Radio emisija, 20.05.2011. Govore: Vladimir Gligorov, Ivan Kuzminović i Jelena Milonjić. 

 
Svetlana Lukić: Juče je u Beogradu gostovao tim u sastavu Barozo, File, Lajčak. To nije, kao što bismo voleli, napadačka trojka najnovijeg pobednika Lige Evrope – Porta, već je to najviša delegacija Evropske komisije koja je došla da nas upozori da je ovo, kako je rekao predsednik Evropske komisije, ključna godina za put Srbije u Evropsku uniju. Komesar za proširenje Štefan File je bio precezniji – jun je rok do kada Srbija treba da završi najveći deo posla na kandidaturi, jer će se tokom leta u Briselu ocenjivati spremnost naše zemlje za naredni korak u evropskim integracijama. A onda će avgust i briselski činovnici povešće svoje žene i svoju decu na Maldive, Sejšele i ostale Zakintose. Ako su rokovi juni, juli leta gospodnjeg 2011, onda su ovi ljudi u stvari došli da se za duže vreme oproste od nas. Barozo nam je po stoti put ponovio da je baš lepo to što smo toliko žedni i gladni kandidature, ali da nije lepo to što nismo smanjili korupciju i organizovani kriminal, što nismo uhapsili Mladića i Hadžića, što nismo ispravili kardinalne greške u reformi pravosuđa i što im izvozimo desetine hiljada ljudi koji traže azil. Ne znam šta su mu u četiri oka rekli Tadić i Cvetković, ne znam da li su se uvijali kao crvi i molili za dobijanje statusa kandidata, jer će im u protivnom doći na vlast Nikolić i Vučić, pa će Evropa videti svoga boga. Ovo što su javno rekli i uradili kao odgovor na kritike evropske trojke i na negativan izveštaj haškog tužioca Serža Bramerca je neprijatno slušati. Šta su oni to rekli i uradili?

Prvo, dok su se Barozu kleli da su do srži posvećeni ispravljanju inače odlične srpske demokratije, desnim okom su namigivali šefovima svojih poslaničkih klubova da po cenu života ne dozvole oslobađanje poslanika od partijskog ropstva. Zbog Evropske unije su morali da pristanu da menjaju zakon o izboru poslanika, a onda amandmanima pokušavaju da sruše zakon, odnosno da mu promene smisao. Pored ove bedne igre, vlada je donela još jednu odluku koja ismeva zahteve Evropske komisije – da Srbija, ali sada stvarno počne sa borbom protiv korupcije i organizovanog kriminala. Vlada je imenovala nejaku ministarku pravde Snežanu Malović za Eliota Nesa, odnosno za koordinatora nekog tela za borbu protiv korupcije. Ta žena ne može da se izbori ni sa svojim šiškama, a kamoli sa korupcijom koju generišu pre svega njene poštovane kolege i koleginice političari.

Kako je još srpska vlast evropskoj imperiji uzvratila udarac? Glavni tužilac Haškog tribunala Serdž Bramerc je u najnovijem izveštaju Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija napisao da je strategija Srbije za hapšenje Mladića i Hadžića potpuno neuspešna. Da se Srbija, citiram, „smesta mora pozabaviti i svojim operativnim manjkavostima“. Na ovaj izveštaj su se naši strašno uvredili. Predsednik je rekao da smo mi u potpunosti posvećeni tom poslu, da činimo sve što je u ljudskoj moći i da ćemo bre uhapsiti Mladića, čak i kada Haški sud bude prestao sa radom. Oglasio se, a bolje da nije, izvesni Dušan Ignjatović, direktor Kancelarije za saradnju sa Haškim tribunalom rečima da Mladić još nije uhapšen jer se krije bolje nego Osama Bin Laden. A ovu Bramercovu zadrtost da uhapsimo Mladića gospodin Ignjatović objašnjava time da je glavnom haškom tužiocu stalo da baš u njegovom mandatu Mladić bude u Hagu. Ma nemoj da pričaš Ignjatovću, koliki god IQ da imaš, to te ništa ne opravdava. Naravno da neko ko je postavljen da uradi neki posao želi da taj posao i uradi. Samo u zemlji Ignjatovića, Ljajića i Tadića tome se cinično podsmeva.

Godinama smo bezuspešno pokušavali da saznamo koliko je ljudi na platnom spisku Bezbednosno-informativne agencije. Sada, kada su u okviru upitnika Evropske komisije morali da odgovore, saznali smo da ih je na platnom spisku 1.953. Saradnici se ne računaju. Pa šta radi tih dve hiljade ljudi? Da li je to banda sa službenim legitimacijama koja ne želi da uhapsi svog heroja ili su jednostavno nesposobni? Ili je u pitanju i jedno i drugo?

I taman kad smo naučili da u snu kažemo Mladić i Hadžić, Serž Bramerc nam je na nejaka pleća natovario još jednog zlikovca. U najnovijem izveštaju koji će za koji dan biti javno iznet pred Savet bezbednosti, Bramerc prvi put, zajedno sa Bosnom, Srbiju naziva odgovornom za pronalaženje i hapšenje izvesnog Radovana Stankovića koji je pobegao iz zatvora u Foči gde je služio kaznu od 20 godina zatvora zbog silovanja i drugih teških zločina počinjenih u Foči ’92. godine. E baš u toj nesrećnoj Foči ili, kako smo hteli da se zove, Srbinju, patrijarh Irinej je ovih dana pred nekoliko hiljada Srba našao za shodno da izgovori sledeće reči – „Srbi treba da budu ponosni jer su stradalni narod, ali narod koji je stradao za istinu i pravdu. Mnogi su u proteklom ratu stradali samo zato što su pravoslavne vere“.

Jesu, stradali su. Ali zar je Foča, u kojoj su najgore zveri poput Milana Lukića i ostalih ubijale i klale muslimane, i koja je na najstrašniji način etnički očišćena, mesto gde izaslanik božiji, patrijarh srpski, treba da izgovori takve reči, a da ni jednom jedinom rečju ne pomene stradanje dece božije muslimanske veroispovesti? Neverovatno je kako se pogodilo da i srpska pravoslavna crkva dobije poglavara koji je čisti odraz svetovnog vladara Srbije. I Irinej je za Evropu, ali kaže – ne po svaku cenu. A organizacije 1389, Naši i Dveri srpske imaju, reče patrijarh, mnogo dobrih stavova, mada ih crkva ne podržava baš sve.

Svoju turneju po srpskim prekodrinskim zemljama patrijarh je iskoristio da pozove Bosnu i Hercegovinu da srpskoj pravoslavnoj crkvi vrati zgradu bogoslovije u Sarajevu, ali patrijarh je i ozbiljno prekorio državu Srbiju što se proces vraćanja imovine crkvi odvija toliko sporo. Irinej je pozvao svog dvojnika Tadića da se ugleda na cara Konstantina, koji je svojim ediktom još pre 1700 godina imovinu vratio progonjenim hrišćanima. Zanimljivo je da je ovom pastiru prva asocijacija na Milanski edikt imovina: poljoprivredno i građevinsko zemljište, poslovni prostor i ostale ovozemaljske slabosti. Koliko ja znam, glavni značaj Milanskog edikta nije u tome što je hrišćanima vratio konfiskovanu imovinu, nego što je svim religijama, pa i hrišćanstvu, omogućio jednak pravni položaj sa paganstvom koje je ediktom prestalo da bude službena religija. A nije tajna da je upravo srpska pravoslavna crkva tražila, i u velikoj meri dobila, da bude neka vrsta službene religije u Srbiji.

