Iz knjige „Druga Srbija – 10 godina posle: 1992-2002“, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji 2002. Tekst je prvi put objavljen u Republici, br. 75, 16-30.9.1993.
Lajtmotiv knjige Intelektualci i rat1 i uopšte mnogih današnjih razmišljanja o ovim vremenima mraka, mržnje i rata jeste uviđanje da su ratovi u bivšoj Jugoslaviji započeli u mislima i rečima ratobornih mislilaca i govornika. Sociolog Zoran Avramović kaže u naslovu svog priloga da se „fijuk metka najpre čuje u mislima“, a novinar Dušan Reljić piše o novinarima kao Schreibtischtäterima, zločincima za pisaćim stolom. Profesor Ranko Bugarski analizira iz sociolingvističke perspektive današnji jezik rata i nalazi da on pokazuje trostruku moć, moć da proizvodi, da poništava i preokreće, da „posuvraćuje“ stvarnost.
Uverenje za koje danas nije teško naći potvrdu u većini naših medija, da je reč (sa slikom koja uz nju ide) postala jedno od glavnih oruđa, bolje reći, oružja koje se koriste u današnjim jugo-ratovima, vodi zaključku o velikoj odgovornosti novinara koji su učestvovali i još učestvuju u pretvaranju javnog govora u govor mržnje i smrti. Taj zaključak na najsažetiji i najsugestivniji način izložio je Dušan Reljić. „U ovom trenutku“, kaže on, „najveći broj stanovnika ove zemlje veruje da je dopušteno gađati haubicama Sarajevo. Svaki list, svaki novinar koji im nije rekao da je to zabranjeno postao je saučesnik u ubijanju Sarajeva“ (Intelektualci i rat, str. 10).
Srećom, ima dosta novinara koji misle kao Reljić, novinara koji nisu propustili da kažu ono što ljudska savest i profesionalna etika novinara nalažu: da je rušenje i ubijanje Sarajeva zabranjeno. Rekli su i spasli dušu svoju. Ali, kao što znamo, na žalost, time još nisu spasli Sarajevo.
Dakle, postavlja se pitanje da li novinarska reč i uopšte javna reč upozorenja i opomene, reč uperena protiv potpaljivača ubilačke mržnje i trgovaca smrću može, sem prolaznog umirenja savesti i malo nepouzdane nade u bolje sutra, proizvesti nešto više, biti delotvornija, pokrenuti više ljudi na otpor? Zbog čega se apeli kojima se ustaje u zaštitu elementarnih vrednosti ljudskog života danas s mukom probijaju do svesti naših građana, koji se izgleda mnogo lakše odazivaju kad su pozvani da misle i rade po božjim i ljudskim zakonima nedopustive stvari? Ukratko, zašto propaganda mira daje rezultate neuporedivo slabije od propagande rata?
Sigurno je da deo odgovora na ovo pitanje treba tražiti u nesrazmerno većim kapacitetima (broj, vrsta i doseg medija) kojima propaganda mržnje i rata danas raspolaže, u poređenju sa onim uglavnom skromnim sredstvima koja stoje na raspolaganju propagandi mira. Ali se nesumnjiv i skandalozan uspeh propagatora rata ne može u celini time objasniti.
Nije li tu, ipak, presudan kvalitet argumentacije koju savremeni reklameri rata koriste, kvalitet koji naivni humanisti i pacifisti previđaju, jer polaze od jedne nerealno pozitivne predstave o čovekovoj prirodi? Zar ratne trube i bubnjevi ne bude najdublju i u miru samo uspavanu čovekovu želju da pređe preko granice dozvoljenog? Idući tragom te ideje o diskretnom i fatalnom šarmu ratnohuškačkih apela, pokušao sam (u Republici od 15. decembra 1991) da razotkrijem i prikažem lukavstva ratne propagande, njene strategme, njene retoričke i psihološke trikove. I zaista, mogao sam tu da nađem razne demagoške smicalice, po kojima je ovaj žestoki rat bolji od svakog bljutavog mira, jer je on, na primer, mužjačko potvrđivanje, ili nastavak slavnih pradedovskih bitaka za opstanak roda, ili poučno i veselo pešačenje i nabijanje kondicije, ili lak i dobro plaćen posao koji pravi profesionalci obavljaju čisto i bez rizika… i druge tome slične zavodljive sugestije o lepotama i slavi ratovanja.
Međutim, pre izvesnog vremena, tačnije početkom maja ove godine, dve tv emisije podstakle su me da o ovoj stvari razmišljam i na drugi način. Prva od njih je bila tv reportaža o Beloj Crkvi u Banatu, objavljena na Studiju B, i u njoj razgovor sa jednim pecarošem.
Reporter – bio je to Vlada Milić – pita pecaroša da li je istina, kao što se priča, da se u tom jezeru krije som čudesne veličine, kapitalac od oko trista kila. „Otkud tol’ki som ovde“, smeje se pecaroš. Ali Vlada Milić je uporan i prenosi kazivanja drugih pecaroša, kojima je navodno grdosija od soma pocepala mreže i pokidala najlone na štapovima. „Mora da ima nešto, neka somina“, slaže se bez oklevanja njegov sagovornik. „Ipak, trista kila, nije li malo mnogo“, sad novinar počinje da sumnja. „Svašta ljudi pričaju“, spremno prihvata pecaroš.
