Na samom početku: u čemu je stvar sa “klegmanijom”? Da li je to samo san? Reč je o aksiomu političkih nauka da ono što se dešava tokom predizborne kampanje nema pravog uticaja na politiku. Pre početka predizbornih kampanja glasači uglavnom već znaju za koga će glasati. Onda strpljivo (ili nestrpljivo) čekaju nekoliko nedelja, dok se političari i novinari uzbuđuju zbog izmišljenih gafova i zaokreta. Kada se sve to završi, ljudi zaokruže ona imena koja bi ionako zaokružili. Ali nedavna istraživanja Roberta Gudina i Džejmsa Mahmuda Rajsa sugerišu da se tu možda ipak dešava i nešto malo komplikovanije. Stavovi javnog mnenja u izbornoj trci, otkrivaju nam oni, ne osciliraju zbog toga što se ispitanici šale sa anketarima pretvarajući se da se njihova opredeljenja menjaju – ona se zaista menjaju. Četrdeset godina opšti izbori u Britaniji i Australiji pokazuju oscilaciju od 5% između početka i kraja jednomesečne kampanje. Na dan glasanja glasovi se vraćaju na početnu poziciju. Rezultati dobijeni na početku kampanje uvek su bliži konačnim rezultatima nego onima dobijenim pri kraju. Prema tome, ljudi menjaju mišljenje dva puta: jednom kao odgovor na uzbuđenost kampanjom, a drugi put privatno, u trenutku glasanja.
Upravo to se dogodilo i ovoga puta. Istraživanja su bila bliža prognozi konačnih rezultata mesec dana pre glasanja nego dan pre glasanja, kada su anketari preuveličali podršku Liberalno-demokratskoj partiji za tri ili više procenata. Postoje dva moguća objašnjenja za to. Jedno je da su ljudi, koji su rekli da su se preorijentisali na liberalne demokrate, na kraju odustali od glasanja (možda zbog toga što su većinu njih činili oni kojih se političari najviše plaše – studenti). Ali Gudin i Rajs pokazuju da je ovo malo verovatno: nema dokaza da su ljudi čija opredeljenja variraju lenjivci (Australija, gde je glasanje obavezno, najbolji je primer za to). Alternativno objašnjenje je nešto što oni nazivaju ’hipotezom odgovornog glasača’. Tokom kampanje, ljudi odgovaraju na neposredne medijske događaje. Ali kada dođe dan glasanja, oni malo zastanu da bi dublje promislili period od poslednjih izbora, što ih vraća na početak kampanje i poništava sva naknadna uzbuđenja.
Prema tome, osećaj da se nešto dramatično dešava tokom četiri nedelje trajanja kampanja nije bio iluzija. Nikome nije promakao stvaran uticaj koji su debate imale na opredeljenje glasača, naročito ona prva, nakon koje su mnogi glasači promenili mišljenje o kvalitetima Nika Klega. Svako od nas sigurno poznaje nekoga ko je promenio “stranu” nakon toga, a sigurno je da su to uradili i neki od nas. Ova podrška se tokom naredne tri nedelje smanjila, ali se njen dobar deo održao i poslednjeg dana kampanje. A onda je nestao preko noći. Izgleda da je nešto učinilo da Klegov razuman stav, opušteno držanje i vesela frizura postanu manje važni nego što su bili samo dan ranije. Ovo nam pokazuje sledeće: umesto da površna slika stvari koju nam servira televizija umanji ozbiljnost demokratije, izgleda da ozbiljnost demokratije umanjuje površnu sliku stvari koju nam pruža televizija. Debate jesu uticale na promenu mišljenja ljudi, ali nisu promenile njihov izbor za koga će glasati.
