Fotografije čitateljki, Alisa Koljenšić Radić, Beograd, Sinđelićeva: “Dogodine u Prizrenu”
Kad čovek malo bolje pogleda – a uzeću, neskromno, da baš meni pripada ta čast – nije jasno zašto se aktuelna vlast tako žestoko pobunila protiv onoga što je o statusnoj neutralnosti Kosova rekao predsednik SANU, Vladimir Kostić. Jer Kostićeve reči njoj zapravo savršeno odgovaraju. Pošto je praktično aboliraju od odgovornosti. Šta god, naime, da ona ubuduće uradi u svom malom „kosovskom boju“, moći će da kaže da više nije ni moglo u situaciji kada Kosovo ni de jure ni de facto više nije (bilo) srpsko. Nisu te reči došle sa intelektualne margine niti od nekog političkog gubitnika, pa da (o)lako budu odbačene, nego, naprotiv, sa najvišeg vrha, iz kuće najveće srpske mudrosti.
Možda bi se, doduše, ta reakcija mogla shvatiti kao taktika, tj. da je „galama“ predstava za narod, dok se iza scene, u tišini, zadovoljno trljaju – i od neuspeha peru – ruke. Jer, nije valjda da neko misli da će reč jednog akademika, pa ni cele Akademije, da pokvari i sruši bilo šta od onoga što se u „pregovorima sa Prištinom“, a ne Kosovom, moglo postići.
Kada je već o reakcijama reč, nije zgoreg primetiti razliku između onih koje su stigle sa Andrićevog venca i onih iz Nemanjine 11. Naravno, nije isključeno da su te reakcije posledica različitih poimanja „kosovskog čvora“, ali se čini da one pre svega proizlaze iz različitih pozicija i državnih funkcija dve trenutno najjače političke ličnosti u Srbiji (koje, što je posebno paradoksalno, dolaze iz iste partije, ali to je posebna tema). Dakle, budući da je za praktičnu politiku, kao predsednik vlade, zadužen Vučić, to i teret rezultata, pogotovo ako budu negativni, pada pre svega na njega. Nikolić, čija je funkcija nominalno više protokolarnog karaktera, ukoliko nekog uspeha bude – šta god se pod tim podrazumevalo – uvek će moći da se ogrebe za malo slave i da deo zasluga pripiše sebi. U slučaju neuspeha, međutim, lako će moći – ukoliko bude hteo, to jest ako se za tim ukaže potreba, što zavisi od budućih političkih konstelacija, pre svega unutar vladajućeg političkog dvojca (sa dva kormilara?) – da odgovornost za to, eksplicitno ili implicitno, otvoreno ili prikriveno, prevali na Vučića. Zato je njemu odstupnica koju pruža Kostić gotovo sasvim nepotrebna. Zato on može da maše građanskim ratom kao cvetnim buketom. I da sebi diže rejting u stranci, koja, kao što je nedavno njena skupština pokazala, prosto jedva čeka da Evropi potpraši pete. Što se očituje u političkoj praksi koju primenjuje.
Tako da, kad se sve skupi, stvari stoje ovako: Srbija de jure, tj. sudeći po formalno-pravnom procesu pridruživanja, hoće u EU; ali de facto, tj. gledajući unutrašnje društvene prilike, od Evropske se unije, i njenih konstitutivnih vrednosti, udaljava.
Ali, kad smo već kod EU, ima kod akademika Kostića i u vezi sa njom zanimljiv detalj. Svoj odnos prema Evropskoj uniji, naime, akademik Kostić je izrazio citirajući tek jedan stih Branka Miljkovića: „Povraćajući i ja ću u raj ući“. Na taj način je, međutim, i lično – možda suprotno svojim namerama, ali legitimno – više doprineo udaljavanju nego priključenju Srbije tom velikom i složenom poduhvatu evropskih naroda. De facto.
Peščanik.net, 22.10.2015.
KOSOVO- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mijat Lakićević (see all)
- Paljenje Rajhstaga i druge basne - 07/11/2024
- „Kad je teško – Čović“ - 28/09/2024
- Spiskom na spisak - 10/09/2024
