Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Informer je u poslednjim danima 2015. „ukrasio“ novinske štandove jednom od onih biće-skoro-propast-sveta naslovnih strana, gde nam se dramatično saopštava da Srbi izumiru. Istu prognozu su u mirnijem tonu preneli Blic i još nekoliko dnevnih novina.

Koliko država Srbija vodi brigu o svojim građanima, poznato je. Socijalna politika je jedno od glavnih uporišta besmislene uštede novca iz budžeta, koji se nenamenski troši za na primer pomoć javnim preduzećima koja posluju sa neverovatnim gubicima.

Koliko je vlast daleko od svakog poimanja realnosti, možda lepo ilustruje izjava ministarske Zorane Mihajlović, koja je u svojstvu predsednice Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost izjavila da će se zabraniti neprihvatljiva praksa poslodavaca da u postupku zapošljavanja pitaju žene o njihovom bračnom i porodičnom statusu. Takva zabrana međutim već postoji, kako implicitno u antidiskriminacionom zakonodavstvu, tako i eksplicitno u Zakonu o radu (član 26. stav 2). Problem je u tome što niko ne vrši nadzor nad sprovođenjem zakona, kao i u tome što oštećeni roditelji često ne mogu da efikasno zaštite svoja prava, koja neretko svojim postupanjem urušava sama država.

Delovi mozaika populacione politike aktuelnih vlasti sklapaju se u veoma ružnu sliku, koja je u suprotnosti sa parolama koje slušamo od nadležnih ministara i drugih političara. Tako je ministar Lončar, obrazlažući izmene Zakona o zdravstvenom osiguranju naveo da je uvedena izmena – da se 35% naknade trudnicama prebacuje na račun poslodavca, a ne na račun zaposlene – ni manje ni više u korist zaposlenih trudnica! Postavlja se pitanje kako je to moguće? Ova izmena je direktni napad na trudnice i prebacivanje odgovornosti za kašnjenje isplata naknade zarade sa države na poslodavca. Poslodavac će moći ili da kreditira državu tako što će trudnicama isplaćivati naknadu na vreme, a onda čekati na refundiranje po nekoliko meseci, ili da krši zakon i ne isplaćuje naknadu sve dok ne dobije novac od države. Nije teško zaključiti da ovo vodi pogoršanju položaja trudnica. Ministar Lončar nam ne objašnjava zašto kasne naknade trudnicama, kao ni kako se može unaprediti sistem da se spreči prebacivanje neažurnosti države na teret poslodavaca (i trudnica).

Obrazloženje ministra Lončara postaje naročito besmisleno u kontrastu sa činjenicom da izmene i dopune Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom predviđaju upravo obrnutu situaciju – isplatu naknade zarade direktno roditelju koji koristi prava na porodiljsko odsustvo i odsustvo radi nege deteta, baš zato da bi se isplata učinila efikasnijom i nezavisnom od poslodavca (član 14. Nacrta zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom). Ovu izmenu su inače inicirale organizacije civilnog društva. Iako su obećanja da će zakon biti izmenjen dobijena pre godinu i po dana, to se još uvek nije dogodilo.

Kada smo već kod položaja trudnica, osvrnimo se na „trudničku mafiju“ koju je vlast „proklamovala“ pre otprilike godinu dana predstavivši javnosti trudnice kao prevarantkinje koje sebi uvećavaju zaradu (zanimljiva konstrukcija) pre početka korišćenja trudničkog bolovanja ili porodiljskog odsustva, kako bi sebi uvećale iznos kasnijih naknada. Na ovom pitanju je Republički fond zdravstvenog osiguranja (RFZO) dotakao moralno dno, uvođenjem prakse konstatovanja fingiranih zarada trudnica (!?).

O čemu se radi? Kad god neki službenik RFZO rešava pitanje isplate naknade zarade usled privremene sprečenosti za rad izazvane trudnoćom, on može samovoljno i bez ijednog valjanog kriterijuma da zaključi da je visina zarade koju je zaposlena ostvarivala pre početka bolovanja „sumnjiva“, i da joj po tom osnovu umesto iznosa koji je propisan zakonom odredi – minimalac. Nijedan propis ne sadrži ovakvo ovlašćenje, pa je samim tim postupanje službenika RFZO – nezakonito. Međutim, rešenja koja donosi službenik RFZO u prvom stepenu, biće potvrđena od strane direktora RFZO u drugom stepenu (ovako bar kažu zaposleni u RFZO, koji su svesni nezakonitosti svojeg ponašanja), jer je to „politika kuće“.

Šta preostaje trudnici? Upravni spor. Dok se on završi (van svake sumnje, u korist zaposlene) trudnica je već majka. Tako će presuda Upravnog suda biti besmislena, jer RFZO neće moći da donese novo rešenje, budući da zaposlena više nije na bolovanju već na porodiljskom odsustvu, odsustvu radi nege deteta, ili se možda čak i vratila na posao (u zavisnosti od efikasnosti odlučivanja Upravnog suda). Zbog toga će žena koja želi da „istera pravdu“ morati to da učini u parnici, tužeći državu za naknadu štete. To je još pet-šest godina sudskog postupka, do konačne pravde. Taman da se nađe da popuni kućni budžet kada dete krene u školu.