Istu spremnost da začas promeni mišljenje Milićev sagovornik je pokazao kad se poveo razgovor o odlasku naših ljudi na rad u inostranstvo. On prvo izjavljuje da mu je tu gde živi sasvim dobro i da nikad ni za živu glavu ne bi krenuo u inostranstvo, a na sugestivno pitanje da li bi možda prihvatio prijateljski poziv da otputuje u divnu zemlju Italiju, on s oduševljenjem izjavljuje da bi tamo sutra krenuo.
Ovaj razgovor sa čovekom koji, reklo bi se, nema svoje mišljenje emitovan je nekoliko dana pošto je Milošević u Atini potpisao Vens-Ovenov mirovni plan o Bosni (3. maja 1993). Televizijske stanice su pohitale da, anketirajući ljude na ulicama Beograda, pokažu prve reakcije građana na taj umnogome neočekivan potpis. Uoči Miloševićevog puta u Atinu u javnosti je stvarano raspoloženje da je Vens-Ovenov plan štetan, takoreći poguban za Srbiju i da treba hrabro i dostojanstveno odoleti međunarodnim pritiscima i pomoći Srbima u Bosni i Hercegovini da nastave rat do konačne pobede. Ankete među građanima Srbije dan uoči atinskog sastanka pokazivale su da oni u potpunosti odobravaju tu nepokolebljivost i da su „naravno“ za nastavak rata.
Međutim, Miloševićev neočekivani potpis u Atini izgleda da nimalo nije zbunio srpske građane i oni su mu dali za pravo bez oklevanja, čak izgledajući oduvek uvereni da je jedino tako bilo mogućno. Govorili su da su oni, „naravno“ za zaustavljanje „krvavog i besmislenog rata“, da njegovo nastavljanje nije „u interesu srpskog naroda“ i sve u tom jedino mogućnom pravcu i smislu.
Ova dva primera pomogla su mi da shvatim da u propagandi preko medija veliki, možda presudan značaj ima autoritet medija kao glasa vlasti i sile, da je on možda i veći od snage propagandnih argumenata i lukavih, sofistikovanih metoda ubeđivanja i ispiranja mozga. Za pecaroša iz Bele Crkve i najveći deo publike televizija i novinarstvo u celini su oličenja autoriteta a ne istine i pravde. Kad se informišu preko medija i kad se desi da ih novinari nešto na ulici pitaju ljudi se većinom trude da prepoznaju ono što im autoritarni izvor poželjnih mišljenja za taj trenutak i za tu priliku nalaže da misle.
Problem u razgovoru Vlade Milića sa pecarošem nije u tome što je novinaru bilo teško da dođe do pecaroševog stvarnog mišljenja, nego u tome što je pecarošu bilo teško da utvrdi šta novinar zapravo misli, pa prema tome šta i on treba misliti, jer mu nije padalo na pamet da neko zaista želi da sazna njegovo rođeno bedno mišljenje o somu, inostranstvu ili nečem trećem. Isto tako, građani koji su pitani o Miloševićevom potpisu Vens-Ovenovog plana u Atini pohitali su da pokažu da su u toku, da znaju da je s nadležnog mesta pušteno u opticaj novo mišljenje suprotno od jučerašnjeg.
To znači da televiziju i druge medije mnogi prihvataju ne kao izvor istinitih informacija i uverljivih mišljenja nego kao oglasnu tablu na kojoj se ističu dnevne zapovesti ili kao neku vrstu političkog semafora, koji pokazuje kad morate da skrenete desno ili levo, da produžite pravo ili prosto da do daljeg čekate. Inače vam preti opasnost, koju građani očigledno ozbiljno shvataju, da budete kažnjeni, isključeni iz saobraćaja ili prosto pregaženi.
Kad je o Vladi Miliću i pecarošu reč, moram reći da je tu pecaroš ipak bio u zabludi. On nije znao da veliki Vlada Milić nije sa „velike“ autoritarne državne televizije. Tamo u Beloj Crkvi nije mogao znati da postoji i neka druga, „mala“ televizija i neko drugo mišljenje, i da je to drugo, alternativno mišljenje u principu zasnovano na uvažavanju njegovog mišljenja, o somu, Italiji ili nečem trećem. Šta bi se desilo da je to znao? Oklevam između dva odgovora. Prvi: rekao bi bez oklevanja i sa olakšanjem šta stvarno misli. Drugi: odbio bi da razgovara pred kamerama televizije koja ne predstavlja vlast i samo navodi ljude da rizikuju ne uvažavajući znakove u političkom saobraćaju koje je postavila vlast.
Preuzmite PDF knjige sa tekstovima svih izlaganja
Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2002.
Peščanik.net, 18.02.2023.
DRUGA SRBIJA________________
- U prvom i drugom poglavlju knjige „Druga Srbija – 10 godina posle: 1992-2002“ preštampane su i spojene knjige Druga Srbija (1992) i Intelektualci i rat (1993) koje su takođe uredili Ivan Čolović i Aljoša Mimica. Oni su tu sabrali izlaganja stotinak učesnika dveju serija istoimenih tribina održanih u organizaciji Beogradskog kruga. Prvi ciklus tih subotnjih sesija odvijao se između početka aprila i kraja juna 1992, a drugi između početka oktobra iste i kraja februara naredne 1993. Prvu knjigu Beogradski krug je objavio sa Centrom za antiratnu akciju, a drugu u saradnji sa knjižarom Plato i listom Borba. Obe knjige su u izdanju Helsinškog odbora objavljene kao jedna knjiga pod naslovom one prve, jer je izraz druga Srbija u međuvremenu postao zaštitni znak Beogradskog kruga.
- Biografija
- Latest Posts
