio snagom!“ OVO će da klikće!
Krle:
(završava)
I zato, dragi građani…
…Jokić je istina. Đoković je šum.
(Zavesa pada dok Otac i Vučić poziraju. Stolice same odlaze. Nebo postaje zeleni ekran.)
Čin II: „Narod Koji Se Ne Vidi“
(Scena: Prazna poljana. Ograde svuda. Tabla „Ulaz samo sa narativom“. Vučić stoji na visokoj platformi. Pored njega Krle, a ispod njih ljudi pokušavaju da pobegnu ali udaraju u nevidljivi zid. Zapišano i smrdljivo. Tabloid stoji u centru i viče naslove.)
Vučić:
Broj ljudi na mitingu – milion i četiristo hiljada, dve stotine i šezdeset tri! Ne možeš to da osporiš jer imamo satelitske slike!
(uzima mobilni)
Evo, vidi, ova fleka ovde? To je patriotska senka!
Krle:
(zvanično)
Iako kamera pokazuje praznu ulicu, mi znamo da je narod bio u srcima jedni drugih. Zbijeni, zgusnuti u ljubavi. Kao sardine koje ne smrde nego mirišu na državu.
Tabloid:
(viče)
„VOĐA OKUPIO VIŠE LJUDI NEGO TITO I CECA KOMBINOVANO!“
„POLICIJA MORALA DA OGRAĐUJE NAROD OD SAMOG SEBE!“
„OD SNAŽNE EMOCIJE MASOVNO PRAŽNJENJE CREVA I BEŠIKA NA ULICAMA!“
Senka:
(pokušava da podigne zavesu, ali je prikucana spinom)
Nisu svi došli. Neki su bežali. Neki su plakali. Neki su… kakili i piškili na ulici.
Krle:
Zapišavanje ulica je… fiziološki patriotizam!
Šta je mokra ulica naspram mokrog obraza pred liderom?
Mitrović:
(iz vazduha, teatralno)
Kamere! Fokus na baricu kod simbola partije! Umetnički kadar! Isparavanje patriotizma!
Vučić:
Svi koji su došli, bili su tu jer su hteli.
Plaćanje? To nisu dnevnice. To je pokrivanje troška ljubavi.
(Narod se mrda iza ograda. Neki pokušavaju da pobegnu. Ne uspevaju.)
Tabloid:
(šiba naslovima)
„PLAĆENI? NE! NAGRAĐENI LJUBAVLJU!“
„OGRADA ČUVA NAROD OD LOŠEG MIŠLJENJA!“
„BEG IZ LJUBAVI, POKUŠAJ SABOTAŽE!“
Otac:
(svečano, staloženo)
Mojoj ćerki život nije oduzet nesrećom… već napadom.
To nije bio vetar.
To nije bila konstrukcija.
To je bio reverberirajući teroristički udarac frekvencijom od 74 herca.
Krle:
(zadivljeno)
Stručnjaci iz Kazanja su rekli – nadstrešnice ne padaju tek tako. Samo kad im se naruši akustička vertikala.
Vučić:
Ovo nije slučajno.
Oni ne žele samo da ruše nadstrešnice. Oni žele da sruše Srbiju.
Ali nisu računali da će otac ove devojke imati hrabrost da kaže istinu.
Otac:
I ja zahvaljujem predsedniku.
Što nije pustio da moja tuga bude privatna.
Što ju je uzdigao…
…u opomenu naciji.
Mitrović:
(viče iz vazduha)
Fantastično! Otac je kao Fenix! Bacite konfete tuge! Usporeni kadar kad muza padne na koleno!
Vučić:
(podiže ruku sa stisnutom pesnicom)
Svi su slobodni da odu. Samo ne pre nego što kažu da su bili sretni.
Krle:
A oni koji beže… nisu naši. Ili još gore, nisu ničiji.
(Zavesa pokušava da padne, ali je preteška od spinova. Senka se bori da je digne. Narod ostaje zaglavljen u ograđenoj tišini. Tabloid se penje na binu, širi se i pokriva sve.)
Čin III: „Vlada u Senku, Narod u Pedalama“
(Scena: Skupštinska sala se ruši u praznu pozornicu. Vlada je proglašena, ali niko ne aplaudira. Macut sedi sam, kao zaboravljeni rekvizit. Tabloid visi bez poruke. Mitrović zaspao u dizalici. Krle i Vučić šapuću jedan drugom. U daljini se čuje tiha buka, ritam pedala. Senka sedi među praznim stolicama. Na ekranu, uživo: studenti na biciklima.)
Vučić:
Vlada je tu.
Narod je tu.
Svi su tu.
Ili makar… bili.
Krle:
Podrška je stvar percepcije.
Ministri su možda rekli ne.
Ali nisu rekli jako ne.
To se može tumačiti kao funkcionalno da.
Macut:
(bojažljivo)
Ja… ne poznajem nijednog ministra.
Ali… rečeno mi je da ću ih zavoleti.
