Đeneralov i ostali antifašizmi

Krsto Hegedušić, slika iz serije fresaka u Memorijalnom centru na Tjentištu (1971-73), foto: Goranka Matić

Krsto Hegedušić, slika iz serije fresaka u Memorijalnom centru na Tjentištu (1971-73),
foto: Goranka Matić

I tako, Srbija je ponovo jedinstvena po nečemu. Ona nema samo jedan već dva anti-fašistička pokreta, a u budućnosti će možda imati i još po koji. A to je sve samo dokaz velikog idejnog bogatstva, šarolikosti, pravičnosti i demokratičnosti elite našeg naroda. Ta elita Srbe kandiduje za nagradu za naj-postmodernističkiju naciju, onu koja rehabilitacijom đenerala potvrđuje visok stepen postignutog pluralizma mišljenja.

Pa kako smo postigli toliku berićetnost? Jednostavno, opštim prihvatanjem nečega što možemo nazvati kompromisnom ili dogovornom istorijom, onom zasnovanom ne na istorijskim činjenicama već na ideji saborne politike pomirenja i nacionalističke paradigme harmonične zajednice.

Jer glavni trik četničkog revizionizma nije više u četničkoj i svim drugim anti-komunističkim mržnjama prema partizanskom pokretu. Štaviše četnici sada i partizanima priznaju da su bili antifašisti, da su se, eto baš kao i oni, četnici, borili s nacističkim i fašističkim okupatorom. Nema više mesta antagonizmima, valja prihvatiti toplu ruku pomirenja. Eto i Koča Popović je dobio svoju ulicu u Beogradu – nije li to veličanstven gest prema onima koji su na četnički “antifa” gledali samo kroz puščani nišan?

Ali ta topla ruka pomirenja jeste ona meka, oklembešena i znojava ruka koju vam neko onako odozdo tutne u vašu, kada se onako na prepad zateknete u dodiru s njom i kada se od vaše takođe očekuje isti oklembešeni građanski gest.

Dakle rehabilitacijom đenerala nije pobedila neka politika četničke, nacionalističke i fašističke mržnje. Ne! Pobedilo je pomirenje, razumevanje i svekolika ljubav!

A ko pri zdravom razumu hoće da se protivi toj pomiriteljskoj ponudi? Pa samo neki “trablmejker” i “partibrejker”, onaj koji samo hoće da širi mržnju prema predstavnicima sopstvenog naroda (što se sada zove “autošovinista”)1 dakle onaj koji želi nove razdore i klanja, i koji pakosno odbija da prihvati tutnutu mu ruku. Dakle maltene neki lud čovek koji želi zlo svojoj naciji i u njoj priziva nove raskole.

U jednom eseju s kraja devedesetih Boris Buden izvrće humanistički fetiš pomirenja u tezu da je posle rata prekasno za ljubav. Jer danas, nakon ratova devedesetih, “mnogo više ima razloga za mržnju nego za ljubav”. Pa kaže Buden: “osvrne li se trezven čovek iza sebe na onu gomilu leševa i ruševina njemu će prije zaškripati zubi od bijesa nego što će mu poteći suze od žalosti i tuge”.2 I taj bes i ta mržnja prema onima koji revizionizmom prikrivaju četničke i ustaške zločine i koji nastaju sa krajem takozvanog “komunističkog totalitarizma”, postaju danas društveno neprimereniji od istorijske laži.

A sve je to za dobrobit pluralizma i poštovanja razlika. Sve je to odlično upareno sa evropskim trendovima relativizacije istorijskih činjenica i društvenih modela, poistovećivanja fašizma i komunizma, a pre svega sa postmodernim “politikama mnoštva” po kojima svako ima “pravo” na svoju istinu. Ova vrsta opasnog teorijskog debilizma koji je stvaran u ozbiljnim univerzitetskim institucijama počev od osamdesetih, omogućila je i sadašnje tužno stanje istorijske nauke u Srbiji, a ne samo pojedinačna potkupljivost ovdašnjih “društvenih znanstvenika” i njihovi sitni interesi. Dubravki Stojanović, i drugim istoričarima i aktivistima koji godinama skreću pažnju na opasnost istorijskog revizionizma i relativizma, usta su se osušila od nabrajanja niza dokaza po kojima ravnogorski pokret ne može nikako biti tretiran kao antifašistički već kao kolaboracionistički, ali će i dalje za mnoge njihove kolege, istoričare, oni samo predstavljati jednu moguću stranu i jedno moguće mišljenje, jedan takoreći interesni “klan” kojem nije u cilju pomirenje Srba i Srba. Umesto da lepo prihvate činjenicu da postoje i druge istine, a ne samo jedna, pa čak ni to da revizionisti više ni ne odbijaju da je “partizanska” istina za njih postala respektabilna kao jedna od tih mogućih istina.