Do skoro je ova država bila ustrojena kao zajednica nekog plemena ili horde čiji su članovi bili povezani samo krvnim srodstvom. Onda je u tranziciji došlo do napretka. Zajednicu krvi i tla zamenila je zajednica krvi, tla i konvertibilnih valuta. I onda nije ni čudno što se ljudi sve više ponašaju nagonski, kao brodolomnici koji u stvari ne biraju za šta će se uhvatiti. Kao brodolomnici se ponašaju i naši kapetani. Oni nisu u stanju da reše nijedan konkretan problem i onda uvek ščepaju zauvek naše Kosovo, privremeno anektiranu Republiku Srpsku i privremeno samostalnu Crnu Goru. Dačić je pomenuo podelu Kosova i pokrenuli su se, kobajagi, nebo, zemlja i svi srpski političari da objasne da to ne znači da smo se odrekli Kosova. Ni nebo, ni zemlju, ni Dačića, ni Tadića to ništa ne košta. Ali košta zatvora, na primer, čoveka zbog koga ovih dana kosovski Srbi demonstriraju blokirajući puteve. A čovek je uhapšen jer nije hteo da plaća porez kosovskoj državi. Ne priznaje tu fiktivnu državu, čiji su ga stvarni policajci stavili iza stvarnih rešetaka.

Sasvim delimično učeći na Koštuničinim greškama, sadašnja vlada uglavnom nastoji da se suzdrži od direktnog mešanja u crnogorske poslove. Pokušali smo da, za potrebe popisa stanovništva u Crnoj Gori, i preko države i crkve proizvedemo što više Srba, ali nešto nije išlo. Još uvek ima više Crnogoraca. Onda je došla Đukanovićeva izjava kako će on, koji je stvorio crnogorsku državu, sada da stvori i crnogorsku crkvu. Kada već ne može da sredi korupciju, kriminal, da omogući nesmetano održavanje Parade ponosa, koja je ovih dana otkazana u Podgorici, rešio je da sredi crkvene odnose. A vetar u jedra, odnosno jahtu, duva mu, naravno, mitropolit Amfilohije, koji je pre neki dan svojim biserima dodao i taj da ne vidi ništa sporno u tome što je ’95-e, baš nekako posle genocida u Srebrenici, Karadžiću nudio utočište. Na Đukanovićevu bačenu rukavicu, državni vrh Srbije nije nešto preterano burno reagovao. Ali jeste srpska pravoslavna crkva, rekavši da ne može šef države koja želi u Evropsku uniju da uređuje crkvene odnose. Koliko sam čula, srpska pravoslavna crkva je tužila crnogorsku državu Evropskom sudu u Strazburu. Zanimljivo je kako se sete evropskih institucija kad im zatrebaju. Srpski i crnogorski političari zbog evropskih posmatrača više ne smeju da ratuju na drugim poljima, pa im sada kaskadere izigravaju mitropoliti Amfilohije i Mihajlo. I dok se oni tako bore za duše vernika, crnogorski i srpski kriminalci se nesmetano šetaju od budvanskih do terazijskih kafića i posluju bez problema. I to u isto vreme kada, zbog nepostojanja direktnog platnog prometa, obe jadne i bedne zemlje gube godišnje nekoliko miliona evra. Za toliko su u stvari veći troškovi prebacivanja novca preko trećih banaka, jer Srbija i Crna Gora posluju preko nemačkih banaka. I dok se tako bore za tron Svetog Petra Cetinjskog, obe zemlje su zaboravile da su i žene ljudska bića, i zaboravili su da ih stave u delegacije, na primer, u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope. Zato su Evropljani i jednoj i drugoj državi ukinuli pravo glasa, dok se delije i đetići ne sete da je bog stvorio i ženu, i to ne samo da bi njima pravila društvo u krevetu ili u kafiću. U srpskom parlamentu ovih dana stranke čine sve da iz zakona o izboru poslanika izbace što više poslanica.

U procesu priključenja Evropskoj uniji postoji taj odvratan birokratski termin – nedostatak administrativnih kapaciteta. To u stvari znači da ni Srbija, ni Crna Gora, ni Makedonija, ni ostali, nemaju dovoljno sposobnih ljudi koji bi shvatili šta je problem, definisali ga i imali pameti i znanja da ga reše. To je dosta tužno kada se ima u vidu da je nedavno jedan robot, kojeg su nazvali Adam, uspeo da samostalno, bez čovekove pomoći, dođe do naučnog otkrića. Robot je uspeo da izvede ceo naučni ciklus – da postavi hipotezu, izvede eksperiment i formuliše zaključak. Jeste da otkriće zvuči bedno, Adam je otkrio ulogu desetak gena u ćeliji kvasca, ali naši problemi jesu prosti kao kvasac. Napraviti drum od tačke A do tačke B, zavariti šine na pruzi da ne ginu ljudi, ishraniti stanovništvo, obezbediti mu struju i vodu, po mogućstvu i internet, ali to nije obavezno.

Straćili smo mnogo decenija i ljudskih života i zato nije čudno što se osećamo ne samo umorno, nego i glupo kao onaj čuveni Sizif. Večno guranje kamena na vrh brda, koji se onda opet skotrlja do dna, nije samo besmisleni, težak nego i krajnje zaglupljujući posao. Ali Sizif je makar znao zašto ga je Had kaznio. Mi se još uvek pravimo da ne znamo zašto smo kažnjeni. Ne znamo, na primer, zašto hoće da nam ukinu vize. Te je to zbog kosovskih Albanaca, te je zbog Roma, a boga mi, i Egipćani, Tunižani i Libijci nisu nevini. Nevini su samo ministri i vlada srpska, koji su se pravili da ne znaju koliko ljudi sa našim pasošima beži iz ove njihove države i traži azil u zemljama Evropske unije.

O ovome će na početku Peščanika govoriti Ivan Kuzminović iz Helsinškog odbora za ljudska prava.

Ivan Kuzminović: Problem sa pitanjem vizne liberalizacije je nastao onog trenutka kada smo je dobili. Status smo dobili u decembru 2009. godine, nakon nekoliko godina pregovaranja. Znači, dobili smo mapu puta gde je bilo navedeno koje sve uslove Srbija treba da ispuni da bismo bili na beloj šengen listi. I mada je taj proces pregovora između Srbije i Evropske unije trajao godinama, on je završen za manje od godinu dana. Makedonija je doslovno pet, šest godina pregovarala o belom šengenu, a Srbija je, kao i sve sa nama, prošla kroz jedan skraćeni proces. Tako da smo mi u stvari za godinu dana odjednom uspeli da kao sredimo brdo tehničkih pitanja, od pitanja granica do pitanja korupcija. To je sve imalo veze sa dobijanjem belog šengena, a to je ugovor između Srbije i Evropske unije, u kojem Evropska unija konstatuje da je Srbija dovoljno demokratska, stabilna i sigurna zemlja koja odgovara za validnost putnih isprava, sprečava trgovinu belim robljem, bori se protiv korupcije, ima odgovornu političku elitu. I onda oni vama veruju na reč da ćete, kada dobijete beli šengen, uraditi sve što je u vašoj moći da Srbija i ostane tako sigurna zemlja iz koje neće bežati veliki broj građana. E sad, ovaj proces sa azilantima traje doslovno koliko traje i vizna liberalizacija. Znači 18 meseci, jednom linearnom progresijom, ljudi iz Srbije odlaze u Evropsku uniju. Tu se sad zaista postavlja pitanje kako su Homen i društvo uspeli da se iznenade, kada se ovo dešava ravno godinu i po dana. Svakog meseca određeni broj građana Srbije napusti Srbiju i traži neku vrstu azila u Evropskoj uniji. E sad, šta je sve problem? Neposredno pre nego što ćemo dobiti beli šengen, Evropska unija je upozoravala Srbiju da postoji problem sa izdavanjem novih srpskih pasoša. U startu su i Evropska unija i Srbija pristali na jedno klasično kršenje ljudskih prava tako što Srbija sada sprečava građane koji žive, na primer, na Kosovu, koji su bilo Albanci ili Srbi, da sa tim novim crvenim pasošem putuju u Evropsku uniju. Oni nekim crnim slovima na prvoj stranici pasoša imaju napisano da je to izdao Koordinacioni centar za Kosovo, i da sa tim dokumentom ne važi vizna liberalizacija. Ogroman broj kosovskih Albanaca je u jednom trenutku počeo da kupuje pasoše Srbije. To je jedan dramatično korumpiran sistem. On funkcioniše tako što su ljudi koji su nekada radili u policijskim stanicama po Kosovu pa su realocirani u Vranje, Niš, Kragujevac, Kruševac, u jednom trenutku opipali da na svakom Albancu mogu da zarade između 500 i dve hiljade evra po pasošu. Vama Evropska unija veruje da ste dovoljno sigurna zemlja u kojoj se upravo takve stvari neće dešavati, a one su se dešavale i pre nego što smo dobili beli šengen. To je eksplodiralo u času kada smo ga dobili.

