11. septembar – događaj bez potpisa

Onome ko živi da porazi neprijatelja u interesu je da ovaj ostane živ. Niče: Ljudsko, isuviše ljudsko.

Idealna slika terorizma

Bez imalo cinizma, sledeći logiku Karla Šmita (logiku klasičnog određenja politike po kojem je neprijatelj konstituvan za određenje političkog), moglo bi se pomisliti da su SAD, nakon 11. septembra 2001, napokon pronašle svog idealnog neprijatelja, odnosno idealan oblik neprijateljstva – terorizam. Od pada Berlinskog zida i urušavanja Sovjetskog Saveza, SAD su bile prinuđene da krenu u potragu za novim, odgovarajućim, prigodnim neprijateljem, ali se potraga, uprkos zavidnoj prilježnosti, pokazala bezuspešnom: rat za Kuvajt i ”konzerviranje” Sadama Huseina za slučaj potrebe, somalijska epizoda, vazdušni udari u Bosni, dejtonsko promovisanje Miloševića u ”kooperativnog neprijatelja”, udari po Avganistanu (prvi put), Sudanu i Jugoslaviji, bili su se isuviše kratkoročna, premda politički ne i bezazlena rešenja. Tako dobrog neprijatelja kakav je bio SSSR, pokazalo se, nije bilo lako pronaći. Ako je za konstituisanje političkog, za političko (samo)određenje, nužan neprijatelj snažne subjektivnosti, onda su i SAD, sa gubitkom svog egzemplarnog neprijatelja, sa rušenjem bratske neprijateljske sprege (omiljeni neprijatelj), zapale u krizu političkog.  Stabilna politička zajednica potrebuje i stabilnog neprijatelja, a sve ponuđene opcije pokazale su se isuviše nepostojanima. Terorizam, stoga, barem na prvi pogled, izgleda kao naručen: nesumnjivo opasna pojava, on antiterorističkom diskursu pruža snažan legitimitet, ali mu, s obzirom na neodređenost i neodredivost pojma, daje i gotovo neiscrpnu mogućnost (proizvoljnih) tumačenja. Terorizam zadobija svojstva Hidre – mogućnost beskonačne reprodukcije, što, s druge strane, zahteva permanentnu mobilizaciju društva, pojačano lučenje političkog, njegov obnovljeni rad.

No, fenomen koji izmiče pojmu, izmiče i subjektivaciji. Terorizam ima u sebi nečeg sablasnog. Njegova sablasnost i ne-subjektnost (rasipanje i subjekta i objekta terorizma) čine ga post-modernim fenomenom. Kada se terorizmu objavi rat, kome se, zapravo, taj rat objavljuje? Teroristima, svakako, ali ko su teroristi? Ko je terorista? Osoba koja sa 50 kilograma eksploziva u pantalonama šeta robnom kućom punom ljudi? Putnik u avionu čije su cipele ispunjene trinitrotoluolom? Tamnoputi državljanin SAD arapskog porekla koji na avionskoj liniji Sijetl-Njujork pre poletanja biva izbačen iz aviona, jer njegovi bledoliki saputnici podozrevaju da je on terorista? Posednik snajperske puške? Pripadnik UČK na Kosovu i Metohiji, ili ”barbudos” na Kubi? Palestinac-samoubica koji u restoranu u Tel Avivu aktivira bombu i zajedno sa sobom raznese dvadeset izraelskih civila i obogalji njih četrdeset? Predsednik priznate, ili nepriznate države pod čijim se pokroviteljstvom genocidnim radnjama izlaže stotine hiljada ljudi? Da li je Jaser Arafat politički predstavnik terorističke organizacije i da li se organizacija koja ima političkog predstavnika može zvati terorističkom? Da li politika može biti teroristička, kako govore Palestinci o Izraelu, a da to određenje ne bude oksimoron? Ili je terorista komšija sa petog sprata, student treće godine ekonomije, vazda sumnjivo mršav, sumnjivo pitom i sumnjivo ljubazan? Rekonstrukcija događaja koji su prethodili napadima na Njujork i Vašington ukazuje na to da su povučeni tipovi iz komšiluka, zapravo, najsumnjiviji. A opet, svaki pokušaj da se terorizam čvršće odredi, da se preciznije definiše, suočava se sa neimanjem kriterijuma koji ne bi, pre ili kasnije, odvukli u lošu beskonačnost, odnosno paranoju (svi su potencijalni teroristi). Utoliko je zapanjujuće spektakularan i stravičan događaj od 11. septembra 2001. isuviše lako i, čini se, nedovoljno promišljeno svrstan među zločine terorističkog tipa.

