Ponekad me čista neskromnost natera da se zapitam, imajući u vidu moju dugogodišnju naviku da predskazujem budućnost, šta sam sve znao i kada i kako sam to znao. U leto 2005. godine, časopis Foreign Policy zamolio je svoje saradnike da navedu jednu precenjenu stvar koja neće dugo potrajati. Nakon kratkotrajnog razmišljanja, izabrao sam evro.
Potpuno sam siguran da to nisam učinio zato što sam želeo da budem u pravu. Naprotiv, jako sam želeo da se ispostavi da grešim. Dok sam živeo u Evropi, bio sam jedan od retkih levičara koji je zagovarao proširenje Unije i njeno identifikovanje sa progresivnim elementima u politici. To sam radio uglavnom zato što sam bio svedok pozitivnih efekata evropeizacije na rubnim područjima kontinenta, naročito u Španiji, Portugaliji i Grčkoj. Do sredine sedamdesetih, ovim državama su vladali nazadni diktatori, obično vojne ili verske provenijencije, zavisni od vojne pomoći konzervativnijih krugova iz Sjedinjenih Država. Pošto je evropska zajednica dopuštala članstvo samo državama parlamentarne demokratije, isključenje iz kontinentalnih tokova podstaklo je srednju klasu ovih zemalja da podrži svrgavanje despotskih režima.
Isti taj motiv imao je pozitivan efekat i na druge države. Kada je Republika Irska postala članica, pa samim tim i deo iste carinske unije kao i Ujedinjeno Kraljevstvo, granica sa Severnom Irskom postala je nevažna, i bilo je samo pitanje vremena kada će i verski rat postati irelevantan. Na Kipru je proevropsko raspoloženje svih stanovnika, i Grka i Turaka, bilo snažan faktor za početak pregovora o rešavanju problema postkolonijalne podele. Modernizacija i otvaranje Turske, koliko god ono bilo neujednačeno, u velikoj meri je rezultat istog takvog raspoloženja prema zajedničkom evropskom sistemu. Ne treba ni spominjati da su istočnoevropski narodi, čak i dok je Berlinski zid čvrsto stajao, planirali svoje postupke prema tome koliko brzo mogu da ispune kriterijume za članstvo i izvuku se iz turobnog i rasipničkog Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć, koji je predstavljao sovjetsku parodiju nadnacionalnog sporazuma.
Logika svega ovoga zahtevala je jedinstvenu valutu, što je značilo da će Nemačka, umesto da dominira Evropom, čega su se britanski i francuski reakcionari oduvek pribojavali, postati evropeizovana zemlja. Odluka Nemačke da se odrekne nemačke marke 2002. godine predstavljala je jednu od najzrelijih i najvelikodušnijih odluka u istoriji modernih država, kao i potvrdu trajnog udaljavanja te zemlje od nacizma, staljinizma i podela, triju najvećih nesreća moderne Evrope.
Ispalo je da je jedan fašista, koji je govorio nemački, probudio moje sumnje u evro. Intervjuisao sam Jerga Hajdera, pokojnog vođu austrijske Slobodarske partije, upravo u vreme dok su banknote evropske valute puštane u opticaj od Finske do Grčke. Podsmešljivo me je upitao da li mi se sviđa „novi esperanto novac“?
U stvari, bilo je to prilično uspešno psihološko podbadanje. Nekadašnji san o univerzalnom jeziku zvanom esperanto, koji bi ukinuo jezičku pometnju u svetu, danas se smatra besmislenim, iz očiglednih razloga. Niko neće da uči jezik koji skoro niko drugi ne govori. Izmišljanjem esperanta samo smo dobili još jedan mali jezik. Sada razmislite o evru: šta ako se ispostavi da je to samo jedna dodatna evropska valuta među mnogim drugima, a ne monetarna lingva franka?
Nije li tragično da je evro-sistem u suštini već postao dvoslojan i da donji sloj zauzimaju upravo one države – Grčka, Portugalija, Španija i Irska – koje su imale najviše koristi od pristupanja Evropskoj uniji. Prepredenost Grčke u prikrivanju zaduženosti i činjenica da su manje države sa svojim budžetima postupale kao pijani mornari – sve je to, naravno, uvredilo Nemce. Sada se u Nemačkoj otvoreno govori o tome da bi bilo bolje ponovo uvesti nemačku marku nego spasavati kvazi-siromašne i raskalašne banana republike. Na takve izjave brzo dobijate oštar odgovor: ministar spoljnih poslova Grčke, Teodoros Pangalos, podsetio je nacionalističku publiku u svojoj zemlji na nemačku okupaciju Grčke i otimanje njenih rezervi zlata. Važno nepisano pravilo evropskog bratstva glasi: „Ne spominji rat“, i to je pravilo ubrzo počelo da se krši. Možete biti sigurni da će se atmosfera dodatno pogoršati dok Berlin traži od država iz donjeg sloja da zategnu kaiš, dok sami Nemci gunđaju što moraju da štede da bi subvencionisali neefikasne zemlje.
O ovim problemima se često govori kao o „spasavanju“ i „paketima“ za „olakšavanje otplate duga“. To su sve eufemizmi, i svi su kratkoročni. Činjenice su da je reč nesolventnost ušla u evropski rečnik na nacionalnom nivou, i da Prvi svet ima sopstveni Treći svet o kome treba da brine. U svakom slučaju, veliko opravdanje za Evropsku uniju oduvek je bilo političko, a ne ekonomsko, a ako se ukalja simbol sekundarne dimenzije, ni najvažniji ideal neće proći neoštećen.
„PIGS“ je nesrećni akronim za države – Portugaliju, Irsku, Grčku i Španiju – koje čine nemarnu podgrupu unutar grupe članica. (Ponekad se u njih ubraja i Italija.) Malo je verovatno da će države koje još nisu uvele evro – među kojima su Britanija i mnoge skandinavske zemlje – sada to učiniti. A pošto je tako, i pošto je evro samo još jedna valuta koju morate da razmenjujete kada putujete Evropom – šta ostaje od čitavog sna? Više bih voleo da sam mogao da ignorišem graktanje onog marginalnog austrijskog fašiste, ali ima nešto u evropskoj istoriji što mi to nije dozvolilo.
Slate, 26.04.2010.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 03.05.2010.