Ali nije uopšte problem u kosovskim Albancima, oni čine zaista najmanji broj azilanata. Pokazalo se da 95 posto ljudi koji traže azil iz Srbije u zemljama Evropske unije čine Romi. Dakle, to su građani Srbije koji sasvim legalno uzimaju putne isprave i sa tim ispravama legalno izlaze iz Srbije, legalno ulaze u Evropsku uniju i traže nekakav azil. Ali opet, problem je trajao 18 meseci. I svakog meseca ste vi imali između 700 i 1000 građana Srbije koji su tražili azil. Taj broj je u jednom trenutku čak počeo i da se duplira, tako da mi sad govorimo o hiljadama i hiljadama ljudi koji su prošli kroz taj sistem i otišli u Švedsku, Nemačku, Francusku, Belgiju, Luksemburg. Uglavnom su išli u one zemlje koje imaju sistem koji azilantu daje najviše para kada dođe. I zaista, u nekim zemljama se dobija od hiljadu do dve hiljade evra. To izgleda tako što neki naš građanin dođe i zatraži azil, prolazi kroz neku proceduru koja traje par meseci i praktično se završava tako da se on vraća, ali njemu ta država domaćin plati iznos od 1000, 1500 ili 2000 evra da bi se vratio. To je kao nekakva kompenzacija koja je deo regulative tih evropskih zemalja, i to je za veliki broj tih azilanata postalo unosno. Zašto? U Srbiji živi najmanje 500 hiljada Roma. Njihov klasni položaj je nemerljivo loš, vi imate domaćinstva od petoro, šestoro ljudi koji žive sa ispod dva ili tri evra dnevno. I sad je odjedanput za našu političku elitu iznenađenje da imate desetine hiljada građana Srbije, u ovom slučaju romske nacionalnosti, koji žele da napuste Srbiju. Jako veliki broj građana koji nisu Romi ni Albanci napuštaju Srbiju i takođe nelegalno žive i rade u Austriji, Švedskoj, ali su nešto sposobniji da sebi obezbede nekakav polulegalan ili legalan status.

E sad, naša politička elita nam je objasnila da su to Albanci i Romi, i da su oni takozvani lažni azilanti zato što traže politički azil. To je prvoklasna glupost. U centru za azilante u Budimpešti su radili jedno mini istraživanje gde su hteli da pokažu da ljudi koji traže azil uopšte nemaju pojma zašto ga traže. Dakle, kada taj građanin Srbije romske nacionalnosti dođe u Luksemburg, on nema pojma da li je to politički, ekonomski ili ekološki azil. Naravno, prvi razlog je socijalna slika zato što u Srbiji žive u užasnom siromaštvu i kada se pojave u Evropskoj uniji prosto traže neki način da ostanu tu. To se tehnički zove azil. Ti građani romske nacionalnosti uopšte ne odlaze u Evropsku uniju i ne kažu – politička nestabilnost u Srbiji je toliko velika, nama su ugrožena ljudska prava, mi tražimo azil. To su ovi naši operacionalizovali kao lažni politički azil. I uopšte ne znam šta je poenta toga, jer će većina građana Srbije navući užasan bes na pripadnike manjina, jer će ispasti da su oni direktno krivi zato što smo mi u situaciji da nam je ugrožena vizna liberalizacija.

Na dan kada smo dobili beli šengen u decembru, pitao sam se koliko vremena će proći da dođemo upravo u ovu situaciju. Taj partnerski ugovor između Srbije i Evropske unije zahteva da imate dva ravnopravna, sposobna partnera. U ovom slučaju Srbija, naravno, to nije. Važno je reći da, što se tiče ovog trenutka, beli šengen nije u opasnosti. Problem je u tome što je ovo sada situacija u kojoj Evropska unija jasno upozorava Srbiju. Mi imamo vremena do septembra ili oktobra da se broj azilanata značajno smanji, što će biti problem. Evropska unija će verovatno tokom leta ili najkasnije na jesen da oživi pravni institut suspenzije vizne liberalizacije sa bilo kojom zemljom sa kojom je ima. Znači, oni će najkasnije od septembra uvesti mehanizam gde jedna zemlja može da se suspenduje iz ovog procesa. Ta zemlja će ponovo morati da prođe kroz isti ciklus kroz koji je prošla pre nego što je dobila beli šengen. Znači, opet mora da dobije mapu puta i opet mora da ispravi sve nedostatke koje ima. To praktično znači da, ako naša politička elita toliko pogreši i ako bi mi do kraja godine, hipotetički, bili suspendovani iz tog sistema, opet bi nam trebalo godinu i po, dve ili tri da se vratimo na beli šengen. Na osnovu onoga što je Božidar Đelić rekao u parlamentu, problem je u tome što vi opet imate državni aparat koji apsolutno ne može da osmisli normalan mehanizam da smanji broj azilanata. Oni sada predlažu da se građanima koji zatraže azil, pa budu odbijeni i vraćeni u Srbiju, oduzme pasoš. Predlažu da se uvede prekršajno kažnjavanje za tako nešto. To znači da bi neko ko je tražio azil i vratio se u Srbiju išao kod sudije za prekršaje i platio neku užasnu novčanu kaznu. To je potpuno van pameti. Vi inače imate ljude koji nemaju bela leba, i koji beže iz Srbije da bi dobili tih 1000 evra, a sad predviđate da kada se vrate plate kaznu od 100, 200 ili 300 hiljada dinara. Znači, to ne može biti funkcionalno. Treća varijanta je da se napravi neka vrsta evidencije za ljude koji bi bili praćeni, pa bi im se privremeno ili trajno oduzimali pasoši. Tu ima nekoliko problema. Prvi je taj što je Srbija preuzela silne međunarodne konvencije koje zaista strogo zabranjuju tu vrstu ponašanja od strane države. Pasoši su se čak i u vreme komunizma vrlo retko oduzimali. To je rađeno protiv neprijatelja države, politički suspektnih ljudi i tako dalje. Sa aspekta ljudskih prava je neodrživa varijanta u kojoj meni neko trajno ili na godinu dana oduzima pasoš zato što sam probao da dobijem azil u Luksemburgu. To bi na ustavnom sudu palo za dva, tri meseca. Jedna od ideja koju su imali jeste da će sada granična policija Srbije svakog od nas pitati gde idemo, kada se vraćamo, da li, na primer ako smo na aerodromu, imamo povratnu kartu i koliko novca imamo sa sobom. Čak je Đelić ili neko iz vlade rekao da će biti uveden minimum novca koji morate da imate za izlazak iz zemlje. Ta vrsta intervencije države je nedopustiva. Moja država ne može na graničnom prelazu da me pita gde idem i kad se vraćam jer to nije stvar države. Mi smo jedva uveli neke slobode, kulturu slobode kretanja, individualnost. Kada dođem na granični prelaz sa Mađarskom, onaj može samo da proveri da li se nalazim u nekoj evidenciji, da li sam hapšen, da li bežim od suda i tu se njegov posao završava. Srbija nema pravo da mi traži da imam 50 evra kad izlazim iz zemlje. To ne postoji nigde u Evropi. Ideje koje oni prezentiraju pokazuju da nemaju pojma šta će da rade.