Šta su onda svi ovi odgovorni glasači pokušali da postignu glasajući onako kako su na kraju glasali? Bilo bi fino pomisliti kako im se politika tolika smučila, a naročito ova grupa političara, da su odlučili da proizvedu rezultat koji neće dati pobednika. Izbori su po mnogo čemu slični sportu. Bilduje se tribalni osećaj da su naši najjači i postoji ogromna usredsređenost na rezultat. Ali ovi izbori su pokazali jednu drugu stvar: kada u politici pištaljka oglasi kraj utakmice, postoji mogućnost da nema pobednika. Ujutru 7. maja, svi partijski lideri doživeli su hladan tuš. Bilo je prijatne, onespokojavajuće ravnoteže u tome; svaka strana je dobila taman toliko glasova i mesta da može da oseti dašak moći, ali ne i dovoljno glasova i mesta kako bi tu moć mogla i da zadobije. Sva zadovoljstva pobede – poštovanje štampe, povlađivanje javnosti, budalaštine vaših rivala – tantalovski su izmaknuti van bilo čijeg domašaja.
Ma koliko primaljiva bila zamisao glasača koji su odlučili da malo muče svoje političare, ona ipak nije realna. Za početak, to mučenje ni izdaleka nije trajalo dovoljno dugo: nakon pet dana, svi su iznenada živnuli kada su shvatili da su dobili ono što su u krajnjoj liniji i želeli. Torijevci su oprali svoje ime, liberalne demokrate su po prvi put osetile stvarni ukus vlasti, a laburisti su dobili priliku za produženo meškoljenje u pravičnoj opoziciji time što su se konačno oslobodili Gordona Brauna. Da li ste ikada videli tako srećne političare? Ako su glasači želeli da ih kazne za njihove grehe, mora da sada nisu zadovoljni. Sledeći put ćemo morati da potegnemo deblju batinu i zaista je upotrebimo (a možda i hoćemo).
Drugi problem je, međutim, taj što sve ovo zahteva pridavanje isuviše velikog značaja “grupnom umu” prilično rasutog glasačkog tela, čije ponašanje je pokazalo dovoljno regionalnih i lokalnih različitosti da bi moglo da se tvrdi kako postoji nekakav zajednički plan. Sama izborna noć je bila prilično konfuzna, jer su velika prelivanja glasova na jednom mestu vrlo brzo bivala anulirana potpunim odsustvom bilo kakve promene na nekom drugom. Odsustvo očiglednog oduševljenja bilo kojom od vodećih partija značilo je da su popularni lokalni političari mogli da ospore nacionalne trendove, za razliku od onih ne baš omiljenih (Lembit Opik i Džeki Smit). Ipak, na hladnom jutarnjem svetlu kada se prašina slegla, a pre nego što su Kameron i Kleg odlučili da je ponovo podignu, izgledalo je da je ovo prilično konvencionalni rezultat. Teška ekonomska situacija i opšti zamor vladajućom partijom, ali i unutar nje same, bili su dovoljni da proizvedu solidno, mada ne i izuzetno prelivanje glasova ka glavnoj opozicionoj partiji (glasovi koji su torijevcima bili potrebni za apsolutnu većinu, negde između sedam i osam procenata, bili bi istorijski gledano vrlo neuobičajeni). Transformacija britanske politike koja je usledila nakon toga izgleda više kao puka slučajnost nego bilo šta drugo. Pripisivati to kolektivnoj volji britaskog biračkog tela bila bi velika greška. Jedan aspekt rezultata je, međutim, bio izuzetno neobičan, mada je izgubljen iz vida u svom onom uzbuđenju koje je usledilo. Po prvi put smo imali ne jednu, već dve vodeće opozicione partije. Ovde ne mislim na torijevce i liberalne demokrate. Mislim na torijevce i laburiste.
U Engleskoj, a u izvesnoj meri i u Velsu, konzervativci su bili očigledno sredstvo onim glasačima koji su želeli da izraze svoje nezadovoljstvo vladom. Ali u Škotskoj, u kojoj je SNP u vladi, a laburisti glavna opozicija, torijevci nisu postigli gotovo nikakav uspeh. Partija koja je tu zabeležila najveći skok u broju glasova od 2005. su laburisti. Tačno je da je prelivanje glasova SNP-a ka laburistima bilo zanemarljivo (oko 0,1 procenat), ali sama činjenica da su laburisti dobili više glasova u Škotskoj, dok su ih uveliko gubili na drugim mestima u Velikoj Britaniji, pokazuje da su se istovremeno odvijale dve vrste izbora. Moguće je i tri. Mesto u Velikoj Britaniji gde su laburisti prošli mnogo bolje nego što se očekivalo je London, a London je još jedno mesto gde laburisti mogu da kažu da su u opoziciji Boris Džonsonovoj „ne radim ništa, ne znam ništa“ gradskoj administraciji. Ne želim da pripišem isuviše veliki značaj toj zameni uloga u konačnom ishodu. Ali činjenica je da je opšte raspoloženje javnosti doprinelo da ovo budu teški izbori za svaku vladu. A Škotska i London su dve oblasti u kojima laburisti mogu da se pretvaraju da uopšte nisu u vladi.
