Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Mi nemamo reči da se nosimo s ovakvim situacijama. Porediti masovno ubijanje u osnovnoj školi u strogom centru Beograda sa masovnim ubistvima u školama i na javnim mestima širom Sjedinjenih Država, gde je to odavno – ne može se to drugačije reći, iako je tragično – redovna pojava, čini mi se da nema smisla. U Sjedinjenim Državama se rešenje traži u zabrani slobodne prodaje oružja, to jest u postavljanju uslova za to ko može kupiti pištolj ili automatsku pušku. Otprilike se spekuliše i o profilu potencijalnog masovnog ubice, ali se ne zna šta dalje s tim.

Kod nas se masovno ubijanje – i to u školi, i još je ubica četrnaestogodišnjak, dakle dete – dogodilo prvi put. Mediji iz inostranstva odmah su to povezali s ovdašnjim ratovima iz devedesetih. Samo što nisu rekli da se tada, u tim ratovima, ukinulo svako poštovanje za tuđi život te da su nestali svi obziri prema proizvoljno izabranim drugima. Zadržali su se na činjenici da je posle rata ostalo mnogo oružja među žiteljima Srbije. Vidimo, i ti mediji posegli su za analogijom s događajima iz Sjedinjenih Država. Moj je utisak, pak, da je ondašnje obesmišljavanje (tuđeg) života bitnije od zaostalog oružja.

Ali, ne mogu to zasigurno znati. Zapravo, ne možemo sada ništa znati. Jer je prvi put. Analogije ne rade. Ako na bilo koji način ovaj događaj povežemo s ratovima iz devedesetih, ostaje bez odgovora pitanje – zašto se slične stvari nisu već dogodile u drugim postjugoslovenskim državama? I, još važnije, zašto baš sad, par decenija kasnije?

Pitanje zašto baš sad navodi nas da povezujemo tekuću, sada već decenijsku vlast novoradikala kao neku vrstu objašnjenja za ovo masovno ubistvo. Ta vlast stoji na mržnji i strahu – to je izvan sumnje. Ona poteže silu kao argument u svakom neslaganju i od svakog neslaganja pravi sukob kako bi opravdala upotrebu sile. Za silom poseže, naravno, jer sebe vidi kao najjačeg aktera u društvu.

Sve to provocira nasilje od vrha prema dole, niz hijerarhiju društvenih odnosa. Ali, iako sve to znamo, ne može se tvrditi da postoji direktna uzročno-posledična veza između naopake vlasti sklone nasilju i masovnog ubistva u školi. Ubica je četrnaestogodišnjak, morali su postojati brojni mehanizmi za posredovanje i ublažavanje uticaja iz šire okoline na njegovo sazrevanje. Da li su postojali?

Ponovo, ne znamo odgovor na to pitanje. Zato bi najbolje bilo da udahnemo duboko, isplačemo se nad ubijenom decom, pomognemo njihovim porodicama kako znamo i koliko možemo, i onda razložno pokušamo da utvrdimo šta se zaista dogodilo. Moramo to znati: ovakvi događaji su strašni zbog konkretnih žrtava, ali i zato što se svako od nas lako može zamisliti na mestu žrtve.

Moguće je da je ovo bio izolovani incident, bez ikakve veze s datim kontekstom. Naprosto, sticaj nesrećnih okolnosti doveo je do tragičnog događaja. Ako je tako, onda se stvar završava na ispitivanju dečaka-ubice, njegove porodice, njegovog neposrednog okruženja. Tu bi onda trebalo tražiti uzroke i gledati da se pomogne svakom od aktera koliko god je to moguće.

Ali, moguće je – i to je ono što nas dodatno plaši – da je ovo svojevrsni tragični nagoveštaj onoga što možemo očekivati nadalje. Ako je tako, onda nije dovoljno istražiti samo neposredni kontekst. Ako postoje sistemske manjkavosti i propusti, onda ih je važno što pre identifikovati. Neposredni kontekst, okruženje dečaka-ubice teško je uzeti kao bilo kakav model i onda na osnovu njega graditi neku smislenu politiku prevencije.

Ali, od škole se očekuje da kao sredina radi na ublažavanju, ako ne i na potpunom uklanjanju štetnih ili opasnih posledica (na razne načine) loših miljea u kojima odrastaju neka (ako ne i sva) deca. Ono što sad sasvim sigurno znamo, naše škole nisu takve sredine. Šta god da pokaže istraživanje masovnog ubistva u školi na Vračaru, izvesno je da naše škole moraju biti bolje.

Zato je bilo važno videti kako će izaći u javnost ministarstvo prosvete. Sasvim očekivano, to se ministarstvo ogradilo od svega, i roditelje (staratelje) i đake usmerilo ka policiji i bolnicama. Da li je moglo drugačije? Naravno da je moglo. Moglo se reći, uradićemo sve da utvrdimo uzroke ovog masovnog ubistva. Svesni smo da bi škole morale da nam budu bolje. Možda će se pokazati da dečak-ubica nije mogao da se spreči, da su stvari bile potpuno izvan kontrole. Ali, dok se to ne pokaže, mi ćemo uraditi sve da popravimo stanje u školama i osposobimo ih da u najmanju ruku ublažavaju posledice neposrednih okruženja u kojima se deca formiraju.

Ministarstvo prosvete naprosto nema kapacitet da se ovako obrati javnosti. Naše vlasti i inače beže od svake odgovornosti, pa tako i ministarstvo prosvete. Za ministarstvo prosvete škole su u nesrećnom procepu između porodice učenika s jedne strane i šireg društva s druge. Umesto da se postave iznad tog procepa i vide šta mogu da urade da izmene obe strane, škole bi da se što dublje zavuku u taj procep i prave se da nemaju veze ni sa čim. Možda u ovom konkretnom slučaju i nemaju, ali ako nastave da se tako ponašaju, ovaj slučaj neće ostati tragični incident. Naprotiv, možda ćemo na njega jednog dana gledati kao na zvono za uzbunu koje smo odbili da čujemo.

Peščanik.net, 03.05.2023.

3. MAJ 2023.

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).