Realna opasnost je to da je Srbija u ovom trenutku druga zemlja na svetu po broju ljudi koji traže azil u zemljama Evropske unije. Jedina zemlja ispred nas je Avganistan. Znači, problem je stvarno ogroman. I sad imate i direktno upozorenje žene koja je izvestilac Evropskog parlamenta, pa imate pismo belgijskog ministra, dakle postoje vrlo jasna upozorenja da Srbija nešto mora da uradi. Ali problem je u tome što je jedini način za rešenje problema kog se Srbija setila jedna čista policijska represija koja ne može da se desi. Ako vi hoćete da budete deo Evropske unije, ako hoćete da uvodite vladavinu prava, vi prosto ne možete da uvedete neke mere kojih nije bilo ni pre 20 godina. Plašim se da sa jedne strane imamo očekivanje od Evropske unije da se smanji broj azilanata, a sa druge strane imamo republiku Srbiju koja predlaže najgluplje moguće mere. Sve i da zaista iskreno žele da reše problem, plašim se da ne poseduju dovoljno znanja i mehanizama da tu stvar dovedu u red. Ako vi u smislu azila imate problem sa romskom zajednicom, jedini način da im pomognete jeste da prekinete ovaj lanac socijalnog, ekonomskog nasilja koje postoji nad njima, a to košta jako mnogo novca. Mi imamo političku elitu koja ne reprezentuje ni tebe ni mene, koji možda po nekim karakteristikama pripadamo nekom srednjem sloju. A kako predstavljaju ljude koji su na potpunoj margini društva? I vi ne možete da se ljutite ako u Srbiji živi 7,3 miliona ljudi, a imate 500 hiljada Roma koji gladuju. I sad ste vi ljuti na njih zato što beže iz Srbije. Prvi bih ja pobegao. Još jednom, ako Romi žive u proseku sa jednim evrom dnevno, a dobiju 1500 evra nakon tri meseca boravka po nekim zemljama, to je 1500 dana života u Srbiji. I tu nema ljutnje.

Ako ni beli šengen, koji smo stvarno dobili na poklon, jer ni blizu nismo ispunjavali sve preduslove, ne mogu da sačuvaju, stvarno se pitam kako će taj proces pridruženja ići u narednih 5 ili 10 godina. Vi sada imate jedan primer koji je usko povezan sa procesom evropskih integracija. Vlasnik Delte Mišković je prodao kompaniju Maxi belgijskoj firmi Delez za recimo 930 miliona evra. Onda je na konferenciji za štampu na kojoj je predstavljana ta prodaja obznanjeno javnosti da će on dobiti 600 miliona od tog novca zato što 300 miliona evra duguje bankama. Na toj istoj konferenciji za štampu nije hteo da kaže koliko novca duguje dobavljačima. A to je verovatno između 50 i 100 miliona evra koje duguje raznim malim i srednjim firmama, velikim kompanijama, dakle, dobavljačima i ljudima koji učestvuju u procesu nabavke hrane i tako dalje. Ali vi verovatno imate nekoliko desetina hiljada domaćinstava u Srbiji koja su doslovno bankrotirala zbog situacije u kojoj je Miškoviću bilo omogućeno da godinama u Maxiju prodaje robu za koju on sam nije platio. Upoznao sam čoveka koji je radio za tu kompaniju i koji je preko kredita i lizinga kupio nekoliko kamiona za nabavku nekakve smrznute robe Maxiju. To vam je klasična preduzetnička, privatna inicijativa, i tako se oživljava društvo, imate neku srednju klasu. I on je nekoliko godina lepo radio, uspeo je da vraća te kredite i da zaradi nešto. Onda je Mišković prestao da plaća. Tom čoveku je banka oduzela sve što je imao. On je otpustio sedamnaestoro ljudi. Pazite, to je otprilike 20 porodica koje danas nemaju od čega da žive, a Mišković je dobio pare i nikom ništa. A zašto je to moguće? Zato što nijedan upravni postupak protiv Miškovića pred sudovima u Srbiji nigde nije makao, zato što imate korumpiranu političku elitu i sudstvo koje nije htelo, a moglo je, da blokira račun Delte ili Maxija dok ne isplati ljudima šta duguje. Vi ste desetine hiljada ljudi koji imaju mali, srednji biznis obezglavili jer ste štitili interes ovog ili onog tajkuna.

Ako oni ni beli šengen nisu u stanju da očuvaju, plašim se da neće biti sposobni da završe taj proces priključenja Evropskoj uniji koji podrazumeva dobijanje kandidature, rešenje nekoliko političkih i more tehničkih preduslova. Evo, na primer, upitnik koji nam je Evropska unija poslala. Mi smo poslali odgovore, pa su oni na te odgovore poslali podpitanja, a odgovori na podpitanja su još gori od ovih prvih odgovora koje su poslali. To pokazuje da vi možete da imate Milicu Delević, koja je stvarno pristojna žena, i brdo ljudi sa političkih nauka i iz ekonomskog života koji će se potruditi da pomognu vladi tako što sede u tim kancelarijama za evropske integracije, ali vam ni sto Milica Delević i 150 Tanja Miščević neće pomoći da uredite te procese, jer to podrazumeva strukturalnu promenu društva koju smo mi za 10 godina samo započeli. Dakle, tema za 2011. godinu, što se države tiče, svakako nije bilo pitanje vizne liberalizacije jer je to trebalo da smo završili. Tema za 2011. je bila sticanje statusa kandidata. Mene je brinula ta stalna neizvesnost da li ćemo kandidaturu dobiti ili nećemo. Dve nedelje kasnije, okrenete se levo, okrenete se desno, nije više pitanje kandidature, nego je pitanje da li ćemo da zadržimo viznu liberalizaciju. Pa mi se stalno vraćamo dve godine unazad. Ono što je uvek u sociološkim istraživanjima merljivo kod građana, bez obzira na status, jeste taj osećaj lične neizvesnosti za svaki naredni dan života u Srbiji. Da li će ljudi zadržati posao, da li će dobiti penziju, da li im je povezan staž, kako ću obrazovati dete, da li ću moći da se lečim ako se razbolim u ovoj zemlji. Imaju milion stvari oko kojih stalno brinu. E sad, imate političku elitu koja kaže – Srbija nema drugi izbor nego da postane član Evropske unije. Ali nisu u stanju da urade ni minimum u smislu da se približimo dobijanju kandidature. Oni ili znaju nešto što mi ne znamo, u šta sumnjam, ili očekuju da će Srbija da dobije kandidaturu kao što je dobila Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju jer, eto, ako ne date Borisu Tadiću kandidaturu pitanje je šta će biti na izborima. Nisam siguran da će to tek tako lako da ide. Srbija, i ako dobije kandidaturu, to će opet biti uslovna i parafirana kandidatura, a ne overena. I sve i da je dobijemo do kraja godine ili do proleća, možemo da čekamo 5, 10, 15 godina na početak otvaranja i zatvaranja poglavlja, odnosno na same pregovore.

Meni se u nekom trenutku učinilo da je Demokratska stranka otprilike u fazonu – pa eto, ti Naprednjaci dolaze, šta da radimo, mi smo probali, bili smo 10 godina na vlasti, dali smo sve od sebe, dali smo i život našeg premijera. Možda je to u redu, ali ako Demokratska stranka ne može da obezbedi ono što je minimum interesa njihovih glasača, a to je na primer da mogu slobodno da putuju, da Srbija dobije kandidaturu, da se zaista otvori, da imamo slobodno i fer tržište u kome će svako moći da konkuriše i Miškoviću i ovome i onome, možda je bolje da ne izlaze nigde. Ako do septembra ili oktobra, daleko bilo, Srbiji bude suspendovan vizni režim, što ne verujem da će da se desi, DS ne mora uopšte da izlazi na izbore. Mogu da ostanu u Krunskoj i da prave farewell žurku.

