Izvori Danasa kažu da je moguće da će vanredni parlamentarni izbori biti raspisani 28. decembra. Po svemu sudeći, formiranje studentske liste je u toku, a ako je verovati glasinama, među kandidatima za buduće poslanike je i profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu Milo Lompar.
Oni koji za njega nisu znali, verovatno su ga zapamtili posle protesta 28. juna u Beogradu, gde je održao govor koji nameće pitanje da li je studentski pokret preuzela desnica ili su možda takve struje od početka prevladavale u njemu.
To pitanje, uprkos razumljivom stavu da nije trenutak za isticanje ideoloških razlika dok traje borba za svrgavanje vlasti koja je dobila karakteristike autoritarnog režima, ipak će postaviti deo glasača – oni koji ne mogu da stanu iza stavova koje su čuli na protestu „Vidimo se na Vidovdan“.
U svom govoru Milo Lompar je istakao važnost borbe za „srpski integralizam“ i naglasio da na Univerzitet u Beogradu „više od sto godina dolaze studenti iz svih srpskih krajeva, iz svih srpskih krajina“, a student Nikola Marčetić je citirao antisemitu i poštovaoca Hitlera, Nikolaja Velimirovića. To bi verovatno bilo zaboravljeno da nema indicija da se ne radi o incidentu već o trajnom opredeljenju jednog dela studenata.
Zato se postavlja pitanje da li je stav kako nije trenutak za isticanje ideoloških razlika zapravo kompromis sa desničarskim i nacionalističkim stavovima. Oni su prevladavali devedesetih godina, kada je i nastala Srpska radikalna stranka iz koje je potekla Srpska napredna stranka čije je svrgavanje sa vlasti cilj gotovo desetomesečnih protesta širom Srbije.
Odluka studenata da dozvole da ih na protestima na neki način čuvaju ratni veterani, problematična je za one koji se pitaju – da li bilo ko osim redara treba da obezbeđuje jedan skup ukoliko, kao što se kod nas često dešava, to odbija da čini policija.
Kada, kao na protestu 5. avgusta na Novom Beogradu, pred kordonom policije koji potiskuje studente i građane, jedan stariji ratni veteran digne ruke da bi pokazao da štiti demonstrante, jasno je da on malo toga može da učini ukoliko policija odluči da rastera okupljene i pretuče protivnike Aleksandra Vučića.
Da li je onda prisustvo ratnih veterana više simbol nečega nego prava zaštita demonstranata? Ako je u pitanju ovo prvo – koju poruku oni žele da pošalju svojim prisustvom i ko im i zašto to dozvoljava?
I to bismo mogli da zanemarimo da se na protestima kao „uvreda“ predsedniku države koji je, pretvorivši Srbiju u zemlju korupcije pod autoritarnim režimom, dao toliko materijala za kreiranje novih parola, ne uzvikuje – „Vučiću Šiptare“, a policiji – „Izdali ste Kosovo“ i – „Idite na Kosovo“.
Distanciranje od govora mržnje koji kaže da je biti „Šiptar“ nešto loše i od poruka koje zvuče kao da se jedva čeka da se „vojska na Kosovo vrati“ ohrabrilo bi one koji se pitaju sa kakvim će osećanjem otići da glasaju kada parlamentarni izbori budu raspisani.
Jedan deo budućih glasača postavlja i pitanje da li je dobra odluka da se na protestima peva pesma Svetlane Ražnatović, samo zato da bi se Vučiću poslala poruka da je „kukavica“ jer neće da raspiše izbore.
U tom kontekstu nije toliko važan loš ukus onih koji vole turbo folk – kao uostalom i predsednik Srbije koji ih je zbog tog muzičkog izbora na jednoj konferenciji za novinare i pohvalio. Važnija je činjenica da se radi o udovici komandanta paravojnih jedinica Željka Ražnatovića Arkana, koja je priznala da je protivpravno prisvajala novac od transfera fudbalera – što je krivično delo korupcije zbog koje je studentski pokret i nastao.
U trenutku kada ih prebijaju po ulicama, hapse i optužuju za rušenje ustavnog poretka, možda je razumljivo da studenti nemaju vremena da se bave ratnom prošlošću i organizacijom komemoracija žrtvama najmasovnijih ratnih zločina devedesetih godina.
Ali ako se ima u vidu da su obeležili godišnjicu početka NATO bombardovanja i akcije Oluja, postavlja se pitanje zašto se nije našlo prostora da se barem skrene pažnja na godišnjicu genocida u Srebrenici od kojeg je, kao i od Oluje, prošlo tačno 30 godina.
Ta pitanja, jasno je, ne umanjuju značaj studentskog pokreta koji je posle 13 godina otvorio šansu za svrgavanje Aleksandra Vučića, pa ostaje nada da će se strahovanja da bi na studentskoj listi mogle da prevladaju konzervativno-desničarske struje pokazati kao neutemeljena.
Isto tako, možda će se na nekom budućem predizbornom mitingu, umesto citata Nikolaja Velimirovića u kome se pominju „kosti i lobanje“ srpskih predaka, i umesto isticanja značaja borbe za „srpski integralizam“, čuti kako je nacionalizam i nacionaliste opisao Danilo Kiš, nekadašnji student Univerziteta u Beogradu koji je na Filološki fakultet došao sa Cetinja, a ne iz „svih srpskih krajeva“, a još manje „iz svih srpskih krajina“.
U „Času anatomije“ (to jest u intervjuu iz 1973) napisao je, kao da je pročitao govore sa skupa od ovog 28. juna, da nacionalista sebi kao zadatak postavlja „opstanak i prestiž nacije, ili nacija, očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etičkih i književnih“.
Nacionalista je po Kišu (evo bolje asocijacije na tu reč) „kukavica koja ne želi da prizna svoj kukavičluk; ubica koji potiskuje svoju naklonost ka ubistvu, nemoćan sasvim da je priguši, a koji se, ipak, ne usuđuje da ubije“ – dok su kič i folklor „kamuflirani nacionalizam i plodno tle nacionalističke ideologije“. Sve to možda nije loše podsećanje u trenutku kada se sa nestrpljenjem čeka odgovor na pitanje – ko će se naći na studentskoj listi i kada će biti raspisani vanredni parlamentarni izbori.
Peščanik.net, 11.08.2025.
NADSTREŠNICA