Revizionizam je tako u službi tolerancije a insistiranje na istorijskim činjenicama, i pretpostavka da je istina misaono utvrdljiva a ne da je sve relativno, samo je teza u službi novih podela, sukoba i mržnje. I zbilja, zašto bi neko bio na strani mržnje a ne na strani pomirenja, ili zašto bi neko bio na strani jedne politike umesto mnoštva politika koje mogu ravnopravno opstajati u nekom idealnom post-političkom suživotu?

Postoji ona izreka da ako ne možeš nekog pobediti onda mu se pridruži. Tako se sada četnici pridružuju antifašistima, i to sve u ime gesta društvene tolerancije i naše “evropske budućnosti”. I tako se napravio obrt u kom su fašistički kolaboratori postali antifašisti koji pružaju ruku svim drugim antifašistima. A zašto tu stati? Jer i Nedićeva kolaboracija je možda bila samo postmodernistička taktika, tek maska iza koje se krila iskrena antifašistička briga za svoj narod, dok su u banjičkom logoru završavali samo oni asocijalni elementi koji nisu prihvatili toliku ljubav koju je prema srpkom narodu imao okupacioni predsednik vlade. Osobina relativizma i tolerisanja mnoštva istina je da ne može da se zaustavi jednom kada je kao noseća društvena ideja puštena u opticaj, kao što je to ovde učinila znojava srpska građanska humanistika. I zašto se i čudimo što društvene nauke odumiru i sa njima ideja univerziteta, jer univerzitet ako se svede samo na praktiku prirodnih nauka ne zaslužuje, kako reče Teri Iglton, da se uopšte naziva univerzitetom.3 I za to su odgovorne upravo same akademske društvene nauke koje su u procesu samoukidanja jer su omogućile relativizam kao princip naše epohe.

Zato odgovor prema ovakvoj humanistici može da glasi upravo kao naslov one Žižekove knjige: Manje ljubavi – više mržnje!

Peščanik.net, 16.05.2015.

Srodni linkovi:

Kancelarija Beljanski – Ustavna inicijativa

VIDEO – Kamuflaža

Vesna Rakić-Vodinelić – Proces

Aleksandar Sekulović – Pravne nekorektnosti u rehabilitaciji Draže Mihailovića

Nikola Zečević – Puna usta antifašizma

Srđan Milošević: Draža Kamuflaža – antikomunistički totem

Saša Ilić – Rehabilitacija ratnog zločinca

Vesna Rakić-Vodinelić – Rehabilitacija D. Mihailovića kao političko suđenje

TEMA – JUGOSLAVIJA

________________

  1. Čitav trust anti-komunističkih mozgova je bio upregnut da se nametne pojam auto-šovinizma kao izraz nacionalnog samoporicanja, i koji je nekako posebno karakterističan za Srbe. Pri tom je napravljena zamena teze da svako političko neslaganje sa nacionalističkim mejnstrimom jeste odricanje od sopstvenog porekla, nešto između oportunog političarenja i opasne psihoze. Ovaj pojam se i uvodi kao pogonsko gorivo procesa započetih osamdesetih (sa “Knjigom o Milutinu” na čemu umesno insistira Dubravka Stojanović) i koji bivaju krunisani rehabilitacijom đenerala. Evo kako jedan od tih“umerenih” i “objektivnih” istoričara, koji navodno ne pripadaju ni jednom “klanu” već su tobož potpuno nezavisni istorijski naučnici, karakteriše ovaj pseudo-naučni i senzacionalistički pojam. Dakle rečima Predraga Markovića: “Naši autošovinisti, to jest ljudi koji preziru srpski identitet, često su zatočenici prošlosti. Za njih postoji isključivo jugoslovenski identitet, pri čemu su oni zapravo veći hegemonisti od srpskih nacionalista. Današnji Jugosloveni, uglavnom Srbi, žele da nametnu neki zajednički identitet i Hrvatima, Bošnjacima i Slovencima, koji su se očajnički borili da se izdvoje iz tog zajedničkog jugoslovenskog identiteta. Treba ipak istaći činjenicu da autentičnog autošovinizma kod nas nije bilo pre pojave komunista. Osnovni princip komunističke nacionalne politike u Jugoslaviji bio je da najveći narod treba da ugađa i čini ustupke manjim narodima. Sem komunista i neokomunista, nema drugih autošovinista.”
  2. Boris Buden, “Ispravna mržnja”, Kaptolski kolodvor, Centar za savremenu umetnost, Beograd, 2001, str. 115.
  3. “Ako istorija, filozofija i ostalo nestanu iz akademskog života, ono što ostavljaju za sobom može biti samo nekakvo postrojenje za tehničku obuku ili korporativni istraživački institut. Ali to više nije univerzitet u klasičnom značenju i bilo bi obmanljivo tako ga više nazivati”, Terry Eagleton, The death of universities.