Ovo je posledica decentralizacije koja je od Velike Britanije načinila zemlju kojom je nemoguće upravljati. Teško je zamisliti kako će konzervativna vlada u Vestminsteru, čak i uz podršku liberanih demokrata, moći da sprovede smanjenje potrošnje u Škotskoj i da istovremeno očekuje da u njoj opstane kao politička snaga. Aleks Salmond, prvi ministar SNP-a, već je počeo da podstiče moralnu reakciju na samu pomisao o tome. Liberalne demokrate zaista daju novoj vladi stabilnost s nekim škotskim odbornicima (ukupno 11), ali u realnosti, liberalne demokrate su te koje su na izborima u Škotskoj najgore prošle – to je jedina partija koja je zabeleželila značajan pad u broju osvojenih glasova. Čak i njihova tradicionalna zanovetanja o proporcionalnoj zastupljenosti nisu održiva u Škotskoj – dobili su upravo ono što su i zaslužili (blizu 19 odsto glasova i manje od 19 odsto mesta). Kako god organizovali ove brojke, „škotski gledano“, nova vestminsterska vlada je zaista koalicija gubitnika. Ali, još je teže zamisliti kako bi ona druga moguća koalicija gubitnika – savez laburista i liberalnih demokrata – mogla uspeti s povećanjem poreza u Engleskoj, u kojoj torijevci imaju jasnu većinu mesta, uz marginu pobede nad laburistima za više od 11 odsto. Politika u Ujedinjenom kraljevstvu danas je potpuno nesinhronizovana. Da su javne finansije u boljem stanju, to ne bi bilo toliko važno. Ali sa neverovatno teškim odlukama koje oni koji su na vlasti treba da donesu, pritisci će se samo povećavati.
Konzervativna partija, teoretski gledano, u potpunosti ostaje posvećena Uniji. Dejvid Kameron iznova i ubedljivo govori o svom ulasku u politiku kako bi služio ‘našoj zemlji’ pod kojom ne podrazumeva Englesku već Ujedinjeno kraljevstvo. Međutim, ovi izbori je trebalo da budu prilika da torijevci ponovo uspostave svoje političko prisustvo u Škotskoj: škotski torijevci su do skoro očekivali da će osvojiti najmanje 5 mesta, a verovatno i više. Ali dobili su jedno. To je možda i najviše što će uopšte postići.
Tačno je da ovi izbori nisu doveli do rezultata koji bi signalizirao kraj Ujedinjenog kraljevstva, ukoliko bi pandan dominaciji torijevaca u Engleskoj bila dominacija SNP u Škotskoj, što bi za posledicu imalo dogovor o nezavisnosti koja bi laburiste izbacila iz igre u obe zemlje. Ali to samo pokazuje da jedina partija koja još uvek ima nekakav realni politički podsticaj (nasuprot emocionalnom) da drži Uniju na okupu, jesu laburisti. Ali podsticaj je jedno, a ostvarenje cilja nešto drugo. Otužan i kratkotrajni pokušaj da se sastavi progresivna koalicija, koja bi nacionaliste mogla da spoji s laburistima, liberalnim demokratama i šačicom zelenih, ukazala je na akutne teškoće s kojima se laburisti suočavaju u sastavljanju jedne zaista nacionalne vlade.
Ono što nijedna koalicija bilo koje orijentacije ne može da promeni jeste surova realnost: laburisti danas mogu da upravljaju Engleskom samo iz Škotske, a torijevci Škotskom samo iz Engleske. Dejvid Kameron je već otišao u Edinburg da pokuša da ublaži situaciju i obećao umereno povećanje poreza i potrošnje u Škotskoj, ali ne čini se da će to biti dovoljno. Potrebno je nešto drugo.
