Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Danas smo svi mi, odrasli i poštovanja dostojni građani Srbije, postali predmetom socijalno-higijenskog muštranja. Nije mi bilo nimalo prijatno, osećao sam se kao matori đak, prozvan sam i oteran u ćošak. Mada sam izolovan i od sebe samog, uveren da je to bar na simboličkoj ravni moguće.

Frontalnu grdnju je izrekao ekspert za epidemijske najezde (Goran Stevanović) pokušavajući da obrazloži nasušnost formiranja hermetičnog društva i optuži ga za kobne pukotine u željenoj izolaciji. A samim tim i za tragediju koja neizbežno nadolazi i počinje masovno da kosi. Rekao je da sledi italijanski model umiranja, uzimajući na sebe tešku ulogu vrana gavrana, mitskog vesnika smrti.

Posle kratke lekcije o nedisciplini, grupa lekara je u ljutitoj formaciji napustila konferenciju za medije u najtežem danu za Srbiju, kako su rekli.

Odakle ta ideja da je dopuštena javna netaktičnost, pa i ljutnja na sve one u čije ime se ti ljudi inače ljute? Osim ako ovdašnje građanstvo nisu razumeli kao nerazumnu gomilu sa kojom se ne može izaći na kraj, čak ni uz pomoć teške ruke, koja nije kod njih. Ali oni znaju kod koga je.

I lekarima, a i Gospodaru zaraze izgleda nije poznat osnovni socijalni postulat: slobodni ljudi ne mogu biti izolovani bez posledica, a i takva mera nije moguća ako je totalna. Potpuna društvena i fizička izolacija izvan smrti nije moguća. Imaju povoda, ali nemaju prava da se ljute na građane, pa ni na one koji svoju slobodu traže izvan razumnog poimanja svog života, možda ugrožavajući i druge.

Dužni su da pomognu svima i da potpuno objasne šta i koga sve može da ugrozi. Čak i one mere preduzete da masovno ugrožavanje zdravlja bude sprečeno mogu da budu neopisivo opasne.

Danas se predsednik SNS-a nije prikazao, a samim tim nije ni pretio. To mi je nedostajalo kao motiv za otpor, koji inače smatram neminovnim. Nije bilo ni njegove frenetične ljutnje na neposlušne, koja inače dovodi na samu granicu načetih nerava. Nerado priznajem da sam postao ovisnik o takvom mučenju i traganju za izbavljenjem od statusa zlostavljanog pripadnika zajednice. Probao sam da se izdignem iznad sveopšte građanske fragilnosti, gradeći sopstvenu na nekada čvrstoj platformi. Oprobavam se u ličnoj filozofiji primenjene ravnodušnosti: ne nadam se ničemu, ne očekujem ništa, nema mi se šta oduzeti. Ovo nije defetizam, nego jedno od mogućih poimanja ništavila. Jedino u njemu je moguće pristajanje na sve. Ili uz jednostavnu primenu epikurejske odbrane od nestajanja: smrt i ja nemamo ništa, niti se možemo sresti. Tamo gde sam ja nje nema, tamo gde je ona nema mene.

Naravno, ovo nije predložak za odbranu i od ovakvog života, nego samo misaoni stav prema onima koji ga određuju.

Građani koji su (još) živi ne smeju da pristanu na sve, oni moraju da budu učesnici odluka koji se tiču njihove sudbine, a ne predmeti. Bolest je privremena, socijalna smrt bi, uz fizičku, mogla da bude večna.

Autor ovih redova, ako je to bilo kome važno, jeste uveren da je samoizolacija nužna, a broj kontakata mora da bude minimalan. To je stav struke koja se razbesnela i na svoje nestašne, a i na poslušne pacijente. Badava ste me danas grdili, doktore Stevanoviću, osim kad nešto moram da kupim, ne družim se više sa ljudima. Sa jednom mačkom na pristojnoj distanci – da. Hoću da kažem, ne prede mi na jastuku. Jesam li ja u manjini? Pouzdano znam da nisam. Sve što je ljudsko, postalo mi je strano.

Mene brine logorska ideja, potekla od struke, da policijski čas bude opšti, neprekidni, bez pukotine i izuzetaka. Neke države su učinile nešto blizu ali ništa slično, ali one to umeju, a mi ne. Ovde je predviđeno sve ono što treba zatvoriti (ljudi) a ništa od onoga što treba omogućiti. Zar predsednik SNS-a nije izrekao epohalnu metaboličku mudrost: niko neće umreti gladan za dve nedelje!

Ne znam odakle on zna od čega i kako ljudi umiru, i koliko njih je u ovom času na granici nepodnošljive gladi. Zna li kakav je potrošački užas izazvala njegova posebno glupa izjava, koja ne postaje drugačija i ako ne bude ostvarena.

Nedostatak hrane i oduzimanje slobode, nezavisno od uzroka, obećanja i pretnje punim grobljima, hipotetički uzdižu epidemiju do njene vrhunske ekspanzije. I prete socijalnom implozijom, izraženom kroz argentinski sindrom: juriš na prodavnice sa hranom, i na sve što se u anarhiji može smatrati potrebnim.

Ima li ova država moć da na svaka vrata donese hleb, vodu i konzerve, dakle minimum koji je odredila. I šta će biti sa decom? – pitanje za vas, junaci pobede nad virusom i zatočenim ljudima i psima.

Danas jeste bio težak dan, verujem doktoru Stevanoviću da dolaze još teži. Ali neka za sve to ne okrivljuje nas. Nismo mi doveli virus ovde niti se zajebavali s njim, nismo mi širili paniku od masovnih smrti i ohrabrenja da svega ima, a zatim i presudni strah od nestašica. Ljudi su u ogromnim redovima, čekaju da nabave bilo šta, ali ih oni nisu napravili. Zamislite stampeda gladnih i besnih, kad vlažni san Gospodara zaraze postane stvaran, pa se jednom i okonča. Niko nije kriv što neozbiljne i nedostojne ljude koji ih ne poštuju, preziru i mrze, građani ne shvataju ozbiljno.

Grupe koje bahato krše osnovna pravila, nisu opšti, nego komunalni problem. Pokazalo se da je teže zatvoriti izletišta i šetališta i kockarnice nego sve ljude. Da je lakše uneti virus u domove za stare, nego njih pustiti da izađu iz soba.

I ovaj tekst vas poziva da ostanete kod kuće, ali jedino ako one ne budu pretvorene u zatvor bez ograničenja.

Peščanik.net, 01.04.2020.

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.
Ljubodrag Stojadinović

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)