Na ovo valja dodati i problem o kojem je već pisano – faktičko onemogućavanje očeva da koriste porodiljsko odsustvo kada majka deteta nije zaposlena, koje je takođe protivno zakonu. I očevi u ovoj situaciji su u istom začaranom krugu neefikasnih pravnih sredstava.

Jedna praksa protivna zakonu je ovih dana (najverovatnije) okončana – ovog puta, reakcijom na najvišem nivou. Prema rečima ministra Vujovića, Vlada Srbije je na sednici od 16.12.2015. donela zaključak kojim se „ukida naplata solidarnog poreza trudnicama“. Upravo zbog višemesečnog kašnjenja, trudnice su dobijale naknadu zarade odjednom za više meseci unazad, što je automatski aktiviralo čuveni mehanizam solidarnog poreza. Nije pomoglo to što su na ovaj problem pojedinci i civilno društvo ukazali pre više od godinu dana. Poreske uprave su slepo (i nezakonito) tumačile zakonske odredbe i naplaćivali solidarni porez i onima koji se nikada ne bi kvalifikovali za tako nešto, da država nije kasnila sa isplatama naknada zarade.

Država je tako više od godinu i po dana trudnicama naplaćivala greške sopstvene administracije. Tek kada je Upravni sud masovno počeo da ukida rešenja poreskih uprava kao nezakonita, neko se setio da bi bilo jako dobro da se tumačenje sporne norme privede razumu.

Kako je to međutim učinjeno? Dato „rešenje“ sadrži dva problema. Prvo, Vlada Srbije ne može svojim zaključkom da ukine porez propisan zakonom. Vlada menja zakon zaključkom – eto nama pravog državnog udara. Biće ipak da je nešto drugo posredi, da su reči ministra Vujovića pogrešno prenete (ili on sam nije pazio šta govori) i da se ne radi o izmenama zakona kojima bi se nešto ukinulo, već o zaključku kojim se (ispravno) tumači postojeća zakonska norma.

Ovo nas dovodi do drugog, (možda samo) tehničkog problema. Zaključka Vlade od 16.12.2015 – nigde nema. Na sajtu Vlade sa tim datumom stoji samo informacija – saopštenje da je Vlada donela preporuku da se predstavnici države sastanu sa „predstavnicima porodilja“ (ko god to bio) kako bi se „pronašlo rešenje naplate solidarnog poreza porodiljama nastalog zbog kašnjenja pojedinih poslodavaca u isplati zarada“. Na stranu to što je saopštenje pravnički nepismeno (ne isplaćuju se zarade, nego naknade zarada) i neistinito (ne kasne poslodavci, nego je njihovo kašnjenje uzrokovano kašnjenjem RFZO, dakle država snosi odgovornost) – ova vest ne govori o zaključku i konačnom rešenju.

Na spisku dokumenata koji su usvojeni na 181. sednici Vlade održanoj 16.12.2015. takođe nema pomenutog zaključka. Da li je njegova sadržina tajna, ili se radi o tehničkoj pogrešci, ili zaključak uopšte nije donet tog dana? Odgovor na ovo pitanje trenutno nemamo. Ostaje nam da se nadamo da će nezakonita praksa poreskih uprava ipak prestati, na ovaj ili onaj način.

Vratimo se još jednom trudničkoj i porodiljskoj mafiji. Nacrt novog Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom prošao je fazu javne rasprave i sva je prilika da će uskoro dobiti svojih pet minuta u Narodnoj skupštini. Osim pomenutog rešenja iz člana 14. Nacrta (način isplate naknada zarada) koje je teškom mukom „iščupano“ zalaganjem civilnog sektora, malo čemu će se trudnice, porodilje i roditelji obradovati kada on stupi na snagu.

I dalje se krši Konvencija 183 o zaštiti materinstva Međunarodne organizacije rada, i to dvostruko. Prvo, Konvencija garantuje pravo na naknadu za vreme porodiljskog odsustva svim radno angažovanim ženama. Takođe postoji jasna odredba da ta naknada ne može iznositi manje od dve trećine zarade koju žena ostvaruje pre odlaska na porodiljsko odsustvo. Rešenje koje predviđa Nacrt je van svake kritike, a reklo bi se i van zdravog razuma. Naime, Nacrtom je predviđeno da nije potreban prethodni staž osiguranja kako bi se steklo pravo na naknadu za vreme porodiljskog odsustva. I to je dobro. Moguće je čak steći i pravo na naknadu nakon rođenja deteta, ukoliko se roditelj koji koristi pravo naknadno zaposli.

Reklo bi se da je to dosta savremeno rešenje. Međutim, kako se utvrđuje visina naknade? Tako što se kao osnovica uzima mesečni prosek zarade koji je roditelj ostvario u prethodnih 18 meseci. Ovo znači da će neko ko je radio šest meseci i primao prosečnu zaradu na nivou Republike (otprilike 40.000 dinara) za vreme porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta primati 6 x 40.000 : 18 = 13.333 dinara. Tri puta manje nego što bi primao prema sada važećem zakonskom rešenju, i dva puta manje nego što je predviđeno pomenutom Konvencijom 183 kao minimum garantovanih primanja.