Šta bi to bilo? Jedna od očiglednih mogućnosti je sam izborni sistem. Rekao sam da je Ujedinjenim kraljevstvom danas, manje ili više, nemoguće upravljati, ali u stvarnosti je njime nemoguće upravljati u uslovima većinskog izbornog sistema. Sada nam se obećava referendum o sistemu alternativnog glasa, pa i niz drugih ustavnih izmena, a nakon toga – ko zna? Ali, kao što gotovo svako može da primeti, ove reforme neće biti lako sprovesti i one za sada predstavljaju samo nešto malo više od magične prašine posute po novoj koaliciji u želji da se ona održi. Pored ostalog, niko u stvari ne zna kakvo je raspoloženje javnosti; ovi izbori su sasvim sigurno dali nekoliko veoma dragocenih naznaka. Dok čekamo da to saznamo – a biće još puno zaokreta i krivina duž puta – druga mogućnost koju ne treba odbaciti je porast engleskog nacionalizma. Ovaj pas još nije zalajao u engleskoj politici. Strahovalo se da bi mogao, kao neposredan rezultat decentralizacije, kada bi se engleska javnost digla protiv neravnopravnog sistema koji bi je obavezivao da plaća za usluge u Škotskoj nad kojima nema kontrole. Tokom Blerove vladavine je bilo dovoljno novca u opticaju da se popune rupe, ali sada ga više nema. U tom smislu, britanska decentralizacija je nešto poput drugog velikog ustavnog projekta koji je pokrenut za novi milenijum – evra. On je početku dobro funkcionisao, dok je navodnjavan jeftinim kreditima i dobrim namerama. Ali kada je novac presušio, počele su da se pojavljuju pukotine.
Neki političari iz reda torijevaca su tokom poslednjih nekoliko godina flertovali sa engleskim nacionalizmom, uključujući tu i Dejvida Dejvisa koji je mogao postati i premijer, da nije održao onaj blesavi govor na torijevskoj konferenciji 2005. (umesto toga, on je isključen iz vladine koalicije u korist Iana Dankan Smita, što je bio upozoravajući znak da nova administracija daje prednost sasvim lažnom desničarskom liberalnom konzervativizmu nad pravom stvari). Na kraju, Dejvis je utvrdio da Englezi nemaju pravog apetita za nacionalističku politiku. Ali Konzervativna partija bi mogla imati potrebe da ga nađe. Zaista je teško videti kako će konzervativci naći bilo šta drugo da ih drži na okupu, ako stvari krenu naopako. Postoji sportska analogija koja je vrlo korisna u politici, naročito u osvit hrabre nove ere. Kad god engleski kriket tim krene sa obećavajućim startom, Džefri Bojkot voli da promrmlja: ‘Zamislite još dve prepreke kasnije, beng, beng. Sad ne izgleda tako lepo, zar ne?’ Par svežega lica, Kameron i Kleg, dobro su startovali na prohladnom majskom suncu, ali poluvreme tek što je počelo. Uskoro će se pred njima naći više od samo dve prepreke. Kako će stvari onda izgledati? Brutalna politička i ekonomska realnost narednih pet do deset godina (i ko zna, možda i mnogo duže) znači da će sve partije morati da pronađu načine kako da se nose sa optužbama javnosti. Za torijevce nema bolje prilike od furiozne i opore politike nacionalizma. Dok ekonomija u Evropi podrhtava i opada, nacionalizam je gotovo svuda u usponu. Mi u Britaniji smo bili imuni na to, zaštićeni ostrvskom izolovanošću i smešnim aktivnostima Britanske nacionalne partije. Ali britanski nacionalizam postaje važan ulog u novom kontekstu. Reč je o trci između škotskog i engleskog nacionalizma koja će umnogome oblikovati budućnost.
