Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Problem sa nesposobnima je što nisu sposobni da pojme koliko su nesposobni. Pa će, u vremenu kad se mulj uskomeša, osobe, koje su retoriku usavršavale na pivu ispred prodavnice, poletno držati govore u skupštini, ubeđene da im ni Ciceron nije dorastao. Starlete, sa oskudnom odećom i inteligencijom, hvaliće se po društvenim mrežama pozicijama i funkcijama u javnim preduzećima i ministarstvima. Verovatno bi i zadrigli domaćin, koji ume nožem da iseče pile za nedeljni ručak, umesto da ga razbuca rukama, prihvatio da bude kardiohirurg. Dotle, srećom, nismo još stigli, ali naučili smo da nas u Srbiji ništa ne sme iznenaditi. Pa ni ako vlast krene da hiljade upražnjenih mesta u zdravstvu popunjava po takvim „slobodnim kriterijumima“.

Je li onda dobro kad neko, visoko pozicioniran u vlasti, prizna da je nesposoban. Pa još ako je taj neko u oblasti zdravstva, koju građani prepoznaju kao jednu od najvažnijih, što nesumnjivo potvrđuju ankete i činjenica da su naprednjaci gurali lekare u prvi plan u dva protekla izborna ciklusa (kao što ih je, uostalom, lekar u Nišu najviše „žuljao“). Nije taj, što je priznao da je nesposoban, odbio funkciju, ali je otvoreno poručio – obavljam funkciju, mada sam za nju nesposoban.

Da se ne igramo žmurke, reč je o osobi koja se predstavlja kao ministar zdravlja, o Zoranu Lončaru, čiji je osnovni zadatak da ubedi glasače da zdravstvo funkcioniše besprekorno. Sećate se – nije istina da nema klimatizacije. Pa kad se potvrdi da klimatizacija postoji, ali je u kvaru, biće popravljena u roku i pre roka. Da se ne vraćamo dalje u (mračnu) prošlost.

Dotični je sada izjavio da će liste čekanja, jer kanda postoje još neke osim one koju je magično ispraznio proteklog vikenda, biti rešene kad se Aleksandar Vučić vrati sa puta. Možda neće baš odmah biti rešene, ispražnjene i teatralno pocepane, ali će biti napravljen plan njihove „eliminacije“.

„Neophodna mi je njegova pomoć. Zajedničkim snagama napravićemo plan. Rezultat će biti da nemamo liste čekanja, ili da one budu minimalne. Voleo bih da nas građani Srbije podrže u tome.“

Čak i ova poslednja rečenica iz citata zaslužuje zasebnu analizu – šta mogu da učine građani da bi podržali ministra koji čeka nenadležnog predsednika, kako bi ih podržali? Da umru ili se odjave sa liste čekanja? Ili jednostavno da glasaju za njih, da održe jedinstvo i „sabornost“? Nećemo, ipak, secirati sve što izgovori bilo ko ko je dobio priliku da ga mediji smatraju relevantnim, već ćemo se vratiti na pomoć, zajedničke snage i njihove rezultate.

Ministru zdravlja, kome je ovo deveta godina na toj funkciji, potrebna je pomoć nenadležnog predsednika, pravnika, da napravi plan. Ministar zdravlja ne mora da bude lekar, ali je poželjno da dobro poznaje kako funkcioniše zdravstveni sistem. I da ima dobre organizacione sposobnosti. Pa, na primer, ako nije sam u stanju da napravi „plan eliminisanja“ (a to niko i ne očekuje, niti je to posao za jednu osobu, pa čak ni za dve), da ume da oformi tim koji će to učiniti.

Ministar bi, u nekoj normalnoj državi, trebalo da bude i bar prosečno sposoban političar (što ne podrazumeva da je nabrušen da vređa političke protivnike) pa da, na primer, krije od javnosti činjenicu da će „plan eliminacije“ morati da odobri nenadležni predsednik države i neformalni šef partije. Umesto da krije podatke o trošenju novca u zdravstvu.

Srbija, međutim, ne funkcioniše po principima normalne, zdrave države. Niko ovde ne krije da Vrhovni poznavalac svega mora da se pita za sve. Do te mere, da je već upitno da li se zaista pita ili je partijska obaveza da se stvara takav utisak.