Terorizam nema političku subjektivnost. On je pred-politička, ili izvan-politička pojava. On se negativno (samo)određuje kao ono što je izvan politike, čak i ako se njegovi ciljevi pokušaju razumevati u političkom kodu, čak i ako su njegova dejstva potaknuta političkim potezima, ili su učinci političkih učinaka. Sloboda kao proklamovani cilj terorizma ostaje apstraktna odrednica, prazan pojam, lišen čak i cinizma nacističke, ili komunističke patologije vlasti. Terorizam je čisto nasilje, pa je, paradoksalno, utoliko i izvan rata. Jer, rat, kako je shvatan do 11. septembra 2001, računajući tu i partizanski način ratovanja, bio je sukob barem dve subjektivnosti, sukob neprijatelja koji se uzajamno priznaju, sukob dve političke supstancije koje, prema Klauzevicu, nastavljaju svoju egzistenciju u ratu, samo drugim sredstvima. Čak je i partizanski rat, koji ne priznaje pravila klasične ratne igre, ipak rat, jer u njemu postoji jasan i, koliko-toliko shvatljiv politički ulog. Terorizam, međutim, jeste odsustvo političke supstancije. On nema stranu koju drži, ili koje se drži, on je samodovljan, ali ipak nesupstancijalan. On obesmišljava svaki politički napor. Terorizam nije veština mogućeg, iznalaženje optimalnih načina sapripadanja, nego predpolitička akcija. Terorizmu se, zato, ni ne može objaviti rat, jer on ne učestvuje u političkoj igri. On ne prima objavu koja mu je upućena, i to ne samo zato što se ne zna ko bi odaslatu poruku primio, nego zato što je ni ne može primiti: on se određuje neprimanjem. Terorizam ne pregovara, ne odgovara, ne govori, on ne poznaje jezik politike, nego bezuslovno nalaže ne čekajući odjek svojih zahteva.

Osama bin Laden je, zato, tek metafora, hologram jedne pojave bez lica, sans visage, bez onoga što može da uzvrati pogled, da odgovori na upućenu poruku, da koristi (ljudski) jezik. Bin Laden nam je potreban kao maska, jer se ne može ratovati protiv nečega što nema lik, ne može se ratovati protiv sablasti. Odredba terorizma je da nema političkih odredbi, da je izbor njegovih ciljeva potpuno proizvoljan, da su neprijatelji svi (ne, dakle, da mogu biti, nego da jesu svi), i da pravila igre menja u toku same igre, što znači da pravila ni nema, pa, sledstveno, nema ni igre. Terorizam ne poznaje igru, jer ne zna za Drugo sa kojim može igrati, i to je upravo ono što ga čini bitno različitim od partizanskog rata. Terorizam je nasilni solipsizam.

Partizanski rat ili terorizam

U gore navedenoj dinamici pojma, zapravo, jedino čin od 11. septembra zadovoljava određenje terorizma. Jedino se 11. septembra dogodio čisti čin za koji niko nije preuzeo odgovornost, za koji nije pouzdano utvrđeno ko stoji iza njega (glavnoosumnjičeni, pa zatim i glavnooptuženi nije priznao da stoji iza napada na Njujork i Vašington) i koji računa na svoju samorazumljivost, dakle na razumljivost bez naknadnog tumačenja: činjenica i njeno tumačenje padaju u isto. Dimenzija koju u svoje činove unose (ili su unosile) IRA, ETA ili UČK, dakle proklamovani politički cilj, ovde je izostao. 11. septembar je čin bez potpisa.