Tabloid:
(škripi)
…čekam signal.
…čekam spin.
…čekam razlog.
Senka:
(umorno)
Napolju su protesti.
Veliki.
Ali kamera je unutra.
Vučić:
Protest bez zvuka nije protest.
Kamera ne snima… bicikl.
Krle:
Studenti su krenuli za Brisel.
Ali ne nose zastave.
Niti parole.
Nose hleb. I rezervne gume.
Macut:
Je l’ to… podrška?
Senka:
To je… ignorisanje.
To je… najgori oblik pobune.
Mitrović:
(probudi se, pospan)
Nisam dobio scenario za proteste…
Jesu naši? Jesu protiv? Ima li suze?
Tabloid:
(nema šta da napiše)
Narod:
(u zboru, tiho, jedva čujno)
Više nije važno.
Možda nikad i nije bilo.
(Zvuk bicikala se pojačava. Svetla se gase. Ostaje ekran s uživo snimkom: red studenata na biciklima, u tišini, prelaze granicu. Ispod piše: „Udaljeni 1470 km“.)
Vučić:
(pola glasa)
A mi?
Krle:
Mi ostajemo ovde.
Da brojimo… koliko je ostalo.
(Zavesa se ne spušta. Samo nestane.)
Epilog: „Partija u Kafani bez Figura“
(Scena: Zapuštena kafana. Sto u centru. Na njemu šahovska tabla bez figura. Oko stola sede: Vučić, Krle, Otac, Macut i Mitrović. Svi piju nešto mutno, ne komentarišu ukus. Tabloid sedi za šankom, ali niko ga više ne čita. Televizor iznad treperi bez signala. U uglu, Senka, sada konobarica, ali niko ju ne prepoznaje. Napolju, u daljini, čuju se pedale.)
Vučić:
(kao da odgovara na pitanje koje niko nije postavio)
Ja sam igrao belim.
Uvek sam igrao belim.
I kad nisam.
Krle:
Ne zna se ko je prvi povukao potez.
Ali svi smo se pomerili.
Nekako.
Macut:
Meni niko nije rekao da igram.
Ja sam samo hteo da sednem.
Otac:
(pokazuje prazno polje na tabli)
Ovde je pala moja ćerka.
Ali… sad više ne znam gde je bila.
Možda… ovaj… možda je ona bila kraljica na tabli, a ja sada igram kao pešak?
Mitrović:
(sanja budan)
Snimio bih ovo.
Samo da ima plot twist.
Al’ niko više ne gleda.
Tabloid:
(tiho, skoro žaleći)
Niko više ne veruje naslovima.
Sad svi traže fusnote.
Niko ne voli fusnote.
Senka:
(prilazi, nosi tacnu sa praznim čašama)
Još nešto?
Istinu, možda?
Imam je, ali je topla.
Vučić:
(pogleda je, ne prepoznaje)
Samo daj šah. Šah mat!
Bez pitanja.
Krle:
I bez figura.
(Tišina. Svi gledaju praznu tablu. U daljini, crno-beli TV prikaže na sekund snimak studenata na biciklima, pa se signal izgubi.)
Otac:
(pola glasa)
Možda… i nisu išli za Brisel.
Možda su samo… otišli.
Mitrović:
I mi ćemo, kad nas neko zaboravi.
Tabloid:
(umorno)
A možda i nećemo.
(Senka gasi svetlo. Tabla ostaje da svetli u mraku. Zvuk pedala polako nestaje.)
Čin IV: „RTS Ulazi na Roštilj“
(Scena: Ispred RTS-a. Studenti blokiraju ulaze. Kamera se spušta kroz ventilaciju u ćevabdžinicu. Unutra je studio. Emitovanje u toku. Voditelj govori, dim se diže. Vrata se otvaraju, vode u bunker.)
Zaposleni RTS-a:
(ulaze kroz ćevabdžinicu)
Samo radimo svoj posao. Ulaz je ulaz.
Voditelj RTS-a:
(bojažljivo, kao da ne zna da ga slušaju)
Dobro veče.
Danas nije bilo ničega.
Niko nije ništa uradio.
A sve je išlo po planu.
Mi nismo ovde.
Ali vi jeste.
U Beogradu – mirno.
U ćevabdžinici – toplo.
Mitrović:
(kao glas iz ventilacije)
Režija potvrđuje – ćevapi su legalan ulaz.
Student 1:
Dakle, blokirali smo pogrešnu zgradu?
Ćevabdžija:
Zgrade su samo scenografija.
Program ide gde ima signala.
Krle:
(ulazi zadihan, drži papir kao sveto pismo)
Izveštaj je stigao!
Na 327 stranica kaže:
Policija nije koristila zvučni top.
Kao dokaz: „Nijedan povređeni nije pronađen, jer ih nismo tražili.“
Student 1:
(napolju, mrtav hladan)
Mene su bacili o zid i srca su nam vibrirala.
Ali nije zabeleženo na Pinku, tako da se nije desilo.
