Evo, neka bude da je sve savršeno u redu s Rio Tintom. Neka bude da je to kompanija bez ijedne mrlje u svojoj dugoj prošlosti. Neka bude da nisu ništa rušili i uništili, da nisu nigde ništa zatrovali, dakle da zaboravimo sve to što već znamo. Znači, da su najbolji na svetu, da se drže svih mera predostrožnosti, da koriste najbolje tehnologije i mašine – opet je rizik od kopanja litijuma prevelik.
Neko je pametno napravio analogiju s nuklearnim elektranama (a i to nam dolazi na red) u Japanu. Japan slovi kao besprekorna država – i što se tiče znanja, i što se tiče tehnologija, i što se tiče odgovornosti. Ali, desio se zemljotres, i to daleko od obale, na dnu okeana, reklo bi se nikom ništa, samo što je onda došao i veliki talas do Japana i ode nuklearka dođavola.
To hoću da kažem: i kad je sve najbolje, nesreće se događaju. Nije nemoguće živeti s rizikom, ali se mora izračunati da li se to isplati. Ali, nema uopšte nijednog dobrog razloga da to sad računamo u vezi s kopanjem litijuma u Srbiji. Ne zato što je Rio Tinto daleko od besprekornog, rekli smo već – zarad argumenta hajde da sve što znamo o njima zaboravimo. Režim s Vučićem na čelu mnogo je veći problem i od notornog Rio Tinta.
Da to opet ilustrujemo jednim slučajem. U Novom Sadu pojave se crvi u vodi. Tamošnji Institut za javno zdravlje potvrdi to – kaže, tačno je, ima crva u vodi koju piju Novosađani. Čitalac već zna šta je bilo dalje. Zna da niko nadležan, barem javno, ništa nije preduzeo u vezi s crvima, izuzev što su predstavnici vlasti požurili da slažu da ih nema u vodi. Zna da režimski mediji nisu uopšte insistirali na vesti o crvima. Kao što zna i da niko redom od osoba uključenih u proces analize vode nije bio javno pohvaljen za to što je radio svoj posao (a nije mala stvar u Srbiji, raditi svoj posao).
Dogodilo se sve suprotno od toga. Direktor Instituta, pošto je potvrdio nalaz o crvima, trenutno je smenjen. Na njegovo mesto došla je provereno pouzdana osoba – ne samo što je poslušna, nego je i familijarno vezana za vlast, dakle apsolutna lojalnost. Jeste, nova direktorka je ćerka sada već bezmalo večite guvernerke NBS-a. Konačno, ćerka je, sa mesta direktorke, podatke o kvalitetu vode u novosadskom vodovodu odmah proglasila za poslovnu tajnu.
Nisam pravnik, ali sam bacio pogled na Zakon o zaštiti poslovne tajne. U jednom od članova pominje se u tom zakonu i roba kao svojevrsno otelovljenje krađe poslovne tajne. Iz čega bi moglo da sledi da su u tumačenju direktorke/ćerke crvi postali nekakva roba. Samo što ne sledi, čak i ako ćerke/sinovi/ko god iz tekućeg režima uzme zakon u svoje ruke.
U Zakonu se, naravno, roba pominje, koliko sam kao laik razumeo, zato što je poslovna tajna vezana samo i isključivo za poslovanje na tržištu i zakon o njoj praktično sankcioniše svaki pokušaj da se na nedozvoljen način iskoriste tuđe znanje i ideje i time na štetu pokradenog ostvari dobit na tržištu. Ako je direktorka/ćerka izveštaj o vodi proglasila za tajnu, onda bi ona morala da kaže i ko je konkurencija gradskom vodovodu i preti mu da će na njegovu štetu ostvariti dobit.
Nadalje, koje je to znanje u vidu poslovne tajne obelodanjeno ili iskorišćeno kada je reč o crvima u vodi? Konačno, misli li direktorka/ćerka da ostvaruje dobit prodajom vode s crvima Novosađanima, pa se boji da neko drugi ne pokuša isto i otme joj zaradu. Jedino tako bi imala smisla priča o poslovnoj tajni i crvima kao robi.