Pojavni oblici teroriozma usložnjavaju njegovu idealnu sliku. Već je partizanski rat poljuljao klasičan pojam rata i klasičan pojam politike, jer on, kako piše Žak Derida, ”više ne poštuje normativne uslove i pravno zagarantovane granice rata”. ”Partizan”, nastavlja Derida na tragu Karla Šmita iz Teorije partizana, ”nije više neprijatelj i on nema više neprijatelja u klasičnom smislu. Realno neprijateljstvo, od sada, ide od terorizma i protiv-terorizma, do istrebljenja.” S gledišta vojne tehnike, partizan meša regularno/iregularno; s gledišta ustavnog, međunarodnog prava, on meša legalno/ilegalno; zbog toga, u političkom, odnosno ratnom smislu, partizan prekoračuje razlikovanje prijatelj/neprijatelj. Sa promenom tehničke, odnosno tele-tehnološke paradigme, menjaju se i odnosi u prostoru (zemaljski, morski, odnosno vazdušni), to jest menjaju se brzina i širenje transmisije, menjaju se mobilizacija i motorizacija, što je, prema Deridi, ”jedan od suštinskih činilaca u promeni klasičnog pojma neprijatelja, čak i u onome što je takođe postalo ’klasični pojam’ partizana”. Tehnika se, dakle, ponovo pokazuje odlučujućim momentom u razumevanju 11. septembra. Jer, u onoj meri u kojoj Amerikanci, počev od rata u Persijskom zalivu, u jednom bitnom, možda danas i najbitnijem segmentu ratovanja vode virtuelni rat – izuzev za one kojima bombe padaju po glavi, za sve ostale učesnike, naročito za one koji na američkoj strani povlače obarače, kao i za posmatrače, rat je realan koliko i bilo koja video igra –, sa 11. septembrom osetili su povratni učinak te virtuelizacije: avioni koji su udarili u zgrade TWC-a kao da su izleteli iz video igre, uleteli u neku drugu (ovu našu), a zatim se zarili u njujorkške tornjeve.

Prizori uživo (ali šta znači ”uživo?”) što ih je emitovao CNN, kao zvaničnu verziju, sa udaljenosti sa koje se, recimo, nisu mogli videti ljudi u slobodnom padu sa visine od četiristo metara (dakle, šta je to ”uživo”?), ličili su na već toliko puta viđene, samo malo manje dinamične scene iz nekog od (američkih, pre svega) filmova-katastrofa. Pred našim se očima događao još jedan steriilni video spektakl, poput onog u Kuvajtu, ili Jugoslaviji. Terorizam se pojavio kao neka vrsta virtuelnog odgovora na virtuelni izazov, virtuelni partizanski rat protiv virtuelne sile. Kao oružje poslužila je ne samo ”zaplenjena” neprijateljska tehnika, nego i nezaplenjene ideje, nezaplenjeni način života, zamah simboličke energije, okrenuti protiv onih koji su te ideje, taj način života i te simboličke učinke promovisali. Ukoliko se, najzad, uzme u obzir da je partizanski rat već sa Napoleonovim napadom na Rusiju počeo da gubi svoj telurski, starosedelački, autohtoni karakter, da bi sa sa Drugim svetskim ratom i vrtoglavim razvojem tehničkih i ideoloških mogućnosti definitivno raskrstio sa rodnim tlom (partizanske jedinice su lako pokretljive i ne vezuju se za određeno tlo, odnosno nisu vezane za ”rodnu grudu”), onda je vrlo nejasna granica između terorizma, onako kako se, u svoj svojoj neodređenosti, danas upotrebljava taj izraz, i partizanskog rata. Ukoliko, dakle, za određenje partizanskog rata više nije bitno da li se partizani bore na rodnom tlu, onda je nebitan i teren na kome se vodi borba: bilo koji komad zemlje, vode i vazduha pogodan je za partizansku, odnosno terorističku akciju.

Čak ni civili, odnosno civilne žrtve, nisu pouzdan kriterijum razlikovanja, jer su, najpre, ratovi dvadesetog veka, kako se vek približavao kraju, pokazivali, procentualno gledano, tendenciju smanjivanja vojnih i porast broja civilnih žrtava (u Drezdenu, Hirošimi, Nagasakiju, nediskriminativno su stradali svi, a najviše, naravno, civila). Uz to, da li se teroristi, odnosno partizani, mogu smatrati vojnicima? Uostalom, upravo su SAD u svojim nezgrapnim ratnim poduhvatima tokom XX veka pobile više (neprijateljskih?) civila nego (neprijateljskih) vojnika, pri čemu je vrlo nevažno da li ćemo to nazvati koleteralnom, ili već nekakvom drugačijom štetom. Nekakva bi se slabašni kriterijum razlikovanja, možda, mogao pronaći u tome što su avioni, koji su se zarili u zgrade TWC-a, bez ikakve sumnje ciljali na civile, dok, barem deklarativno, vojna sila priznatih država ne smera na civile. No, sa ”smrću autora”, sa nebitnošću njegovih namera (bile one dobre ili zle), i primatom onoga što je ”autor rekao”, odnosno uradio, nad onim što je hteo da kaže ili uradi, sa premeštanjem, dakle, pažnje sa subjekta na njegovo delo, i taj se kriterijum za razlikovanje partizanskog rata od terorističkih akcija pokazuje mutnim.

