Demokratija na ivici

Predgovor

I

Živimo u nepravednom svetu, punom patnje koja bi se mogla izbeći. Ratovi, terorizam, represivni režimi i druge vrste nasilja samo su deo bede. Vidimo i ogromno siromaštvo, hiljade ljudi koji umiru od izlečivih bolesti i gladi, žive bez pitke vode i krova nad glavom, ili rade u neljudskim uslovima. Naša je bezuslovna humanitarna dužnost da se borimo protiv ovakvog stanja. Tu obavezu dugujemo svakom ljudskom biću naprosto zato što je svako ko pati moralno ravnopravan sa nama.

Međutim, čak i kada bismo bili spremni da se ponašamo u skladu sa ovom humanitarnom obavezom, to ne bi bilo dovoljno. Velik deo nepravdi proizlazi iz organizacije naših ekonomskih, političkih i pravnih sistema, kako onih domaćih tako i međunarodnih. Pravednost zahteva da se iz ravni humanitarne pomoći pređe u ravan bavljenja izvorima i institucionalnim strukturama nejednakosti. Pravedan je onaj poredak “koji nastoji da eliminiše moralno arbitrarne nejednakosti i zaštiti pravo na slobodu”.¹Jedno od najbitnijih pitanja pravde tiče se preuređenja domaće i međunarodne institucionalne arhitekture sa ciljem reafirmacije ljudskog dostojanstva.

Ovo je i pitanje o stanju i perspektivama demokratije. Demokratija je u ozbiljnim poteškoćama. Njena sadašnjost je mračna; njena budućnost je neizvesna. Pre četvrt veka smo bili skloni da frazom o ’kraju istorije’ izrazimo veru u konačnu pobedu ustavne demokratije nad totalitarnim i autoritarnim alternativama. Danas mi kojima je stalo do demokratije možda trebamo da skupimo hrabost i zapitamo se da li prisustvujemo kraju demokratije. Znam da će se ovo mnogima učiniti kao preterivanje. No može biti i da je danas “postalo moguće ono što je ranije bilo nemoguće i [da to] mora stoga biti predmetom mišljenja”.² O čemu je reč?

Ustavna demokratija je u krizi. Kriza pogađa demokratske vrednosti, institucije i procese. U normativnom pogledu, čini se da demokratski režimi više nisu u stanju da afirmišu temeljne principe političkog legitimiteta. U institucionalno-pravnom pogledu, još uvek možemo da identifikujemo ravnopravne građane, demokratsku političku vlast, političke organizacije, te pravna pravila koja uobličavaju polja društvenog i političkog. Međutim, formalni kvalitet institucionalne arhitekture sve više tone u formalizam. Kad pogledamo političke procese, videćemo da demokratije trpe neuspeh za neuspehom u ispunjavanju njihovih ustavom definisanih funkcija. Kao da su politički akteri demokratskih država istovremeno i jaki i slabi. Formalne institucije su dovoljno moćne da ignorišu građane, ali su istovremeno nesposobne da se odupru diktaturi socijalne moći. Ritualno se pridržavajući demokratskih procedura, vlade stavljaju njihove kapacitete kontrole i represije u službu frakcijskih korporativnih interesa. Iza fasade oficijelne politike formira se paralelna struktura netransparentne i nekontrolisane moći.

Krizu produbljuje globalizacija koja odlučno menja socijalne, političke i pravne konture modernih društava i država. Novi nedržavni izvori moći i prava, formirani od strane slabo vidljivih nacionalnih i nadnacionalnih aktera, nameću i šire svoj autoritet na račun državne suverenosti. Neke osnovne političke kategorije – državljanstvo, individualna prava, političko predstavljanje, pravni sistem, suprematija vlasti izražena kroz donošenje zakona i obavezujućih odluka, te konačno prinuda – prestaju da budu isključivo ili primarno državne kategorije. Temeljni politički odnos vladajućih i podvlašćenih izmešta se iz države. Pred našim očima rastače se bitna odlika moderne državnosti: nestaje isprepletanost države, demokratije, prava i individualnog subjektiviteta. To više nisu kategorije koje idu jedna s drugom. U ovom pogledu, moderna se već preselila u prošlost.