Svetlana Lukić: Podsetimo da onaj Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, koji je vlast dobila kao neku vrstu podsticaja, još uvek nije parafiralo nekoliko država, tako da može da se desi da dobijemo i tu kandidaturu, ali to opet ništa ne znači. To će biti samo uslovna kandidatura. To vam dođe kao ono sa ispitima, možete da prenosite teže ispite iz godine u godinu, da upisujete navodno sledeću, a da vam svi teži ostanu, tako da budete večni apsolvent. Inače, jedna od najciničnijih slika koje sam videla ovih dana jeste slika Ivice Dačića koji dolazi na slavu, Đurđevdan, u jednu romsku porodicu i koristi priliku da poruči Romima da ne otežavaju državi, da ne traže azil jer time ugrožavaju srpski nacionalni interes. Dakle, on je pozvao ljude koji su svakodnevno žrtve napada, koje njegovi policajci i vlada ne štite i koji žive kao parije u ovoj zemlji. Pri čemu su ti Romi koji traže azil još srećnici. Oni su praktično viša klasa u odnosu na hiljade svojih sunarodnika koji ne da nemaju pasoš, nego nemaju ni ličnu kartu, ni zdravstvenu knjižicu. Te ljude nazivaju još i pravno nevidljivim licima za koje je javnost saznala zahvaljujući nevladinim organizacijama i Evropskoj komisji koja je pitala našu državu šta ona čini da te ljude, te žene i tu decu uvede u nekakve spiskove, odnosno da im daju elementarna dokumenta da bi mogli, recimo, da ostvare pravno na socijalnu pomoć, lečenje i slično. Iva Martinović je ovih dana bila u nevladinoj organizaciji Praxis koja se godinama bavi ovom teškom i dosta strašnom temom, a čućete zbog čega je strašna. Ivina sagovornica u Praxis-u bila je pravnica Jelena Milonjić.

Jelena Milonjić: U osnovnu školu moraju da budu upisana sva deca, pa i ona bez ijednog dokumenta, ali na kraju osmog razreda to dete neće moći da dobije svedočanstvo da je završilo osnovnu školu dok ne reši problem sa dokumentima. Kada se upisujete u prvi razred, uslov vam je sistematski pregled. Dete koje se upisuje u prvi razred, a koje nije upisano u matičnu knjigu rođenih, nema izvod i nema ni zdravstvenu knjižicu. Na teritoriji opštine Novi Beograd smo ustanovili da od volje doma zdravlja zavisi to da li će da radi sistematski pregled za dete koje nema zdravstvenu knjižicu. Ta opština nam je, na primer, pristala da za decu iz naselja sa Novog Beograda radi sistematski pregled uprkos tome što nemaju zdravstvene knjižice. Čak su i pozdravili ideju, jer će na taj način moći da evidentiraju svu tu decu i da ih vakcinišu. Druge opštine, mislim da je u pitanju opština Zemun, ne žele da rade sistematski pregled za tu decu. Škola u kojoj intervenišemo da neko dete bude upisano, će ga primiti i bez sistematskog pregleda. Ali šta to povlači za sobom? To dete je možda bolesno. Možda ono ne vidi dobro, možda uopšte ne može da prati nastavu. Možda je to dete, uostalom, zaraženo nečim. Oni će da ga puste u školu da zarazi drugu decu. Hipotetički uzimam, ali šta to znači? Populacije sa kojima radimo u najvećem broju žive u tim nelegalnim naseljima u najdubljem siromaštvu. Njima lična karta treba za to da mogu da izvade zdravstvenu knjižicu, da odu kod lekara, da apliciraju za socijalnu pomoć. Znači, za one najosnovnije stvari o kojima bilo ko od nas uopšte ne razmišlja. To je u stvari jedan paralelan svet. Dok nisam počela da radim ovde u Praxis-u nisam verovala da je moguće da ljudi žive na taj način, to je maltene geto. Postoje žene koje nisu upisane u matične knjige, koje nikad nisu izašle iz tog naselja, koje ne znaju da pređu most. Tako žive i tako gaje svoju decu.

Svako dete ima pravo na zdravstvenu zaštitu. I po našem zakonu o zdravstvenoj zaštiti svako dete bi imalo pravo na neku hitnu intervenciju, ali se često dešava da zdravstvene ustanove neće da ga prime bez zdravstvene knjižice. Mi smo par puta imali neke hitne intervencije, čak smo i Svetsku zdravstvenu organizaciju angažovali za neku decu koju, čak i sa uputom doma zdravlja, nisu hteli da prime u bolnicu. Mnoge Romkinje se porađaju na tuđe zdravstvene knjižice jer im u određenim bolnicama, ako se porode bez dokumenta, traže da plate troškove. Čak su tu i ucenjivanja da im neće dati bebu, da će je dati u centar za socijalni rad. Troškovi porođaja su sad dosta veliki tako da one uzimaju zdravstvenu knjižicu od druge žene. A podaci o majci se uzimaju iz zdravstvene knjižice i prosleđuju u matičnu službu, tako da je to dete negde upisano sa pogrešnom majkom. Posle je jako komplikovano da se sredi taj naknadni upis, da se detetu uvrdi ime, pa da se posle utvrdi ko mu je majka i da se promeni i njeno ime. Čak imamo i jednu jako tužnu priču gde je jedan bolesni dečak, koji nije upisan u matičnu knjigu rođenih, koristio zdravstvenu knjižicu svog rođaka i preminuo je u bolnici. Došlo se do situacije da je dete koje je upisano u matičnu knjigu, i koje pravno postoji, pred zakonom mrtvo, a u stvari je živo. A dete koje nikada nije upisano u matičnu knjigu rođenih je umrlo u bolnici na tuđu zdravstvenu knjižicu. Taj postupak se vodi, evo već treća godina, i nikako ne možemo da izvučemo da se bar utvrdi da je to dete živo. To su neke totalno nenormalne situacije.

Radim sada jedan postupak za ženu čiji su roditelji preminuli u Makedoniji. Ona ima šestoro dece, od kojih je jedno jako bolesno, i nema nijedan papir o sebi, ništa. Ima sestru koja je upisana u matičnu knjigu rođenih, i za njene roditelje sam pronašla izvode iz knjige rođenih. Nemamo način da joj pribavimo izvod iz knjige umrlih zato što su roditelji preminuli u Makedoniji, a ona ne zna tačan datum. Da biste izvadili izvod iz knjige umrlih morate da imate datum i mesto. Uprkos tome što je osoba u toj gradskoj upravi Niš stvarno spremna da sarađuje i hoće da učini, ona nema način da po važećim propisima tu ženu upiše. Znači, mi imamo njenu i izjavu njene sestre, ali nemamo izjavu tih mrtvih ljudi da su oni njeni roditelji. Niti imamo dokaz da su oni u stvari mrtvi. Ta gospođa iz gradske uprave kaže – da li hoćete da vas uputim na sud ili hoćete da donesem rešenje da odbijamo zahtev, pa da se žalite ministarstvu, pa da vam ministarstvo kaže šta? Rekla je da ne zna ni ona, šta nam bolje odgovara to će da uradi. Mislim, eto, ni ona nema način da mi pomogne. Tako da smo se na kraju dogovorile da me odbije pa da vidimo šta će njeno ministarstvo da kaže, ali nemam baš mnogo vere u to ministarstvo. A ta žena i taj njen muž me zovu svaki dan i misle da će za koji dan to da se reši. Nikako ne mogu da im objasnim da je mala verovatnoća da će se to ikada rešiti. Skoro sam imala jednog čoveka koji ima 65 godina, ima dokumenta i treba da podnese zahtev za ličnu kartu. On je danima u policijskoj upravi Novi Beograd pokušavao i stalno su ga vraćali da nešto ispravlja. Ime oca mu nije dobro, pa onda nađu da nešto drugo nije dobro u dokumentima. Onda sam mu ja uradila te ispravke, pa su ga maltretirali, pa sam ja zvala i obratila se direktno načelniku policijske uprave. A onda me je telefonom pozvala jedna ljubazna gospođa i rekla – znate šta, ja imam problem, on ne zna da se potpiše. Pa dobro neka, ne znam, lupi prst, neka stavi bilo šta. Ali ne, mora da se potpiše. Koji je drugi način? Ako ne znate da se potpišete morate imati punomoćnika, morate da ovlastite nekoga u opštini, da overite ovlašćenje, da taj neko dođe za vas i da se potpiše u policiji. Pošto je vama istekla lična karta morate da povedete dva svedoka u opštinu da biste overili punomoćje za tog trećeg koji će da dođe i da se potpiše u policiji. Rekla sam toj gospođi da pošalje čoveka kod mene da ga ja časkom naučim da se potpiše. I tako je on došao kod nas u kancelariju, mi smo njega naučili da se potpiše i onda se vratio i potpisao zahtev za ličnu kartu. Mislim eto, do tih problema to ide, a to ne bi trebalo da bude problem. Nije obaveza svakog da zna da piše.