Ali, direktorka/ćerka i njeno shvatanje prava i zakona ovde me uopšte ne zanimaju. Objasniti joj da čak i ako bi zaista bila reč o tržištu, svejedno bi crvi morali u javnost jer je to od opšteg interesa za Novosađane, a taj opšti interes ili javno dobro stariji su od svakog tržišta i poslovanja na njemu.
Objasniti direktorki/ćerki šta je to opšte dobro, mučan je i zaludan posao, jer – kako smo rekli – njena lojalnost ne ide ka zajednici, iako se ona, direktorka/ćerka dakle, nalazi na mestu koje postoji samo zarad dobrobiti zajednice, nego ide prema porodici i režimu koji funkcioniše po feudalnim principima krvnih veza. Nešto drugo je važnije od direktorke/ ćerke i njene tajne, a tiče se upravo opšteg dobra.
Dakle, vratimo se na početak, Rio Tinto je oličenje poštenja i brige za životnu sredinu i zdravlje žitelja Srbije. Ali – shit happens. S tim što „shit“ Rio Tinta nije ni blizu isto što i crvi u vodi iz gradskog vodovoda. „Shit“ Rio Tinta bio bi ravan kataklizmi (setimo se nesreće u Fukušimi, e pa nešto otprilike tog reda). Samo što mi o „shitu“ verovatno ništa ne bismo saznali, pošto nam se uskraćuju i saznanja o crvima.
Dok ne bismo videli posledice, a tada je već kasno. Jer, svaka nesreća, za koju direktno ne mora biti niko kriv – zemljotres, poplava… neka čitalac nastavi niz – ozbiljno bi ugrozila poslovanje Rio Tinta. Pa onda informaciju o toj nesreći i njenim posledicama po rad rudnika i životnu sredinu uopšte Rio Tinto poučen primerom direktorke/ćerke mirno može proglasiti poslovnom tajnom.
A čak i kada ne bi želeli to da urade, režim s Vučićem na čelu bi to sigurno napravio, jer bi takva informacija ugrozila njegovo poslovanje. Ako neko sad kaže, pa neće Vučić više biti tu kad se otvori rudnik, na to se može odgovoriti samo pitanjem – je l’ ste sigurni u to? Ako jeste, hajde onda da sačekamo da on lepo ode, pa da onda vidimo šta ćemo s litijumom u Srbiji.
Jer, dok god je ovaj režim tu, mi istinu o kopanju litijuma nećemo moći javno da čujemo, s mesta s kojih bi bilo logično da se istina čuje. Jer sva ta – nazovimo ih tako – mesta istine, ovaj je režim uzurpirao kako bi mogao da oblikuje svoju nazovi stvarnost. Kako je to moguće, pitaćete se, sakriti istinu i njene pogubne posledice? Pogledajte šta se zaista događa na Kosovu, a šta od toga dobijamo u režimskim medijima – eto, tako je moguće.
Ta uzurpacija redom svih mesta istine učinila je ovaj reži privlačnim partnerom za Rio Tinto. Jer, daleko je Rio Tinto od besprekornosti. I baš zato što mu je prošlost puna incidenta i katastrofalnih nesreća, došao je u Srbiju s Vučićem na čelu. Jer, da je neko drugi na čelu Srbije, Rio Tinto ne bi imao šanse, pošto bi se govorila istina (treba se nadati da bi bilo tako, zar ne).
Rio Tinto može proći kao ugledna kompanija samo u zemljama u kojima vlastodršci oblikuju stvarnost po svojoj meri i meri svojih poslovnih partnera. Tako da – dok god su poslovni partneri Vučić i Rio Tinto, nad glavom žitelja Srbije visiće pretnja poslovne tajne. Zato im treba ponavljati: nećete kopati.
Peščanik.net, 10.09.2024.
LITIJUM- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Volim te kao litijum - 11/10/2024
- Alijansom na inicijativu - 08/10/2024
- Draža, to Terazije! Mladić, get ready! - 05/10/2024
