Sa približavanjem američkih izbora zabrinutost raste. Kada su se neki bivši predsednici kandidovali za drugi mandat nismo morali da razmišljamo o pitanju koje se sada nameće samo od sebe: ako izgubi na dolazećim izborima, hoće li Donald Trump prihvatiti poraz? Teško je zamisliti da će se u slučaju poraza mirno povući. Već je tvrdio da je bilo neregularnosti i na izborima na kojima je pobedio pre četiri godine, a sada mu još preti i mogućnost da završi pred sudom kada napusti Belu kuću. U svom nedavnom tvitu pomenuo je mogućnost da izbori budu odloženi pod izgovorom da bi ih glasanje poštom učinilo „NAJNEREGULARNIJIM I NAJSUMNJIVIJIM“ u istoriji.
Trump nije jedini političar koji izaziva takve brige. Osporavanje izbornih rezultata je standardna strategija autoritarnih populista. Time se potkopava jedna od najvažnijih funkcija izbornog procesa – prevladavanje neslaganja bez primene sile. Teorijski, glasanje bi trebalo da nam osigura mir. Politikolog i tvrdokorni realista Adam Przeworski opisao je izbore kao jedini način da dođemo do odgovora na pitanje ko je jači bez ispaljenog metka. Međutim, taj mir sada dovode u pitanje postupci autoritarnih desničarskih populista čiji je politički poslovni model proizvodnja kulturnih ratova i podsticanje sukoba i podela u društvu. Čak i kada je pobeđivao, Trump je svojim pristalicama poručivao: „Gubitnici žele da nam uzmu sve što imamo. Ne smemo popustiti. Snažni opstaju, slabi nestaju“.
Kao i većina njegovih ispada na tviteru, takve izjave mogu se otpisati kao besmislene tirade kojima on potpaljuje svoje pristalice. Ipak, to nas podseća da je poraz u demokratiji težak i komplikovan zadatak. Gubitnici u demokratskom procesu moraju istovremeno prihvatiti dva kontradiktorna suda: da politike koje pobednik predlaže ne valjaju i da te loše politike treba usvojiti i primeniti (jer je pobednik na izborima dobio mandat za to). To zahteva posebnu vrstu stava. Ne mislim samo na džentlmenski obzir kakav je pokazao Al Gore kada je prepustio pobedu Georgeu W. Bushu 2000. godine. Zapravo, prihvatanje poraza na ispravan način trebalo bi da doprinese jačanju demokratije. Na duže staze to može biti korisno i za političku sudbinu gubitnika.
***
Neki od načina na koje se gubitnici nose sa porazom snaže demokratiju, dok je drugi potkopavaju. Svojim strategijama korišćenja poraza novi populistički lideri ugrožavaju sam politički proces, čak i oni koji nikada nisu pobedili na izborima. Populizam je, prema mom uverenju, pre svega način obraćanja lidera – bilo sa levice ili desnice – „običnim ljudima“ koje uveravaju da su upravo oni jedini pravi glas naroda. Tako praktično tvrde da su ostali kandidati nelegitimni: korumpirani ili „pokvareni“. Nešto manje očigledno, takav stav insinuira i da oni koji ih ne podržavaju zapravo ne pripadaju „narodu“. Umesto da pokuša da brani svoje politike argumentima, Trump sve kritičare proglašava za „nenarodne“ elemente i isključuje ih iz političke zajednice. Formulacija „MAGA voli crne ljude“, na primer, jasno govori da su „crni ljudi“ strani, da su drugi.
Populisti koji loše prođu na izborima moraju da razreše kontradikciju – kako je moguće da stranka koja je jedini legitimni predstavnik naroda nije dobila većinsku podršku na biralištima? Da bi se kontradikcija razrešila obično se poteže omiljena populistička fraza: nečujna većina. Po definiciji, kada nečujna većina progovori, populistički lideri osvajaju vlast. Ako gube, razlog nije to što nemaju većinsku podršku, već to što je većina ućutkana. Neko ili nešto je ugušilo glas većine. Iako gube populisti tvrde da nisu poraženi, jer su korumpirane elite manipulisale glasovima iza kulisa.
Trump je očigledan primer. Pred izbore 2016. javno se predomišljao da li da prihvati eventualnu pobedu Hillary Clinton ili ne. Mnogi od njegovih pristalica odlično su ga razumeli. Prema jednom ispitivanju, 70 odsto Trumpovih glasača bilo je uvereno da Hillary Clinton može pobediti jedino nameštanjem izbora i manipulisanjem glasovima.
Da ne bude zabune, svako ima pravo na kritiku izbornog sistema Sjedinjenih Država. Ima tu dosta stvari koje zaslužuju kritiku, od komplikovane registracije glasača do nekontrolisanog finansiranja političkih kampanja kojim se uvećava uticaj plutokrata. Takve kritike osnažuju demokratiju. Ono što nije uskladivo sa demokratijom jesu tvrdnje populista da sistem u kom oni gube mora biti korumpiran ili disfunkcionalan. Šireći teorije zavere i dovodeći u pitanje integritet svakog procesa koji im nije po volji, populisti potkopavaju veru građana u demokratske institucije i nanose štetu političkoj kulturi – čak i ako se nikada nisu približili stvarnim polugama vlasti.