Neće se svi složiti sa ovakvim konstatacijama. Svedočimo mnogim doktrinarnim sukobima, u političkoj nauci, političkoj i ustavnoj teoriji, sociologiji politike. Ne ulazeći u sadržinu ovih neslaganja, tvrdiću tek da nas ona podsećaju kako stanje demokratije nije samo analitičko i empirijsko, već je i normativno pitanje. Demokratija nije samo institucionalni oblik režima, niti je samo politička praksa koja zadovoljava neke jasno odredive kriterijume. Demokratija je i interpretativni koncept u čijem jezgru su neke vrednosti. Zato naši sporovi nikad nisu jednostavno sporovi o činjenicama. Mi se ne slažemo od koje tačke treba poći, šta je zaista važno, i na koji način je to važno. Ukratko, naš sud o stanju demokratije zavisi prvenstveno od toga kako razumemo ovaj koncept i praksu. Phillippe Schmitter na jednom mestu piše kako mi koji studiramo demokratiju često robujemo “zlosrećnoj navici da izjednačavamo demokratiju sa modernom, predstavničkom, liberalnom političkom demokratijom koja se praktikuje u nacionalnim državama”.³ Institucije su važne, i država je važna, ali nam proučavanje njihove arhitekture i dinamike ne otkriva celu istinu o demokratiji.

U ovoj knjizi demokratija se razume kao složen ansambl institucija, aktera, procesa i vrednosti, koji počiva na ideji i praksi samovladavine. Institucije su važne i legitimne samo u meri u kojoj afirmišu osnovne normativne postulate samovladavine u političkoj zajednici: individualnu (ličnu i političku) autonomiju, ljudsko dostojanstvo, slobodu, moralnu jednakost i socijalnu pravdu. Demokratija nije politički sistem koji bi se mogao opravdati ako bismo pokazali da većina građana na neki način učestvuje u procesima političkog odlučivanja. Većinski princip nije – ili ne bi trebao biti – bitno obeležje ovog tipa režima. Demokratija je normativno utemeljen poredak koji polaže pravo na ispravnost. Demokratski legitiman je samo onaj poredak koji u praksi afirmiše pomenute vrednosti. Mi građani, odnosno mi koji smo predmet pravne i političke represije, imamo obavezu da se pokoravamo samo legitimnom demokratskom režimu.

Pitanje o kriterijumima političkog legitimiteta i odgovarajuće (uslovne) političke obaveze dugo je figuriralo kao klasičan problem za političku teoriju. Danas je drugačije. Živimo u vremenu u kome se vrednosti autonomije, jednakosti, slobode, solidarnosti i socijalne pravde urušavaju. Nacionalni i globalni režimi generiraju stanje institucionalnog voluntarizma i vladavinu razobručenih korporativnih preferenci, što zajedno rezultiraju u rutinskom kršenju ljudskih prava, privatizovanoj dominaciji, arbitrarnosti i isključivanju. Parafrazirajući Ronalda Dworkina, mrlja je toliko duboka i raširena da zahteva da se zapitamo da li je demokratski režim, onakav kakvog smo ga navikli poštovati i zahtevati, uopšte u stanju da na legitiman način generira obavezu pokoravanja državnoj (ili postdržavnoj) vlasti.⁴ Ako je demokratija vrednosno utemeljna autonomna politička praksa, ovakvi režimi više ne zaslužuju da se nazovu demokratskim. Mi više nismo autonomne osobe, ni na državnom ni na globalnom nivou.

Kuda da krenemo odavde? Nisam siguran da su moje dijagnoze tačne. Još manje sam uveren da su predlozi za alternativno mišljenje koje nudim pouzdani ili ostvarivi. No, čini mi se očiglednim da se moramo vratiti osnovnim pitanjima. U čemu je smisao demokratije i kako je ona danas moguća? Mislim da je neophodno fokusirati se na normativna pitanja. U prvom koraku treba analizirati bogato empirijsko iskustvo modernih i savremenih demokratija. Potom treba identifikovati trajne vrednosti njihovog nasleđa, i jasno razdvojiti ta postignuća od problema koji su doveli do krize i pada. Analiza ne bi trebala da bude isključivo niti prvenstveno institucionalna.⁵ Ponoviću kako mislim da nam je moderna ostavila važnu lekciju u nasleđe: institucionalna arhitektura je samo instrument za odbranu određenih vrednosti i ostvarivanje određenih ciljeva. Ponoviću i da danas svedočimo rascepu između vrednosti i institucija. Demokratske institucije štite interese koji direktno obesmišljavaju individualnu i političku autonomiju. U takvom stanju, zalaganje za poboljšanje ‘kvaliteta demokratije’⁶ koje ostaje usredsređeno na izbore, izborno ponašanje građana, političke partije, način funkcionisanja političkih tela, ili ulogu medija u politici, više nije sasvim adekvatna strategija za razumevanje krize i mogućih alternativa. Zato, okrećući se budućnosti kakvu bismo želeli, trebamo da se fokusiramo na rekonstrukciju smisla i mogućnosti ostvarenja ideala samovladavine. Ovo nije predlog za utopijsko mišljenje. Ovo je predlog za povratak vrednosnom jezgru demokratije kao kriterijumu za razumevanje onoga što imamo danas i za prosudbu mogućnosti alternative.