U ovom sasvim realnom primeru, naknada je gotovo dvostruko niža od utvrđene minimalne zarade. Dakle, da bi neko primao onoliko koliko zarađuje, moraće da radi bez prestanka 18 meseci. I to ne 18 meseci pre nego što otpočne korišćenje prava na porodiljsko odsustvo, što bi bilo krajnje normalno rešenje, nego 18 meseci pre nego što nastupi „odsustvo zbog komplikacija radi održavanja trudnoće“ (takozvano „porodiljsko bolovanje“).

Porodiljska mafija će ovim rešenjem zaista biti bačena na kolena! Svaka čast državi!

Naravno da se tako nešto neće dogoditi, niti je to pravi cilj uvođenja ovog posebno nakaradnog rešenja. Cilj je da se smanje davanja koja RFZO plaća porodiljama, odnosno onom roditelju koji koristi pravo na porodiljsko odsustvo i odsustvo radi nege deteta. Zbog nesposobnosti države da spreči i kazni zloupotrebe, sada će svi roditelji ispaštati kroz potencijalno drastično umanjenje nakande koju će dobijati.

Druga tragično loša formulacija tiče se toga ko ima pravo da ostvari pravo na naknadu za vreme porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta. Citirani član 11. govori o svim licima koja su u radnom odnosu, odnosno koja se zaposle u periodu u kojem mogu koristi ta prava. Dakle, samo zaposleni mogu koristiti prava. Ali član 12. govori o licima koja su uplaćivala doprinose na obavezno socijalno osiguranje – ne kaže se tačno koju vrstu (od tri postojeće), ali će se ova norma verovatno tumačiti kao da su u pitanju sva tri dopirnosa, čime se kao korisnici pored zaposlenih (lica u radnom odnosu) kvalifikuju i lica koja su imala ugovor o privremenim i povremenim poslovima u posmatranom periodu od 18 meseci, a zasnovala su radni odnos pre početka koriščenja prava ili u toku korišćenja prava.

Ovo rešenje pokazuje da porodiljska mafija vrlo lako može da uzvrati udarac i da fingira radni odnos na jedan mesec osobi koja je bila angažovana pod nekim drugim ugovorom. Takođe, na ovaj način Srbija nastavlja da uporno krši Konvenciju 183 kojom je predviđeno da će svaka radno angažovana žena, bez obzira na vrstu ugovora koji predstavlja pravni osnov angažovanja, uživati ista prava na naknadu zarade.

Dečiji dodatak se Nacrtom ograničava na prva četiri deteta, dok se za svako sledeće – ne dobija ništa. Dečiji dodatak će takođe pripadati roditeljima samo ukoliko deca „žive, školuju se i redovno pohađaju nastavu na teritoriji Republike Srbije“ (član 25. Nacrta, kurziv autora). Na ovaj način se suluda ideja ministra Vulina pretočila u normu o kojoj je već pisano, što pokazuje ne samo izostanak poimanja svrhe dečijeg dodatka, već i da se zakonska rešenja namerno kroje tako da budu uperena protiv određenih manjinskih grupa, kao i da je njihova jedina svrha da se broj korisnika ovih prava tehnički smanji, zbog neispunjavanja postavljenih uslova.

Kada se u ovu sliku uklope i preostali delovi – na primer, da su roditelji u pojedinim gradovima plaćali veće iznose za predškolske ustanove nego što je to zakonom bilo utvrđeno, ali da im prema tumačenju Sekretarijata za obrazovanje i dečju zaštitu Beograda činjenica da je Ustavni sud utvrdio nezakonitost ne daje pravo da traže naknadu štete, jer „dosledna primena zakona nije bila moguća zbog nepostojanja podzakonskog akta“ – dobijamo još jedan žalostan primer bahatog odnosa vlasti prema građanima, u ovom slučaju roditeljima koji mogu da oproste dug ili da se naoružaju strpljenjem za dugu i neizvesnu sudsku avanturu.

A šta tek reći o (teškom mukom izvojevanom) povraćaju PDV-a za kupljenu bebi hranu i opremu, koji takođe (ako se uopšte može verovati zlim roditeljima!) ne ide baš najbolje?

Čini se da je osnovni postulat prema kojem državna uprava radi kada je reč o socijalnoj zaštiti roditeljstva i porodice – prevaliti sve obaveze na druge, čak i kada su te obaveze zapravo obaveze države, odnosno kada su nastale zbog nezakonitog ponašanja njenih službenika.

Ovako složena slagalica nije najsvetliji primer brige za trudnice, porodilje i roditelje. Ukoliko se pojam „populaciona politika“ shvati kao pažljiv, planiran i uporan stav države o preokretu negativnih demografskih tokova, onda bi se opisano ponašanje vlasti moglo označiti samo kao – „depopulaciona politika“. Iz aspekta destimulacije rađanja, ali i odlaska budućih roditelja u neku drugu državu, koja će novi ljudski život ceniti više od ove.

Peščanik.net, 07.01.2015.