Terorizam je, dakle, nešto poput oznake za apstraktno Drugo koje se ne sme priznati jer bi, njegovim priznanjem, bio doveden u pitanje identitet onoga ko apstraktno Drugo priznaje, na taj način ga konkretizuje, uvlači u celinu i čini delom sebe samog. Drugim rečima, ukoliko bi Amerika priznala da je 11. septembar delom učinak i njene politike, istog bi trenutka njen identitet bio poljuljan, a njena bi samosvest zavapila za novim samoodređenjem, za trenutnim preobražajem. Ukoliko bi Amerika na sebe preuzela makar deo odgovornosti za 11. septembar, bio bi to najsnažniji znak da se doista ušlo u novu, post-postmodernu epohu, koja najozbiljnije računa sa globalizacijskim pokretom i depolitizacijom političkog prostora.

Preuzeti deo odgovornosti na sebe znači odreći se dela svoje moći i započeti rad na samosvesti poljuljanoj posle politički sumnjivih intervencija poslednje decenije dvadesetog veka. Jer, kao prostor slobode i demokratskog zamaha, Amerika je nepromišljenim i trapavim potezima dovela u pitanje upravo sopstvene pretpostavke, pa tako, u izvesnoj meri, tlo na kojem stoji učinila klizavim i ne tako privlačnim kakvim se u doba hladnog rata činio: kompromitacijom pojmova na kojima počiva, pre svega pojmova demokratije i slobode građana, kao i laganog skretanja sa ustavnog patriotizma na one vrste patriotizama koje odveć liče (na primer) na balkanske izlive domoljublja, ona samoj sebi izmiče tlo pod nogama. No, šanse da se tako nešto dogodi, da se Amerika odrekne dela svoje moći, gotovo su nikakve.

”U principu, uvek, Jedno čini nasilje nad sobom i čuva se drugog”, piše Derida, a Amerika, prilično belodano, sebe doživljava upravo kao neprikosnoveno Jedno bez kontrole, bez istinske opozicije, bez istinskog neprijatelja. Umesto da se odrekne dela svoje moći, sva je prilika da će Amerika upravo obnoviti moderne ideje identiteta, suverenosti, nacije i time će upasti u šizofrenu situaciju da kao predvodnik globalizacijskih procesa bude njihov kočničar.

No, da li je tako nešto uopšte moguće? Da li je moguće povratiti supstanciju državnom i narodnom identitetu, supstanciji koja se neumoljivo kruni?

Resupstancijalizacija rata

Dodatnu smutnju unosi određenje politike kao igre koja u svome određenju sadrži mogućnost da se pravila igre menjaju u hodu, dakle u samoj igri, te da se namesto starih pravila stvaraju nova, makar kakva da su. Taj momenat da se nakon rušenja starih pravila uspostavljaju nova, potvrđuje kontinuitet političkog, nova pravila svedoče o održanju političke supstancije, o kontinuitetu nekakvog poretka (pri čemu, dabome, nije lako u političkom korpusu pronaći mesto organizovanom ludilu nacističkog, ili komunističkog tipa, koje je takođe pretendovalo na naziv ”političko”). U tom pogledu, recimo, nasilni karakter politike SAD sledi nekakvu logiku, nekakvu prinudu trenutka. 11. septembar 2001, međutim, ma kako da ga razumemo – kao teroristički čin, ili partizanski napad za mozak zle imperije – zapravo je poziv na anarhiju. To je udar na samo političko, pokušaj da se političko nasilno usmrti, i to upravo u trenutku kada je političko, sa ubrzanjem globalizacijskih procesa, pokazalo znake umora, opadanja i naznake mogućnosti, ma koliko slabašne, da skonča prirodnim putem. Utoliko je kriza političkog, jasno dijagnostifikovana u XX stoleću, došla do prelomne tačke, do tačke kada bolest kreće u jednom od mogućih pravaca: ozdravljenje, smrt, ili anarhoidno preživljavanje.