Postoje i konkretniji koraci koji će poraženim vlastodršcima pomoći da izbegnu posledice poraza. Uzmimo kao primer turskog predsednika Recepa Tayyipa Erdoğana koji je prošle godine izgubio na lokalnim izborima u Istanbulu od kandidata vodeće sekularne demokratske stranke. Autoritarni vođa je tvrdio da je izgubio zbog „nepravilnosti“ i „direktne krađe glasova“. Na ponovljenim izborima izgubio je sa još većom razlikom. To je u svetu dočekano kao dokaz da uprkos manipulacijama izbori u Turskoj mogu biti uspešno sprovedeni. Ono što je sledilo privuklo je mnogo manje pažnje optimistički raspoložene svetske javnosti: Ankara je jednostavno suzila ovlašćenja gradonačelnika Istanbula u upravljanju resursima i finansijama.
Sličan scenario odigrao se u Mađarskoj prošle jeseni. Savez liberalnih i levičarskih partija pobedio je na izborima u prestonici i tako naneo težak udarac Viktoru Orbanu, autoritarnom premijeru zemlje. Centralne vlasti su onda jednostavno preuzele sredstva i ovlašćenja lokalne uprave, u zemlji koja je već visoko centralizovana, i tako praktično sabotirale novu vladajuću gradsku koaliciju.
Ne moramo tragati za primerima u inostranstvu. U američkim državama u kojima su republikanci izgubili federalne vlasti su neke od funkcija – pre svega guvernersku – lišile mnogih ovlašćenja i tako oslabile pozicije partije koja je preuzela vlast. U hodu se menjaju pravila igre da bi se pobednici pretvorili u gubitnike ili da bi im se bar nametnula pravila drugačija od onih pod kojima su ušli u izborni proces. Takve zloupotrebe su česte u završnim danima zakonodavnih zasedanja.
Takva vrsta sabotiranja nikada nije opravdana. Kao što politikološkinja Danielle Allen naglašava, spremnost na žrtvu – to jest, prihvatanje poraza da bi se osigurao kontinuitet procesa i jedinstvo političke zajednice – preduslov je svake demokratije. Takvo postupanje takođe implicira očaj koji bi bio razumljiv jedino ako gubitnici porazom zaista sve gube. Ali to se ne događa u funkcionalnoj demokratiji. Osim što učvršćuje poželjne standarde ponašanja, prihvatanje poraza može otvoriti i put do pobede.
Šta to konkretno znači? Gubitnici mogu bar delimično uspeti u nastojanju da pobednika primoraju na izvesne ustupke – bilo kroz izbornu kampanju ili na osnovu solidnog izbornog rezultata. U porazu se pokazuje integritet. Barry Goldwater je teško potučen od Lyndona B. Johnsona na predsedničkim izborima 1964. godine – pobedio je samo u južnim državama i Arizoni. Kao što su politikolozi Jeffrey Tulis i Nicole Mellow pokazali u svojoj važnoj studiji, Goldwater se u porazu pokazao kao čovek od integriteta. Ostao je pri svojim političkim uverenjima i izgradio platformu konzervativnog pokreta – toliko uspešnu da je Ronald Reagan na njoj odneo pobedu, pošto je neke od ružnijih delova zamaskirao svojim šarmom. Osim toga kako pobeđujemo, važno je i kako gubimo. Čak i najteži poraz može se na duži rok pretvoriti u pobedu, ako gubitnik zna kako da ga prihvati.
***
To bi najbolje bilo opisati kao demokratsku umetnost prihvatanja poraza, koja poraz čini prihvatljivim. To se događa kada gubitnik u demokratskom nadmetanju prizna pobedu druge strane – kada potvrdi da su pravila igre bila fer i da je svako dobio priliku da izloži svoje stavove i program. Ako to odbije, gubitnik praktično pokazuje da većinu glasača smatra inferiornim i nedoraslim. Konkretnije, privrženost demokratiji pokazuje se prihvatanjem uloge lojalne opozicije: lojalne načelima na kojima se demokratski proces zasniva, na primer, da „nećemo ocrnjivati sistem samo zato što smo izgubili“. Demokratsko prihvatanje poraza podrazumeva i lojalnost ishodima političkih procesa: „poštovaćemo zakone, iako su ih pisali naši protivnici i uvereni smo da je naš politički program mnogo bolji od njihovog“.
Važno je uočiti razliku između procedura i samih načela na kojima se te procedure zasnivaju. Suprotno mišljenju političkih komentatora koji fetišizuju poštovanje postojećih normi, gubitnici se ne moraju obavezivati na poštovanje status kvo stanja po svaku cenu. Republikanci se često podsmevaju predlozima demokrata za reformu postojećih institucija – kao što su davanje statusa države Vašingtonu i Portoriku i ukidanje barijera za glasanje – kao levičarskim pokušajima preotimanja vlasti. Takve promene mogu se pravdati načelima koja svi prihvataju: da ne može biti oporezivanja bez političkog zastupanja i da svi imaju pravo glasa.