Posle se javljaju i drugi problemi. Neki ljudi za koje je završen naknadni upis u matičnu knjigu rođenih, a često se dešava da su to punoletne osobe, dobiju izvod iz knjige rođenih, dobiju uverenje o državljanstvu, ali opet ne mogu da dobiju ličnu kartu. Da bi se dobila lična karta morate da prijavite neko prebivalište. Ti ljudi žive u nelegalnim naseljima koja nemaju broj, nemaju ulicu, i nemaju mogućnost da prijave prebivalište. Znači, gde god da se okrenete, svuda udarate u zid. Sad smo skoro bili u jednom velikom naselju u Novom Sadu i konstatovali da bismo, kad bismo išli tamo jednom ili dvaput mesečno cele godine, svaki put imali sto zahteva, sto ljudi koji će nam se obratiti. Uvek ima neke nove dece koja nisu upisana i uvek su došli neki novi ljudi. Stvarno se ne vidi kraja tom poslu. Sve ovo što mi radimo je samo kap u moru. Mi pomažemo i radimo, ali to nema nekog smisla. Ima smisla za onog kome smo pomogli. Ali generalno gledano, dokle god ne bude nešto sistemski rešeno, to je samo na površini i samo smo malo zatalasali.

Svetlana Lukić: Teško ovim ljudima. Tek će sada, kada imamo problema sa vizama, još teže izdavati lične karte i dokumenta tim, takozvanim, pravno nevidljivim ljudima. Ni neko ko je pravnik ne može da se snađe na šalterima ove države kako da jednom čoveku, jednoj ženi, jednom detetu, koje se živo šeta po Srbiji, pribavi najosnovniji lični dokument kao što je lična karta. U drugom delu Peščanika slušate Vladimira Gligorova.

Vladimir Gligorov: Lično mislim da bi bilo bolje da se svi ti ljudi puste da rade gde god mogu da rade, ali to nije stanovište u Evropskoj uniji. Uslov za bezvizni režim je da se on koristi onako kako je predviđeno, a ne da se radi na crno, da se traži status azilanta ili da se na neki drugi način traži rešenje socijalnog problema u Evropskoj uniji. Opet, lično mislim da bi Evropska unija mogla malo više da vodi računa o tome i da malo više pomaže. Ipak su to bogate zemlje, ovo je jedna sirotinja. Ali ovde je reč o tome da se dosta zarađuje na celom tom poslu i da to nije nešto što država ne može da kontroliše. Bar kad je reč o kriminalnom delu stvari, jer imate i lažiranje pasoša, trgovinu ljudima. Kriminal nije stavljen pod kontrolu i onda se, naravno, preliva i na ove stvari, i to je onda vrlo ozbiljno. Onda se ove zemlje od toga brane kontrolom na granici, jer kako će drugačije. Tu je naravno stvar komplikovana i zbog ovoga što se događa na Bliskom istoku, i vi dođete kao neki marginalni dodatak, ali vas gledaju u celini čitave te stvari. Ceo šengen sistem se preispituje u Evropskoj uniji. Generalno se atmosfera u Evropskoj uniji menja, pretpostavljam i nadam se privremeno, ali u svakom slučaju menja se u pravcu većeg isticanja odgovornosti nacionalnih država. Manje se polaže na te takozvane četiri slobode, koje su bile centralne za Evropsku uniju i koje su ograničavale nacionalne vlade da interferiraju i kad je reč o trgovini i kad je reč o mobilnosti. Ta činjenica takođe ne pomaže.

Srbija nije uspela da bude deo Evropske unije i, prema tome, tretira se kao ostali svet, a znamo koji je ostali svet. To je taj siromašni svet izvan Evropske unije čiji veliki broj građana treba nekako da se preseli ili da dođe do Evropske unije, do posla ili do nečeg drugog. Vi ste onda deo toga i to je taj problem. Naravno, igra ulogu i sav ovaj haos koji i dalje postoji oko Kosova, oko Bosne i Hercegovine i tako redom, jer onda vi ne samo da ne kontrolišete sopstveno stanovništvo, nego ste i teritorija preko koje se drugi takođe sele. Ne verujem da će doći do toga zato što je ono sa čime se Evropska unija zaista suočava više Bliski istok. Ovo je marginalno, ali naravno, to zavisi od toga da li će ove vlade uspeti da dokažu da one zaista rade na tome. Znači, ne morate vi da sprečite baš svakoga, ali morate da imate neki sistem da možete da kažete da vi o tome vodite računa.

Šira tema je da vi ovde imate jednu šizofrenu situaciju. Kada ljudi steknu neke slobode kao u Evropskoj uniji, onda oni to cene i vide vrednost toga. Sa druge strane, ako slušate sve ove političare i naročito ove takozvane zaslužne javne radnike, imate utisak da je Evropa generalno jedna moralna nakaza. Sve je to u stvari zavera protiv jedne, druge, treće vrednosti za koju vi mislite da se apsolutno zapatila samo u Srbiji. Javnost vidi vrednost tek post factum, a ne unapred, tako da nemate pritisak na ove da dovedu tu stvar u red. Pitanje javnosti je izuzetno važno, a i to je sada u katastrofalnom stanju. Gore je nego što je bilo bogami dosta vremena. Ta jedna beskonačna besmislena rasprava o neverovatnim temama, a sve sa idejom da je ovde skup ljudi koji su žrtve istorije, geografije, velikih sila, malih sila, ovozemaljskih sila, onozemaljskih sila, svega i svačega. I onda to naravno ne stvara neku osnovu za informisanost i nešto što podstiče na napredak. Treba videti kako će stvari izgledati posle izbora, kada nema nikakve sumnje da će na jedan ili drugi način ovi takozvani Naprednjaci i Narodnjaci imati veću ulogu nego što je imaju sada. Onda zaista ostaje da se vidi koliko je duboko dno, jer izgleda da se još uvek misli da se nije potonulo dovoljno.

Činjenica je da je ovde već deset godina jedna te ista garnitura ljudi u različitim kombinacijama. Neko ispadne, kao Koštunica i ovi njegovi, ali to je to isto društvo i to uvek stvara probleme zato što vi, na kraju krajeva, počnete da razmišljate o sebi ne bojeći se da ćete, šta god da uradite, biti pozvani na odgovornost na sledećim izborima. To će sad da se promeni, ali u tom smislu što će doći jedna grupacija koja je u suštini gora od ovih. Tu drugog puta, nažalost, nema. Sad bi oni trebalo da probaju jedno tri, četiri godine, pa da se vidi da od toga nema ništa, pa da se stvori neka laganija opozicija. To znači da vi imate još sledećih 6, 7, 8 godina tog tragalačkog posla. Tih prvih 6, 7 godina zna da bude komplikovano. U nekim zemljama je to bilo jednostavnije zbog toga što su oni bili odgovorni prema Evropskoj uniji. Imali ste tu spoljašnju odgovornost jer neko dolazi, pa vas posmatra, pa pita šta radite i tako dalje. I onda ste vi odgovorni, ako ne prema sopstvenom narodu, a onda prema Evropskoj uniji. Pa onda Evropska unija na neki način napravi koaliciju sa narodom protiv te vlade i tako se to ipak nekako ubrza. Ovde 20 godina postoji jedan potpuni nedostatak demokratske kontrole i sad je zemlja, što se te stvari tiče, praktično na početku. Bilo bi naravno bolje da imate bolju opoziciju, ali najveći broj boljih ljudi koji hoće nešto da rade ne može da čeka 5, 6 godina u nekoj partiji. Mlad čovek nema vremena za to, ima drugih stvari i mogućnosti. I onda imate ove ljude koji se time bave zato što niko drugi neće. Vi nemate ljude koji imaju neki normalni politički profil u smislu biografije, profesionalnog napredovanja naprosto zbog toga što se to ovde ne isplati.