S obzirom da terorizam odbija supstancijalnost političkog, akcidencija je njegovo polje, njegov teren. Zato su SAD napadom na Avganistan upale u zamku akcidencije, bez obzira što su, usput, učinile jedno kolateralno (akcidentalno) dobro delo – Avganistan su lišile talibana (što bi se, ako se prisetimo nesebične američke pomoći talibanima u borbi protiv Sovjetskog Saveza, moglo okarakterisati i kao čedomorstvo). No, neprijatelj (teroristi, terorizam) nije poražen jer se, zapravo, nije jasno razabralo ko je neprijatelj, a talibani su dobrodošli kao pomoćni izgovor, pa se stoga rat nastavlja, iako se ni dalje ne zna protiv koga. I talibanski režim je bio, na svoj način, izvan politike, ali i kao takav tek izgovor, pomoćni neprijatelj. Dakle, i tu supstancija izmiče. Ako svet bude imao sreće, Amerika će, u potrazi za svojim neprijateljem, učiniti još koje kolateralno dobro delo, možda će još koji Milošević, Sadam Husein ili Radovan Karadžić završiti u Hagu ili Guantanama Beju (što nipošto nije za potcenjivanje), možda će se još koji narod osloboditi svojih talibana, ali neprijatni ukus usputnosti, činjenja uzgrednog dobra, odjek akcidentcije, kolateralnog učinka, dela bez hotimičnog supstrata, vazda prati ovakve akcije, a samoj Americi, zapravo, ne donosi željeni učinak repolitizacije rata. Reč je, dakle, o nameri, ili, u kantovskom registru, dužnosti da se čini dobro.

”Rat se”, kaže Pol Virilio, ”mora repolitizovati, u Klauzevicevom smislu. Ukoliko se pusti na volju terorističkom ekstremizmu, onda nas čeka apokalipsa, pa i atomska apokalipsa. Stoga je nužno odmah taj događaj repolitizovati, a u tu nužnost spada i to da se mora izbeći veliki verski rat.” Rat je, sugeriše Virilio u najboljoj tradiciji velikih ”pesimističih” mislilaca čoveka (Hobs, Fihte, Hegel, Niče, Hajdeger, Šmit), samo rat između neprijatelja koji se ne moraju mrzeti, koji u svoja neprijateljstva ne moraju unositi afekte, koji ne moraju biti verski protivnici, već koji neprijateljstvo razumeju kao političku igru nužnu za uspostavljanje bića poltičkog. ”Repolitizovati rat”, nastavlja Virilio, ”znači pobrinuti se za to da ovaj akcidentalni rat [SAD protiv terorizma] opet postane supstancijalan i to sa svim što uz to ide: treba imati partnere sa kojima se pregovara, borbene snage na mestu događaja i odgovarajuće trgovačke veštine. Podsećam da je supstancijalni rat trgovina. Međutim, sada više nije trgovina, kidaju se svi politički odnosi. Stoga je neophodno da demokrate repolitizuju rat, u suprotnom smo izgubljeni i ulazimo u doba vojne anarhije. S obzirom na ratni materijal kojim se raspolaže na globalnoj ravni, smatram da je vojna anarhija nešto nezamislivo strašno.”

Virilio je, baš kao i Karl Šmit kojih tridesetak godina pre njega, prestravljen mogućnošću da ono političko izgubi svoju političnost, svoje biće. Silovita Šmitova odbrana političkog, zapravo, nije bila ništa drugo nego očajnički trzaj, očajnički pokušaj da se političko spasi od osipanja, od osteroporoze koaj je zahvatila njegovo biće, a koju je Karl Šmit dijagnostifikovao svojom demonskom lucidnošću. Virilio radi isto. No, Virilio ne kaže kako se može trgovati sa onima koji trgovinu odbijaju, ili je, u boljem slučaju, shvataju kao prisvajanje sve robe koja ih zanima? Kako repolitizovati rat sa neprijateljem koji to, zapravo, u klasičnom smislu više i nije? Kako povratiti supstanciju ratu i politici, a da zapravo taj pokušaj ne bude otvaranje anrhoidnog prostora užasa? Mali i zverski ratovi na Balkanu, recimo, vođeni su po svim klasičnim trgovačkim pravilima na koje podseća Virilio, ali ako bi oni bili alternativa (a ne samo simptom) globalizacijskim procesima, ako bi oni bili pokazatelj kako se očuvava politička supstancija, onda bi Virilio imao dosta problema da pokaže prednosti svoje zamisli. Njegova pozicija (kao ni pozicija Karla Šmita, uostalom) nije manjkava zbog nedostatka moralne supstancije u njoj samoj.

