Proces delegitimacije Izraela je zadobio onespokojavajuće rezultate poslednjih nekoliko nedelja. On se odvija ovde, u Izraelu, a ne sprovode ga kritičari države iz inostranstva. Ova delegitimacija je strašnija od one spoljne: ona se događa u očima samih Izraelaca. Na kraju neće samo svet prestati da veruje Izraelu, već će i građani prestati da veruju u državu i njene institucije.

Međunarodne organizacije mogu da proglase prestanak verbalnih napada na Izrael. Vrh države radi njihov posao. Iskrivljena linija povezuje stvaranje vlade nacionalnog jedinstva[1] sa prevarom u razjašnjavanju događaja oko Beit El Ulpane[2] i ova linija prenosi samo jednu poruku građanima: prevara je način vladanja, laž je pouka mladima.

Oni koji zanovetaju i neprekidno se žale na sirovost današnje omladine možda bi mogli da se podsete da je to počelo s vrha. Sledeći put kada mladi prestupnik izađe iz sudnice, on će moći da kaže, da ponovi ono čemu ga je predsednik vlade Netanijahu naučio: razmotriću i razmisliću šta da učinim u vezi sa presudom. Kada čoveka budu uhvatili u prevari on će moći da ukaže na političara koji mu je bio uzor – Šaul Mofaz.

Oni su ti koji ruše krhki izraelski poredak više nego spoljašnji kritičari. Šteta koju uzrokuju ne šteti samo njegovoj reputaciji, ona razara njegovu suštinu. Ova pedagoška pesma koja pretvara obrazovanje u prevaru i prestupe dokazuje da na čelu države stoje ne samo cinične ličnosti već i one koje su suprotstavljene svakoj ideji obrazovanja javnosti. Prava je šteta što ne možemo da ih izbacimo iz obrazovnog programa.

Učitelj građanskog vaspitanja Benjamin Netanijahu predaje lekciju o vladavini prava. Svoje učenike podučava tako što im kaže da posle donošenja konačne sudske odluke osuđeni ima pravo da odluči kako će postupiti. Nije sud onaj koji odlučuje, već osuđenik. Njegov kolega iz zbornice, novi faktor na sceni Šaul Mofaz kaže da on “veruje u vladavinu prava” kao da je to pitanje vere. Ako želiš, veruj, ako ne želiš, ne veruj.

I izraelska policija učestvuje u poslednje vreme u ovim časovima antigrađanskog vaspitanja. Ona podučava da su demonstranti neprijatelji. Kada ih je zatvorila a da nisu ni izašli iz svojih kancelarija na Dan nezavisnosti, ponovo su upotrebili silu protiv onih koji su protestovali protiv stvaranja jedinstvene vlade. Šta će misliti mladi o svojoj državi i čemu imaju da se nadaju?

Međutim to je bio samo uvod u glavni protivvaspitni udar koji je usledilo: predstavljanje Mofazovog ulaska u vladu kao postupka koji se čini kao žrtva za dobrobit države. Sve to je zamešao i smućkao Natan Ešel, iritirajući premijerov savetnik (nedavno optužen za seksualno uznemiravanje koleginice): nekada neko poput njega od sramote ne bi smeo da izađe iz kuće, a sada takav čovek daje intervjue na televiziji. Privatni advokat vodi takozvane pregovore sa Palestincima, a osramoćeni savetnik sastavlja novu vladu. Sve su to primeri delegitimacije državnih institucija.

Rahamim Kalanter i Aleks Goldfarb su nekada bili simboli srama. Kalanter, član jerusalimskog Gradskog veća, pružio je podršku gradonačelniku iako je njegova partija istupila iz koalicije i zauzvrat dobio mesto zamenika gradonačelnika za sektore vere i zdravstva i zauvek ušao u istoriju zaradivši politički termin po svom imenu.[3] Goldfarb je izneverio svoju partiju pruživši podršku Sporazumu iz Osla u zamenu za službeni položaj i micubiši. Ipak danas od obojice moramo da tražimo oproštaj. Mofaz je uspeo da učini mnogo više od njih, on je ušao u vladu samo da bi sebi i Ronit Tiroš produžio boravak u Knesetu za godinu i po dana, a za ovaj akt neće dobiti nikakav pogrdan naziv.

Međutim, najveća učinjena šteta jeste sledeća poruka koju su poslali: dragi građani Izraela, vi ste blesavi u očima vaših lidera. Ima li veće delegitimacije nego da ljudi na čelu države preziru svoje građane? Ako oni tako razmišljaju o svojim građanima, šta li će reći u Njujorku i koju poruku će preneti izvan Aškelona (na primer: u Londonu)? Trojka Netanijahu – Barak – Mofaz poručuje Izraelcima i svetu: mi smo vođe u državi patuljaka, njeni građani su glupi i stoga nam je dozvoljeno da lažemo. Reći ćemo im da je dan noć, a da je pljuvanje dugo očekivana kiša – oni će poverovati u to. Mi smo takođe vođe u zemlji u kojoj sudske presude nisu obavezujuće, već se smatraju preporukama. Mi sada ne samo da ne poštujemo međunarodne zakone, već ne poštujemo ni zakone države Izrael. Ako ovo nije delegitimacija, šta je onda?

 
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat

Haaretz, 10.05.2012.

Peščanik.net, 11.05.2012.

———–    

  1.  Zbog isteka važnosti Tal zakona o oslobađanju haredske populacije služenja vojnog roka i primeni odredbi o jednakoj raspodeli društvenih obaveze na sve građane, ultradesničarske partije su zapretile povlačenjem podrške sadašnjoj vladi. Na pomolu je bilo prevremeno raspisivanje izbora za septembar, međutim onda je preko noći postignut dogovor između vladajućeg Likuda i novoizabranog predsednika opozicione Kadime Šaula Mofaza. Indikativno je da je u kampanji za mesto prvaka stranke Mofaz obećao da nipošto neće ulaziti u koaliciju sa Netanijahuom.
  2.  Beit El Ulpana, naselje u Jerusalimu koje je delom izgrađeno na privatnim posedima Palestinaca. Vrhovni sud je odbio zahtev za legalizovanjem spornih poseda, međutim državnih vrh ne prihvata ovu odluku suda.
  3. Kalanterizam u političkom žargonu označava menjanje političkih stranaka zarad lične koristi.