Najbolji ljudi i dalje odlaze i to je razumljivo. Gledam ih svaki dan kako stižu, što u Grac, što u Beč. Svako ko hoće nešto da uradi od sebe nema vremena i nema šta da ulaže u ovoj zemlji da bi nešto ostvario. Imate da uložite, recimo, u neke kriminalne aktivnosti, jedno vreme je moglo nešto i u biznisu, ali ni toga sada više nema. Ako ćete da studirate nešto što je u tehničkim ili prirodnim naukama, ovde nema razloga da ostanete. I onda ostaju ova lica. To su ljudi za koje je teško reći šta je tačno njihova kvalifikacija, šta oni u stvari mogu da urade. Dosta sam pesimističan u tom smislu što je napredak, i u političkoj, i u stručnoj raspravi ovde mali, pre bi se reklo da je nazadak. Kada vidite da će neka sloboda koju ste osvojili da se ugasi, shvatite njenu vrednost, jer je to isto kao sve te implicitne pretnje sankcijama da vas neće primiti ovamo ili onamo. To na neki način ljude uzbudi, delimično se misli da je to nepravda, delimično se čovek presabira i kaže – evo, bar smo to imali, sad ni to nećemo imati. Ali to je podsticaj post factum. Vi uradite sve da to izgubite, a onda žalite za tim. To nije put. Znači, vrednost toga se ne vidi, ne oseća i ne razume.

Sa Kosovom vidite jedan proces normalizacije. On je takav kakav može da bude s obzirom na kvalitete obe strane. Naravno, priroda procesa i krajnji ishod je jasan. Ono što je predvidljivo ne može da se sprovede, nego će to samo po sebi na neki način da dođe. Ali mi tako živimo 30 godina. Ono što je najgore u celoj stvari je to da ste ovo što se danas događa mogli da vidite još krajem devedesetih godina. Ako krenete tim putem, tako kako je krenuo Milošević i sve to što ga je podržavalo, bilo je jasno kako će to da se završi. Sve do današnjeg dana. I sad vi imate 20 godina da odigrate nešto što je u istorijskom i političkom smislu praktično već završeno. Ista stvar je i u Bosni i Hercegovini. I to je bilo jasno i za vreme Miloševića. Srbija nema kapaciteta da anektira jedno parče Bosne i Hercegovine. Otvoreno govoreći, to je suština celog problema. Ideja Dobrice Ćosića, Karadžića i svih drugih koji su to gurali više nego Slobodan Milošević, ali sa Miloševićem kao instrumentom, je bila da mi to humano ispreseljavamo, uzmemo šta je naše i onda pripojimo Srbiji i, što bi se reklo, pređemo Drinu. Onda vi imate situaciju da Srbija prosto nema sposobnosti da to uradi, jer je to anektiranje teritorije koju nikad ranije niste kontrolisali. Nije pitanje da li je to pravično ili nije, da li bi to bilo dobro ili ne. Prosto, vi to nikad niste kontrolisali i sada to treba da apsorbujete, da preuzmete odgovornost. Ima onih, kao što su i Evropska unija i Sjedinjene države, koji će da pitaju zašto, a vi ne možete da kažete – pa zato što mi tako hoćemo. To nije dovoljno jer je to međunarodna činjenica. Ta međunarodna činjenica se odigrala na vašu štetu i na Kosovu. Zašto? Zato što su ti drugi rekli da je to tako. Nije to Rusija da možete da zauzmete Osetiju ili Abhaziju i da radite šta hoćete. I sad u Banjaluci imate nekoga ko želi ono što je neostvarljivo. I imate nekoga u Beogradu ko nije spreman da kaže – mi nemamo tog kapaciteta i mi to nećemo. Kakva politika iz toga može da proistekne?

Mi vidimo koji je kraj i moraće da se nađe neki dogovor. U međuvremenu, svoju veličinu može da gradi jedan Karadžić, pa jedan Dodik kao neki veliki heroj ili šta već on zamišlja da jeste. A onda imate i ovde u Beogradu ljude koji isto tako pričaju. Sad je osnovni problem da odu u Sarajevo, hoće to da centralizuju i da preuzmu vlast nad Republikom Srpskom. To u demokratskom sistemu nije moguće. Tako je bilo i ’90, ’91, ali nikad nisu bili većina. Znači, ako Srbi i Hrvati to zaista hoće, oni mogu da formiraju koaliciju pa da vladaju Sarajevom. U demokratskom sistemu je to apsolutno izvodljivo. Imate srpske i hrvatske partije, oni imaju većinu, preuzmu vlast i vladaju Sarajevom. Prema tome, to ne može biti problem. To je jedna fiktivna opasnost. Nešto tih fiktivnih opasnosti se posle i ispostavi. Sećam se tih rasprava krajem osamdesetih godina da su Hrvati genocidan narod i tako dalje. Da ste po Hrvatskoj krenuli demokratskim putem danas bi situacija bila sasvim drugačija. Ne možete reći da su oni to radili za vreme Drugog svetskog rata pa će raditi i sada. To prosto nije moguće, to je besmislena pretpostavka. Vi ste mogli da izbegnete taj sukob i etnička čišćenja kojoj su obe strane bile sklone, a na kraju je onaj jači i vas očistio. To je naravno jedan veliki ratni zločin. Kao što vidimo, konačno je i to rečeno tako kako treba da se kaže. To je predvidljivo od samog početka. Ono što u celoj ovoj priči nije moralo ovako da se završi je upravo Kosovo, zato što je demokratsko rešenje za Kosovo moglo biti isto takvo kao i demokratsko rešenje za Srbe u Hrvatskoj. U oba slučaja su srpske vlasti rđavo postupile. I na Kosovu su uveli vojnu upravu, a vojna uprava se završava ili političkim dogovorom ili sukobom. Ista stvar je bila i u Hrvatskoj. I u jednom i u drugom slučaju demokratija bi radila u vašu korist. Ali vi niste mogli, i ne možete ni danas, ni u Bosni, ni na severu Kosova da ubedite ljude da je demokratija sredstvo kojim možete da ostvarite svoje interese. To prosto ne ide u glavu. A onda se to naravno reflektuje i na samu Srbiju jer je demokratizacija oštećena zbog ovih problema. Vi imate demokratski deficit zbog politike prema Kosovu i Bosni i Hercegovini.

To je bilo tako i za vreme Slobodana Miloševića. Vi se sećate da je on stalno pobeđivao ogromnim brojem glasova Albanaca na Kosovu. I svi su prihvatali tu činjenicu iako su znali da je to laž. Ista stvar je podrška koju je dobijao za moralno i politički odvratne ciljeve koje je imao u Bosni i Hercegovini. I onda zbog toga u Srbiji održavate jednu političku konfiguraciju koja je nedovoljno demokratična. Verbalno preuzimate obaveze koje realno ne možete da preuzmete i to je problem koji imate u Srbiji. Vi ste, bar do sada, imali jednu konkurenciju ljudi na nacionalističkoj strani. Niste imali nikoga drugoga. I sve je to predvidljivo. A činjenica da je sve predvidljivo, a nije tako rađeno vam govori o tome da je politika u Srbiji duboko deformisana.