Ćevabdžija:
Ko uđe ovde – izlazi informisan.
Mi smo jedini servis koji peče i prenosi.
Voditelj:
(čita u kameru)
Dobro veče.
Studenti protestuju, ali ne znamo protiv koga.
Jer prema nezavisnim rusko-generativnim izvorima iz Kazanja…
…niko ništa nije uradio.
Vučić:
(ponovo čita isti izveštaj)
FSB dalje navodi: „Emitovanje istine može izazvati destabilizaciju percepcije. Preporuka: ostanite u zoni udobnog narativa.“
(Vrata se otvaraju. Silazak u bunker. Beton se ljušti. Vlažnost je 97%. Unutra: Vučić. Sam. Oko njega – hologrami ministara. Trepere. Neki bez ruku. Svi govore isto.)
Hologram ministar 1:
Gospodine pre… pre… pre… (error 404)
Hologram ministar 2:
Čestitamo na… na… (restartuje se)
Hologram ministar 3:
Vaša tišina nas… inspiriše… (zamrzne se u tapšanju)
Vučić:
(pogleda papir)
FSB je analizirao situaciju koristeći…
…veliki model jezičkog razuma razvijen u magli…
Zaključak: ništa nije zvučalo dovoljno da se računa kao represija.
Zato nismo krivi.
Zato nismo tu.
Zato smo ovde – u bunkeru.
Mitrović:
(kao šum iz ventilacije)
Da li imamo još jednu reklamu za istinu.
Krle:
(poljubi papir)
FSB-GPT izveštaj nas je spasio.
Napisao je ono što bismo mi rekli…
…da znamo kako da kažemo.
Vučić:
(pogleda direktno u kameru)
Sutra ćemo izveštavati o današnjem miru.
Voditelj RTS-a:
(iz daljine, kao sećanje)
Sledi prognoza za sutra.
Biće isto.
Samo više.
Vučić:
(pita tiho)
Da li je iko gledao?
Čin V: „Službena Neodređenost“
(Scena: Soba za saslušanja. Prazna. Zidovi sivi. Sto metalni. Kamera trepće crveno, ali ne snima. Rektor sedi. Inspektor stoji ispred gomile papira koji svi pišu: „Prikupljanje obaveštenja“. Na stolu stoji i kutija za ćevape, već prazna.)
Inspektor:
Gospodine Đokiću, pozvani ste u svojstvu građanina.
Rektor:
Ali ja sam rektor.
Inspektor:
Upravo.
Građanin koji ima funkciju.
Zato ste tu kao… neko.
Rektor:
Zbog čega tačno?
Inspektor:
Zbog zloupotrebe.
Rektor:
Koga?
Inspektor:
Položaja. Građanina. Vašeg. Ili možda nečijeg.
To još proveravamo.
(Tišina. Inspektor lista papir koji je prazan.)
Inspektor:
Ovde piše da treba da vas pitam šta znate.
Rektor:
O čemu?
Inspektor:
Upravo to. O onome što eventualno znate, ali što možda nije trebalo da znate.
Ili ako niste znali, zašto niste?
Rektor:
Znači, ako sam znao, kriv sam.
Ako nisam znao, nisam obavešten.
Ako nisam siguran, sumnjiv?
Inspektor:
Vidite kako lepo razumete.
Obično moramo da objašnjavamo više puta.
(Inspektor se premešta na drugu stolicu, istu kao prethodnu.)
Rektor:
Ko je podneo prijavu?
Inspektor:
Nema je.
Ali ima percepcije.
A to je često dovoljno da krenemo u ništa.
Rektor:
I šta ako se dokaže da nisam kriv?
Inspektor:
To znači da ste sarađivali.
A to je danas veoma cenjeno.
(Tišina. Kamera i dalje trepće, ali sad zvuči kao sat. Obojica to ignorišu.)
Rektor:
A ako odbijem da govorim?
Inspektor:
To je isto saradnja.
U pasivnom obliku.
(Inspektor uzima diktafon. Pritisne dugme. Ne radi.)
Inspektor:
Da li imate nešto da dodate?
Rektor:
Da. Ali ne znam da li je pravo vreme da se ništa kaže.
Inspektor:
To je savršeno.
Zabeležićemo.
(Tišina. Inspektor zapisuje „Sadržaj: Zabeleženo.“ Potpisuje. Pruži rektoru olovku. Ona ne piše. Potpisuje prstom. Kamera trepće poslednji put.)
Inspektor:
Možete ići. Za sada.
Rektor:
Za kada?
Inspektor:
Za svaki slučaj.
(Rektor izlazi. Inspektor ostaje. Gleda papir. Onda sam sebi kaže:)
Inspektor:
Još jedan dobro obavljen…
…proces.
(Zavesa. Ili nema zavesa. Možda ih nikad nije bilo.)
Kraj za sada.
Peščanik.net, 19.04.2025.
Srodni link: Raša Karapandža – Čekajući Vučića
NADSTREŠNICA