II

U knjizi su sakupljeni tekstovi napisani u proteklih nekoliko godina, koji se bave različitim oblicima i aspektima krize demokratije. Tekstovi su grupisani u dva dela. U prvom delu analiziraju se dve poznate granične institucije ustavne demokratije: ustavno sudstvo i militantna demokratija. Ove institucije i njihove prakse nazivam ‘graničnim’ zato što se čini da one već po svom ustrojstvu i eksplicitno formulisanim zadacima osporavaju temeljnu vrednosnu i proceduralnu logiku demokratije. Ustavno sudstvo, kažu kritičari, osporava političku autonomiju i vladavinu prava. Protivnici militantne demokratije tvrde da ovaj ustavni mehanizam osporava kako jednakost u pravima, tako i svetonazorsku neutralnost demokratske zajednice. Svaki od ovih prigovora, ako bi se pokazao tačnim, bio bi fatalan za legitimitet ustavne demokratije. Prihvatajući kako težinu kritika, tako i argumente u prilog neophodnosti ovih institucija, pokušao sam da iznesem njihovu kvalifikovanu (uslovnu) odbranu. Na ovom mestu mislim da treba da ponudim jedno izvinjenje čitaocu. Slogan militantne demokratije ‘nema slobode za neprijatelje slobode’ možda je dovoljno atraktivan da zainteresuje sve one kojima je stalo do slobode i jednakosti. Međutim, analiza ustavnog sudstva verovatno će biti dosadna čitaocima koji nemaju profesionalan akademski interes za ovaj predmet. Siguran sam da bi sposobniji pisac mogao da ovu temu predstavi na jednostavniji način. Prihvatajući unapred kritiku za ‘nečitljivost’, želim da naglasim kako status i aktivnost ustavnog suda upućuju na neke ključne unutrašnje tenzije ustavne demokratije.

U drugom delu analizira se stanje demokratije u uslovima globalizacije. Osnovna teze identifikovane su u prvom odeljku ovog uvoda. Prvo, demokratija je u dubokoj krizi. Drugo, država više nije eksluzivno mesto demokratije. Ovde se nudi imanentna kritička analiza: kritika se izriče iz pozicije nekoga ko misli da je ustavna demokratija ideal vredan odbrane. Ali, karakter krize i dubina promena zahtevaju da se suočimo sa teškim pitanjem: da li je vreme konstitucionalizma prošlo, odnosno da li je ustavno-demokratski aranžman izgubio kapacitet da usmerava, koordinira i štiti? U trećem poglavlju branim tezu da konstitucionalizam zavređuje da ga se brani, ali da ta odbrana zahteva, prvo, da napustimo fokus na državu i, drugo, da redefinišemo njegove središnje vrednosti. Ovo između ostalog zahteva i da ozbiljno shvatimo skeptične teorijske analize koje govore ne samo o kraju moderne državnosti, već i o premeštanju moći odlučivanja i donošenja zakona iz pravne u socijalnu sferu. Istovremeno, prihvatam veliki broj vrednih uvida onih teorija koje se obično nazivaju radikalno-demokratskim. Četvrto poglavlje posvećeno je kritičkoj analizi društvenih pokreta koji su u proteklih nekoliko godina jasno osporili ustavnu demokratiju u ime novog razumevanja slobode, jednakosti i političke prakse. Radikalno-demokratska teorija koja stoji iza prakse ovih pokreta ne može se osporavati svetonazorskom preferencom za liberalizam. Zadržavanje u paradigmatskim okvirima teorija koje preferiramo sledeći naše individualne intelektualne senzibilitete, danas je neproduktivnije nego ikada ranije. Liberali, republikanci i socijalisti morali bi da nađu snage da otvore dijalog slobodan od predrasuda i dogmi. Ovo važi i za analizu Evropske unije, kojom se bavi peto poglavlje. Duboka kriza ovog emancipatorskog i integrativnog projekta ogolila je kako nemoć one misli koja se drži klasičnih pravnih i političkih institucionalnih kategorija, tako i ispraznost ideološke kritike koja odriče svaku vrednost ovom projektu. Moja analiza fokusirana je na pitanje ustavnog identiteta Unije – mislim da se radi o tački u kojoj se prelamaju mnogi današnji sporovi o normativnom i institucionanom karakteru Unije.