Argumenat da Sarajevo hoće da vas uništi prosto nema smisla. To ima smisla ukoliko vam je cilj da se otcepite i pripojite Srbiji. Ako to nije izvodljivo onda ta politika nema smisla i vi morate da krenete nekim drugim putem. Da li će to biti ove godine ili kroz 5 ili 50 godina, zavisi samo od toga koliko želite da gubite vreme. Vi imate ove ljude koji očekuju da će se stvari poboljšati ukoliko se raspadne Evropska unija. To je najdublja greška koju možete da napravite. Ako gledate istorijski, ni u jednom trenutku kad su bili moćni, bilo Britanci, bilo Austrougari, bilo Nemci, bilo Rusi uostalom, niste ni blizu imali šansu da ostvarite te svoje čuvene nacionalne interese. Ova je situacija po Srbiju bolja nego bilo koja od onih koje bi nastale raspadom Evropske unije, što takođe može da se dogodi jer to nije večna tvorevina. Vi ste u stanju ili niste u stanju da to iskoristite. Posle toga ponovo dolaze nacionalne države, gde opet imate iste te zemlje koje su sada Evropska unija, ali kao nacionalne države. I situacija je potpuno gora po vas kako god da okrenete ove karte. To je ono što je najdublja zabluda ovih koji kažu – da sačekamo mi 10, 20 godina pa će stvari da se okrenu u našu korist. To je koješta. Ovih dana sam, po ne znam koji put, čitao to Načertanije i moram da kažem da je to daleko inteligentniji i ozbiljniji dokument od bilo čega što su ovi u stanju da izgovore. To je vrlo trezven dokumenat u kontekstu real-politike nacionalističkog tipa XIX veka. Tu nema ni proruskih, ni prozapadnih ideja, to je jedna ideja o tome da imate nekakvu državnu politiku. Vi hoćete da gradite jednu državu, da je smestite u svet i da imate što je moguće veći uticaj tamo gde vam je to važno. I to je u tom dokumentu sagledano. Možemo raspravljati o detaljima, ali to je jedan ozbiljan pokušaj. Ništa što ovi rade nema ni blizu tu težinu. Četiri stuba, pa onda – Teheran je moj zavičaj. Mislim, o čemu je tu reč? To je besmisleno. Vi nemate najelementarniju ideju o strateškoj poziciji spoljne politike zemlje. Cela ova generacija već 20 godina i duže, otkada su time počeli da se bave gospoda Ćosić i ostali ćosići, nije proizvela jednu jedinu rečenicu koja ima nekog smisla u celoj toj stvari. Daju intervjue Ekmečić, Bećković i tako dalje. To je neprijatno čitati. To je dokaz nesposobnosti da se sagleda situacija, da se razmisli o alternativama, donese odgovorna odluka i onda krene u njenu realizaciju. Kao posledicu toga imate ovu situaciju gde svako zna kako će se stvari završiti, jedino što vi još treba da pređete taj put i da hodajući njime to naučite. To je vrlo obeshrabrujuće i na neki način žalosno.

Javnost ne vidi da može da utiče na vlast, tako da nemate interesa da se angažujete oko tih pitanja. Uopšte nije izvesno da će ta vlast, i ako je pritisnete sa svih strana, bilo šta uraditi. Ljudi imaju jedan egzistencijalni problem jer je socijalno stanje užasno. 10 godina ste čekali, svaki čas će Boža Đelić da izađe i da kaže – prekosutra ćemo mi ovo ili ono. A onda kad dođe prekosutra, on kaže – da ne postavljamo ciljeve ništa ne bismo ostvarili. Pa ništa se ni ne ostvaruje osim postavljanja ciljeva. U nekom trenutku ljudi to nauče pa kažu – sa tim postavljanjem ciljeva, a pre svega sa vama, mi to ne možemo ostvariti. I to je taj problem. Više nemate taj pritisak. Normalno je da popularnost Evropske unije pada. Oni koji su 2008. uzeli vaš glas na toj temi nisu ništa uradili i onda gubite poverenje. A ovi drugi koji sada govore da su za Evropsku uniju, Nikolić, Vučić i tako dalje, su do juče nosili one majice sa Vojom Šešeljem, a prekjuče su rešili da treba da štrajkuju glađu i žeđu. Mislim, to je neshvatljivo. Pre nego što postanete predsednik vlade rešili ste da štrajkujete glađu i žeđu kada je neki veliki problem. Pa šta ćete vi raditi kad budete predsednik vlade? Ljudi više ne vide zašto bi pritiskali vlast kada ona ne može i nema sposobnosti da nešto uradi. Čak i ako ih svi pritisnemo, to naprosto neće uraditi.

To je isto kao i pitanje zašto nema socijalnih potresa u Bosni i Hercegovini. Protiv koga da protestujete kada nemate demokratskih mehanizama? Tako je i ovde, vi nemate odgovornu vlast. Krenuli ste u nešto i onda je on rešio da štrajkuje glađu i žeđu. Ljudi se danima bave time da li je uzeo ili nije uzeo infuziju. I sad to treba da bude predsednik vlade. Šta će oni da rade? Znači, vi nemate za šta da ih pritiskate. To je kao da ja pritiskam nekog da mi popravi auto, a on čovek ne zna šta je auto. Koliko sam u stanju da vidim, nemam ni nekog očekivanja od budućih izbora. Naravno, onda nema ni očekivanja ni neke velike aktivnosti sa strane Evropske unije. Evropska komisija koja vodi taj proces ima jako veliki interes da vas pomaže, ali vi treba da pokažete želju, morate da ih terate i da ih opsedate. Ali ako vi svaki dan obećavate kako ćete da prevrnete svaki kamen, a ne prevrćete nijedan kako valja, u nekom trenutku ljudi kažu – pa dobro, daj da idemo nešto drugo da radimo, nemoj da prevrćemo kamenje. I onda se prosto raziđete. Vi nemate više taj entuzijazam. U Evropskoj uniji je prošle godine u jednom trenutku postojao nekakav entuzijazam da će tu nešto moći da se uradi, da će i Bosna da se reši, i ovo i ono da se reši. Imali su neko uverenje da će Tadić, posle onog preokreta, pokazati neku inicijativu i snagu. Pa je onda bilo nešto sa Josipovićem i sve je to otišlo bestraga. Građani Evropske unije uopšte nemaju predstavu o tome zašto bi oni hteli da Srbija, Bosna i Hercegovina i Hrvatska budu članice Evropske unije i šta to njima tačno donosi. Znači, vi nemate neku javnu podršku, o tome niko ne vodi računa. To je pitanje Komisije i onih predsednika vlada i država u tim zemljama. Oni treba da budu ubeđeni da vi nešto radite, da ste na pravom putu i da ste vi zemlja za njihovo društvo. Njih treba da ubedite. Pošto to nema šanse, vi vidite da narod polako gubi nadu da će od toga bilo šta biti. Posle vam dođu ovi koji, kao Vuk Jeremić, kažu – to nije zbog nas nego zbog problema koji ima Evropska unija. I to je koješta. Evropska unija će imati problema do kad postoji. I to je, otprilike, to stanje. Zato nema toga pritiska, niti će ga biti. Ovako kako sada stvari stoje, vrlo je rđava perspektiva. A najgore je to što sledeći izbori ne mogu ništa da reše jer nemate šta da birate.

Svetlana Lukić: Naši današnji sagovornici bili su Ivan Kuzminović i Vladimir Gligorov. Njih dvojica ujedno imaju i tekstove na našem sajtu, peščanik.net. U ponedeljak smo na promociji u Ljubljani, u utorak smo u Požarevcu, vama hvala što ste slušali još jedan Peščanik. Ne znam da li znate, ali ova emisija se reemituje na nekoliko radio stanica u Srbiji, od Novog Pazara, Vranja, Novog Sada, Požarevca, a od skoro nas slušaju i u Banjaluci preko radio stanice Balkan, i odnedavno u Crnoj Gori preko radija Antena M. Pozdravljaju vas sve, širom srpskih zemalja, pri čemu ne mislim na ove iz Banjaluke i Podgorice, Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.

 
Emisija Peščanik, 20.05.2011.

Peščanik.net, 20.05.2011.