Jedna od najvećih inovacija moderne demokratije, nasuprot demokratiji drevne Grčke, jeste ideja o lojalnoj opoziciji: opoziciji koja se suprotstavlja nosiocima vlasti iz principijelnih razloga, a ne političkim procedurama iz partijskih interesa. Drugim rečima, demokratska opozicija može kritikovati vladu, ali ne može joj poricati legitimnost. Vladajuća partija, s druge strane, mora priznati i prihvatiti takvu posebnu ulogu opozicije.
Važno je da lojalna opozicija ne dovodi u pitanje demokratski sistem kao takav. Kada je lojalnost opozicije institucionalizovana njenim angažmanom i pružanjem ustupaka, pobednici tako pokazuju i sopstvenu lojalnost političkom sistemu. Institucionalizovanje uloge opozicije može imati različite oblike: na primer, to može biti pravo lidera opozicije da odmah repliciraju u zakonodavnim telima da bi izneli drugačiji stav i alternativne političke ideje; nizak prag za formiranje istražnih odbora; uvođenje dana opozicije, kada gubitnici na izborima mogu sastaviti dnevni red skupštinskog zasedanja; ili postavljanje lidera opozicije na čelo važnih odbora (gde se i obavlja najveći deo poslaničkih poslova). Na taj način su vlast i opozicija prinuđeni na interakciju i dogovaranje. Takva vrsta sučeljavanja stavova kroz saradnju stoji u opoziciji prema sirovijem shvatanju pravila demokratije kao „hidrauličkog mehanizma napravljenog tako da društvo gura u pravcu delovanja veće sile“, kao što kaže moj kolega i politički filozof Charles Beitz.
Opozicija mora imati pravo da iznese svoje stavove, ali i većina mora imati pravo da na kraju postupi onako kako sama odluči. Bez takvog načelnog sporazuma opozicija može svoje prilike za pružanje kreativnog doprinosa iskoristiti za pokušaj preuzimanja kontrole. Na primer, mogu pokušati da opstruiraju zakonodavne programe pobednika – obično insinuacijama da je vlast nelegitimna. Lider Senata Mitch McConnell ušao je u legendu taktikama takve vrste. Pošto je ponosno objavio da mu je glavni cilj da Obama ne dobije drugi mandat – razvio je čitavu lepezu metoda da iskoristi sve zakonodavne procedure – kršeći pritom njihov duh – za opstrukciju svega što je šef države pokušavao da uradi. McConnell je bio loš gubitnik na dva načina: prvo, odbio je da prihvati poraz, i drugo, bio je spreman da ugrozi funkcionisanje političkog sistema bezobzirnim pokušajima nametanja partijskih ili, sasvim moguće, ličnih interesa. Jedna od teških posledica uspona desnih populističkih partija i drugih antisistemskih grupa je gubitak institucije lojalne opozicije.
Da bismo sprečili da desničarski populisti i antisistemski lideri osvoje vlast, potrebno je da stranke čitavog političkog spektra – od krajnje levice do centra – udruže snage. To naročito važi u slučajevima kada je broj glasova koje dobijaju u opadanju, kao što je bilo u nemačkoj pokrajini Tiringiji 2019, kada je Alternativa za Nemačku prošla veoma dobro. Ali takav pristup – svi protiv jednog, jedan protiv svih – ima i opasne neželjene efekte. Kada se različite partije udruže da bi zaustavile populiste sa desnice, one time na neki način potvrđuju retoriku populističkih političara koji tvrde da partije starog kova samo žele da sačuvaju nezaslužene privilegije i da pravljenjem kartela blokiraju jedine prave predstavnike naroda.
Drugi, manje očigledan neželjeni efekat velikih koalicija je utisak da više nema smislenih političkih alternativa niti razlike između političara. Populistički lideri će podsećati svoje pristalice da je „strankama establišmenta“ ionako stalo samo do pljačkanja države. Na primer, ko je mogao pomisliti da će italijanski premijer Matteo Renzi, nominalno levičar – koji je obećavao da će obaviti rottamazione, da će doslovno „reciklirati“ stari sistem – napraviti sporazum o novom izbornom sistemu sa korumpiranim Berlusconijem? Tako je potvrdio sve što je populista Beppe Grillo govorio o korumpiranoj kasti tradicionalnih političara.
Takav potez ima još jedan, opasniji sporedni efekat. Ako su stranke na vlasti samo one koje pripadaju navodnom establišmentu i ako su samo antisistemske stranke isključene iz vlasti, onda ni opozicija koju ćemo dobiti neće biti lojalna već antisistemska. (Nacisti su za svoje političke protivnike koristili pogrdni termin Systempartien; danas Alternativa za Nemačku koristi isti izraz.) Opozicija koja sistematično nudi alternative, ali nije antisistemska, ključni je element predstavničke demokratije, a takva opozicija je novim razvojem događaja eliminisana. Političke partije to možda ne doživljavaju kao veliki gubitak, ali šteta naneta demokratiji je ogromna.
Boston Review, 06.08.2020.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 26.08.2020.
POPULIZAMTRAMPOZOIK
