Braćo u Hristu, pomagajte, ljudi sa veštačkim identitetom naselili su kolevku hrišćanstva koja vekovima pripada Srbiji i Srbima, ovako je, u stilu pravog verskog poglavara, ali i u stilu ovlašćenog čuvara kolevke besedio naš predsednik u Austriji gde je otputovao sa svojim identitetom i nekolicinom bližnjih.

Mora da se našem patrijarhu tj. predsedniku učinilo da na spor Srbije sa kosovskim Albancima Evropa gleda kao na tipičnu srbijansku parnicu zbog međe, kao da se radi o prisvojenoj livadi ili bagremaru, a u pitanju je svetinja koju smo vekovima čuvali ne samo i ne toliko zbog nas samih koliko zbog staroga kontinenta čija je duhovna kolevka – šta?

Kosovo.

To je postojbina hrišćanskog identiteta, tu je hrišćanstvo ljuljano i presvlačeno, u toj kolevci nikli su mu i prvi zubići koje će docnije hrabro pokazati inovercima, nevernicima, jereticima i svima koji lice svoje okretoše ot lica Božija…

Da su kosovski Albanci hrišćani bilo bi đene-đene: braćo hrišćanska, hvala vam što ste prihvatili viševekovnu šihtu da pazite na kolevku našu, mi smo je lakirali i čuvali od žiška hiljadu godina, predajemo vam je u ispravnom stanju, ama su Albanci verski neujednačeni, ima među njima hrišćana, ali ima više onih koji to nisu, a mnogima je samo albanstvo neka vrsta vere! Samim tim nedostojni su da dežuraju na svetilištu, kad kažem ‘dežuraju’ mislim da žive na njemu, jer čuvar kolevke šta je nego neka vrsta hauzmajstora – paziš na zgradu u čijem prizemlju i stanuješ. Dakle, Evropo i Zapade celi, ako zazireš od islama, onda se spomeni rodnog mesta vere svoje i pomozi nam da se vratimo na naše vekovno požarstvo!

Predsednik je podsetio domaćine, našijence u carstvujuščoj Vijeni, ali i Dodika koji mu je bio uz koljeno, da je u našoj zemlji rođen car Konstantin, dobro, u krštenici mu nije pisalo baš Kosovo nego Niš (kao i Piksiju), ali to je vladar koji je hrišćanstvo učinio državnom religijom, što je u ono vreme bilo jako napredno i politički korektno. Danas to više nije slučaj, ali država Srbija oseća i dalje snažnu privrženost hrišćanstvu i apeluje na druge hrišćanske zemlje i crkve da potpomognu obnovu ugroženog srpskog identiteta.

Tu je predsednik ko zna koji put uzjahao liubimogo kon’ka, a to je identitet, bez identiteta nema budućnosti, naš identitet je prirodan, autentičan, atestiran i još je pod garancijom, iako mu se trajanje meri vekovima, a okupatorov identitet (koji je veštački, kao genetski izmenjena soja) ima svega dve godine!

Odavno me neka predsednikova govorancija nije toliko dirnula, ako je Afrika rodno mesto čovečanstva, Srbija je kolevka i obdanište hrišćanstva, silesija katedrala, Vatikan, Konstantinopolj, verski ratovi, Sveta inkvizicija – sve to potiče od nas i sve to ulazi u našu vojska bi rekla karakteristiku, predsednik kaže u naš identitet: „Niko bez identiteta ne može postojati u budućnosti. To pitanje nadilazi državne interese, ono je transcedentno i to je pitanje smisla našeg postojanja. Zato Kosovo nije samo državno pitanje”, rekao je Tadić.

U naš transendentni identitet ulaze i svi Srbi, biseri rasuti po celom svetu, pa oni su mnogo više naši i mnogo su više mi nego građani Srbije koji nisu Srbi a mnogi nisu čak ni hrišćani!

Transcendetni Boris rekao je da kneževina kojom on blagorukovodi ima pravo i obavezu da štiti prava Srba u regionu i u inostranstvu, što ja mislim da nema, i zaista dok sam bio raseljen a jedno vreme i bez posla nisam smatrao da Srbija treba o meni da se stara, predsednik pak podseća da je Srba van matice nekoliko miliona, a što je još važnije i potresnije oni nam šalju godišnje pet milijardi dolara (u čemu se istinabog nisam bio istakao), te mi u matici ne moramo da se pretrgnemo nego možemo da se na miru kladimo, da glasamo za Miloša, Firčija ili čika Raku, ali ako mi našima u belom svetu otvorimo pokoju školu, damo im priredbu i finansiramo neki KUD, a oni nama šalju milijarde, zar mi njih ne varamo, zar ih ne reketiramo? Vi ste došli do lepog života, mi ćemo odovud da vas štitimo, ali to će da vas košta!

Ja bih tu plačevnu nit između rasejanih Srba i države Srbije prekinuo, ono što vezuje rodbinu, prijatelje, ljubavnike, kumove itd. njihova je stvar, ponoviću ono što sam pre par meseci napisao, da je vera hobi, a da je dijaspora statistika, vsjo! Otišao si – ćao! Ima država čime da se bavi u svojim granicama, tek kad tu sve bude cakum-pakum može možda da se opija zemljaštvom i slavnim identitetom utemeljivača hrišćanstva.

Kad sam polagao svečanu obavezu – u borbi za ustavni poredak i teritorijalni intregritet SFRJ neću žalili da dam i svoj život – nešto mi je smetalo, sad znam i šta, na ondašnjem stupnju razvoja zakletva je bila savršena, ali ja sam još onda želeo da poginem za “teritorijalni identitet”. U koji itekako ulazi slatko pravoslavlje – ako smo u užem krugu. Ako smo pak u gostima kod katolika i protestanata onda se zagrcnemo pričajući o hrišćanstvu, čiji su koreni u kosovskom černozemu, te je o uzvišenim pitanjima vere i njenog postanja nemoguće govoriti bez katastarskih knjiga, zato je teritorijalni identitet kategorija predsednikove filozofije i temelj je naše spoljne politike.

Ovo nam je prvi vladar koji javno ističe vlastitu i neodoljivu privrženost veri naciona iz kojeg je potekao, iako su baš država (nepshiloška ustanova na čijem je on blagoslovenom čelu) i crkva zvanično odvojene. Tadić je međutim došao k sebi ubrzo nakon transcendentne bečke panhrišćanske besede, eno ga, kak ni v chem ne byvalo, deli sablje hrišćanima koji su završili vojnu akademiju, možda baš dimiskije (svaka dobra sablja je iz Damaska, ima kod Flobera), sablja je ono što povezuje i izmiruje vere, ima u njoj nešto ekumensko, kao i u svetlom oružju koje Srbija izvozi nehrišćanskim zemljama, a sve u nadi da će ono biti upotrebljeno shodno Božijim zapovestima.

Peščanik.net, 04.07.2010.