III

Tekst o militantnoj demokratiji napisan je na srpskohrvatskom jeziku. Ostale tekstove su sa engleskog preveli Dejan Ilić (treće i peto poglavlje), te autor (prvo poglavlje). Tekst četvrtog poglavlja zajednički su preveli Dejan Ilić i autor. Kao i uvek, Dejanu dugujem veliku zahvalnost – za prevode, za spremnost da objavi ovu knjigu, te za dugogodišnju prijateljsku podršku.

Knjigu posvećujem Svetlani Lukić i Svetlani Vuković. Između radio emisije ‘Niko kao ja’, koju sam posvećeno slušao u mraku ranih devedesetih, i današnjeg ‘Peščanika’ (http://pescanik.net) stoji mnogo više od zbira godina koje su protekle. Stoje ratovi, bezrazložna smrt i patnja velikog broja nevinih ljudi, moralna pometnja koja ne prestaje da osporava i poništava elementarnu razliku između dobra i zla, vladavina laži, te tužni kontinuitet siromaštva i beznađa. Kroz sve to vreme, Svetlana & Svetlana su nepokolebljivo, mirno i postojano govorile istinu. Njihovu javno izgovorenu reč često smo prepoznavali kao nešto što smo i sami mislili, ali nismo znali da formulišemo. Podjednako često, one su govorile za nas kad bismo gubili nadu, posustajali, ili bismo jednostavno zalutali u mraku. Sve to one rade i danas. Nikad ne treba zaboraviti da se u Srbiji javna privrženost moralnim principima i istini plaća visokom cenom. Mi koji se okupljamo oko ‘Peščanika’ ne možemo znati kako je njegovim urednicama. Ali možemo reći hvala.

Iz nove knjige Nenada Dimitrijevića „Demokratija na ivici: Rasprave o krizi i alternativama“, koju uskoro objavljuju Fabrika knjiga i Peščanik.

Peščanik.net, 14.10.2016.

Srodni linkovi:

Vladimir Gligorov – Dve primedbe o krizi demokratije

Boston Review – Strepnja i demokratija

Jan-Werner Müller – Nezadovoljstvo demokratijom

1. Thomas Nagel, “The Problem of Global Justice”, Philosophy and Public Affairs, Vol. 33, No. 2, 2005, str. 118.
2. Niklas Luhmann, Legitimacija kroz proceduru (Zagreb: Naprijed, 1992), str. 211.
3. Phillippe Schmitter, “Democracy’s Future: More Liberal, Preliberal, or Postliberal?”, Journal of Democracy, Vol. 6, No. 1, 1995, str. 15.
4. Ronald Dworkin, Justice for Hedgehogs (Cambridge, MA: Belknap Press, 2011), str. 323.
5. Phillippe Schmitter, “Crisis and Transition, but not Decline”, Journal of Democracy, Vol. 26, No. 1, 2015, str. 32-36.
6. ‘Kvalitet demokratije’ je važan teorijski koncept u empirijskoj komparativnoj političkoj nauci. Uporedi priloge u Journal of Democracy, Vol. 15, No. 4, 2004; takođe, David Beetham et al. (ur.), Assessing the Quality of Democracy. A Practical Guide (Stockholm: IDEA, 2008). Za statističke pokazatelje, uporedi na primer Full Dataset for the 2015 Ranking, Global Democracy Ranking, dostupno na http://democracyranking.org/wordpress/2015-full-dataset-2/