Virilia ne zanimaju ni patnje pojedinaca, ni naroda, ne zanimaju ga krv, niti pojedinačna smrt. Čak ni nestanci čitavih naroda nisu prigovori poziciji koju Virilio zastupa. Jer, na prigovor s moralnog gledišta on ima lak odgovor: političko ima primat nad moralnim i ukoliko se izgubi ono političko ništa neće ostati ni od moralnog. Slabost pozicije Pola Virilia jeste zahtev da se politika resupstancijalizuje upravo u času kada je, pre svega zahvaljujući snažnim demokratskim intervencijama s jedne i modernizacijskim pokretima s druge strane, političko dalo naznake da bi se moglo desupstancijalizovati, da bi samo sebe moglo dekonstruisati, da bi se političko dalo depolitizovati. Utoliko je 11. septembar pismo upućeno Sjedinjenim Državama, jedino što je, stiče se utisak, do sada dosta loše čitano. Čini se da SAD nemaju veliki izbor, ali ga (za sada) ipak imaju: razumeti 11. septembar kao poziv da se oživi politička supstancija kroz sve, do sada poznate, tehnike reanimacije (videti balkanske ratove u periodu od 1991-1999), ili nedvosmisleno preuzeti odgovornost ravnu svojoj moći, što znači: odreći se dela moći. Jer, u nečitkom potpisu 11. septembra sve više se razaznaje rukopis samog ujka Sema.

Prvi potez SAD, napad na Avganistan, bio je, uprkos krajnjem pozitivnom učinku, uprkos tome što su SAD, zarad mira u kući, morale na brzinu da prirede jedan omanji rat – pogrešan. (Od Hegela smo naučili da je put do cilja jednako kostitutivan, pa čak i važniji od dostizanja samoga cilja jer se, u međuvremenu, na putu, cilj može i promeniti, ali ako se u cilj odmah pogodi, naročito ako je to bilo slučajno, zar se ne promašuje sve ostalo?) Utoliko Viriliu treba dati za pravo kada upozorava na opasnost akcidentalnog. Ma koliko bila mala nada da SAD neće nepromišljeno ispoljiti svoju moć, te se nade ne možemo odreći. Ako je tačno da je sa nadirućim procesom globalizacije politika neočekivano brzo počela da gubi svoje tradicionalne obrise, odnosno da je usled promene paradigme, pa čak i gubljenja neprijatelja, pokazala mogućnost desupstancijalizacije, a što mali ratovi poput balkanskih, paradoksalno, na svoj zverski način potvrđuju, jer oni su više reakcija na gubljenje političke supstancije nego osporavanje tog procesa, onda proces koji je uzdrman padom zgrada Svetskog Trgovinskog Centra, jednostavno, ne može ničim da bude zamenjen.

Anarhoidna perspektiva izglednija je u slučaju pokušaja revitalizovanja političke supstanije, odnosno klasičnog oblika rata, nego istrajavanjem na procesu globalizacije. Resupstancijalizacija političkog značila bi slom nejakih demokratskih struktura pomoću kojih su odnosi moći stavljeni u kalupove iz kojih se teže nekontrolisano izlivaju. Strogo kontrolisani sukob (barem) dve neprijateljske strane, suprotstavljenost (barem) dva dominantna subjekta, odnosno agonski, polemički momenat koji se nalazi u osnovi tradicionalnog određenja političkog, do svojih je granica (pucanja), čini se, došao upravo za vreme hladnog rata i svaki pokušaj njegove revitalizacije nosi mnogo veće rizike od rizika kojem bi se Amerika izložila u naporu da svoju samosvest, a to znači i svoju subjektivnost, stavi na probu pred samom sobom.

Razume se da nema nikakvih garantija da se 11. septembar, ma šta Amerika da uradi, ne bi ponovio možda i u još jezivijem obliku. No, kao što prelazak izvan pešačkog prelaza nije razlog da se pešački prelaz ukine, kao što kršenje zakona nije razlog da se od zakon odustane, niti nemoć države da svoje građane uvek zaštiti od raznih ludaka razlog da ona prestane postojati, tako ni događaj od 11. septembra nije razlog da Amerika prestane da bude otvoreno društvo, makar u onoj meri u kojoj je to bila do sada. I 11. septembar može se razumeti kao strahovito iskušenje da se odustane od nečega što je više nužnost nego želja, od procesa globalizacije. Ako bismo se pomogli metaforom, 11. se septembar može razumeti i kao moždani udar posle kojeg je najvažnija dilema može li se Amerika, posle takvog udara na mozak, (samo)privesti umu.

Peščanik.net, 14.12.2001.

TEMA – NAŠ TERORIZAM