U tom svetlu, želim da dodam još jedno ime na stalno rastuću listu ljudi za koje se može reći da su promenili britansku politiku tokom ove bizarne sezone izbora. Reč je o čoveku koji nije iz ove zemlje i više u njoj ne živi, a možda više neće biti ni živ u vreme kada budete čitali ovaj tekst. Abdelbaset Ali al-Megrahi, bombaš odgovoran za Lokerbi, uticao je na oblikovanje kontura ovih izbora. Kada je, zahvaljujući empatiji Kenija Mekaskila, škotskog državnog sekretara u ministarstvu pravde, u avgustu prošle godine on vraćen u Libiju, naširoko se pisalo o tome da mu je ostalo još tri meseca života. Neki su u to vreme zbijali šale da to uopšte više nije važno, jer će umreti do opštih izbora. Pa nije umro. Kako ne živim u Škotskoj, ne mogu da kažem koliko je ovaj slučaj bio važan za ishod tamošnjeg glasanja – jaz između medijskog izveštavanja severno i južno od granice pokazuje da mi jedva da više govorimo istim političkim jezikom. Ali sa sigurnošću mogu reći da al-Megrahijevo ime nijednom nije spomenuto na izborima koje sam pratio na jugu. Nijedan engleski političar nije rekao ništa o njemu, kao nijedan škotski političar koji je pokušavao da upeca engleske glasove. On nikada nije spomenut u premijerskim debatama, premda je njegovo oslobađanje bilo ključna tačka neslaganja u sličnim debatama u Škotskoj (kada su Aleksa Salmonda pitali da li bi i ubica iz Danblejna Tomas Hamilton bio oslobođen pod istim uslovima, a on odgovorio da ne bi; laburisti su zahtevali da se Salmond izvini žrtvama Lokerbija). I u tome je poenta – van Škotske, nikoga za to nije briga.
Istraživanja javnog mnjenja u Škotskoj sugerišu da se opadanje podrške SNP-u može pripisati kontroverzi koja je pratila oslobađanje al-Megrahija. SNP kao vladajuća partija nije mogao da izbegne odgovornost za tu strašnu političku odluku. U međuvremenu, laburisti u Škotskoj su se s indignacijom pozicionirali sa strane, uprkos činjenici da laburistička vlada u Vestminsteru potpuno saučestvuje iza scene. Al-Megrahi je indikator dvostruke igre koju su jedino laburisti mogli da odigraju i koja bi ukinula ujednačavanje oscilacija glasanja protiv nje. Mada, bez mogućnosti takvog ujednačavanja širom različitih delova Ujedinjenog kraljevstva, britanski politički sistem se ne bi održao.
Naravno da se laburisti nadaju da će uz blistavog novog lidera sledeći put biti u stanju da izvedu takav zaokret. Već se vode apsurdni razgovori o potrebi da se nađe neko ko će moći da se nadmeće sa Kameronom i Klegom u sledećem krugu premijerske TV debate. Kao da izbori upravo nisu pokazali da ove debate nisu važne. Ono što je važno je sve ono što im prethodi. Jedna od stvari koja je sigurna je da će novi vođa laburista biti Englez – i zaista, svi verovatni kandidati (Miliband, Balls, Burnham, Cruddas) su, svaki na svoj način, veoma Englezi. Ali u samoj Engleskoj, pred laburistima se još uvek nalazi izborna planina na koju moraju da se popnu. Ukoliko engleski nacionalizam počne da se vraća u život, uz podršku razočarane torijevske desnice, novi vođa laburista će morati da pravi teške kalkulacije. Da li da se prikloni Englezima i rizikuje veliki povratak SNP-a, ili da se drži svoje moćne škotske baze i rizikuje dalje otuđivanje od svoje ograničene engleske podrške? Ovo će biti mnogo teža dvostruka igra od one sa al-Megrahijem. To je samo jedna od mnogih zagonetki koju je izbacilo to čudno novo obličje britanske politike, a nema sumnje da su druge još važnije. Da li na BBC-jevim tribinama još uvek treba da se pojavljuju liberalne demokrate, ili su torijevci dovoljni? Da li će Kleg preuzeti premijersku funkciju kada Kameron ode na porodično odsustvo? Može li sve to da traje pet godina? Mnoge neočekivane i neobične stvari će se desiti za mnogo manje vremena. A ispod sve te nesigurnosti leži postojani, slabo vidljivi, rasparani i krpljeni, ofucani ustav Ujedinjenog kraljevstva.
London Review of Books, 27.05.2010.
Prevela Svetlana Vukomanović
Peščanik.net, 03.07.2010.