Nije upitno da Vučić veruje da sve ume i razume, setite se, uostalom, kako je tokom pandemije objašnjavao lekarima u Novom Pazaru kako radi respirator. S druge strane, činjenica je i da naprednjaci ne smeju da odlučuju bez saglasnosti „odozgo“. Šta je i ko je odozgo, zavisi od nivoa odlučivanja, pri čemu to „odozgo“ najčešće nije hijerarhijski nadređeni po pravnom ili institucionalnom ustrojstvu već onaj ko je postavljen kao partijski nadzornik, opunomoćenik Vrhovnog znalca i kontrolora svega. Za vladu – to je lično „šef“.

A kako izgleda kad se on pita i ako se pita, to možemo samo da zamislimo. Da li ozlojeđeno uzdahne i kaže – aman, ljudi, pripremite nešto, kakav osnovni plan, ideju, skicu, nađite neke eksperte, pa ću ja na kraju da to dodatno uredim po sopstvenom nahođenju. Ili se baš u svakom slučaju, kao brižna majka, prihvati da završava sve poslove, od početka do kraja, umesto nesposobne dece. Pa u iskrenom uverenju da radi kako treba, naizgled reši jedan problem, kreirajući desetine novih. Banalan ali ilustrativan primer je kada je svojevremeno, pre gotovo decenije, otkrio da su dnevnice za službena putovanja nepotrebno visoke pa ih je lično ograničio i propisao da će u zemlji biti 150 dinara a u inostranstvu 15 evra. I niko nije smeo da mu kaže da nemaju svi, kao on, ol-inkluziv službena putovanja. A Vrhovna sila koja rešava svaku stvar u međuvremenu je odlučivala o svemu, od unutrašnje i spoljne politike, preko ekonomije, društvenih problema, pa do kulture, sporta i vremenske prognoze.

A što se listi čekanja tiče, stvar je, po proteklom vikendu sudeći, jednostavna. Svi će raditi prekovremeno, i ljudi i aparati, ako je za rejting potrebno možda će se platiti i da se u privatnoj praksi, o trošku države, obavi sve što je potrebno. Sistem će se prenapregnuti do pucanja, ali liste će se eliminisati.

Pa zar to nije dobro, pita dobronamerni čitalac. Jeste, ali posledice takvog „dobrovoljnog rada“ biće novi odlasci tamo gde se rad ne samo plaća, već i vrednuje, i gde se može napredovati u skladu sa sposobnostima. A ne u skladu sa ličnim i partijskim uverenjem u sposobnosti. Odlasci će stvoriti nove probleme – nove liste.

Mada, sve je do perspektive, biće to zapravo novi izazovi koje treba da reše oni koji su ubeđeni da su baš za rešavanje problema sposobni, ako ne i bogomdani.

Peščanik.net, 23.09.2024.


The following two tabs change content below.
Zlatko Minić, novinar zarobljen u telu mašinskog inženjera. Novinarstvom počeo da se bavi na Radio Indexu, najduže se zadržao u Beti, gde je dužio resor borbe protiv korupcije. To ga je kao predstavnika novinarskih udruženja odvelo u Odbor Agencije za borbu protiv korupcije 2009, a potom u Transparentnost Srbija. Voli sve što vole mašinci koji se bave novinarstvom u organizacijama civilnog društva: javna preduzeća, izborne kampanje, posebno funkcionerske, transparentnost lokalne samouprave. Analizirao brojne propise i (loše) prakse, učestvovao u izradi više antikorupcijskih (loše primenjenih) akata, radio kao konsultant, trener. Koautor nekoliko knjiga i publikacija o temama koje su zanimljive samo grupi ljudi koje sve lično poznaje: „Rečnik korupcije“ (sa prof. Č. Čupićem), „Politički uticaj na javna preduzeća i medije“ (sa N. Nenadićem), „Funkcionerska kampanja kao vid zloupotrebe javnih resursa“ (sa N. Nenadićem) i „Pod lupom – prva petoletka“ (sa N. Nenadićem, izbor tekstova sa stranice Pod lupom na sajtu Transparentnost Srbija, čiji je urednik).

Latest posts by Zlatko Minić (see all)