Inicijativa mladih za ljudska prava, Fond za humanitarno pravo i REKOM mreže pomirenja su u ponedeljak 11. jula 2022. obeležili 27. godišnjicu genocida u Srebrenici nizom događaja u Beogradu. Jedan od njih je bila debata „Priznanje genocida i zvanično obeležavanje 11. jula kao zalog mira“, gde su između ostalih govorili Nataša Kandić iz REKOM mreža pomirenja, Sead Spahović, advokat, Sofija Todorović iz Inicijative mladih za ljudska prava, Isidora Stakić iz Fonda za humanitarno pravo i Zoran Vuletić iz Građanskog demokratskog foruma.
Nataša Kandić: Danas je 11. juli, dan kada se pristojna društva, odgovorne vlade posvećuju sećanju na žrtve genocida u Srebrenici. Danas u Srbiji imamo jednu javnu malu debatu o tome šta se događalo u Srebrenici, šta su presuđene činjenice, zašto se o Srebrenici ne razgovara ni u institucijama, ni u medijima, da li od 1995. godine ima nekog pomaka u odnosu na empatiju prema žrtvama, u odnosu na priznavanje presude za genocid u Srebrenici, da li se u Srbiji nešto promenilo ili je možda u nekim segmentima i gore nego što je bilo nekih ranijih godina. Ja ću da vas podsetim na jednu debatu koja je bila u vezi sa presudom Međunarodnog suda pravde. Tada je, 2007. godine, bilo važno da Srbija zvanično potvrdi, pokaže i pošalje bezbroj poruka o tome da nije osuđena za izvršenje genocida nego eto, tek tako, za kršenje odredbi Konvencije o sprečavanju genocida. Tada je profesor Rade Stojanović, koji je zastupao i vodio tim odbrane, rekao da je Srbija pobedila, da je dokazala da nije odgovorna za izvršenje genocida, i da je on i njegov tim, da su odbranili Srbiju. Od tada o Srebrenici se razgovaralo u okviru neformalnog obrazovanja u raznim školama, školicama za ljudska prava, i do dan danas mi zapravo nemamo prostora za sticanje javnog znanja ne samo o Srebrenici, ne samo o genocidu, nego i o drugim teškim zločinima, kao što su zločini protiv čovečnosti. Ne mogu a da ne pomenem jedno posebno vreme 2005. godine, kada je Srbija izgledala drugačije. Bilo je to vreme kada je Fond za humanitarno pravo pokazao snimak streljanja od strane Škorpiona. Tu je Sead Spahović koji je tada, mnogo pre tog juna, bio u prilici da vidi taj snimak, kada se javnost u Srbiji probudila. Sećam se i mog razgovora sa Aleksandrom Tijanićem, koji je rekao „Dajte mi snimak o zločinima prema Srbima, sve ću pustiti, i jedno i drugo“. Tako da je Radio televizija Srbije pustila 10 sekundi tog snimka i to je bilo sve. Ali to je jedno nezaboravno vreme prekinuto neposredno posle snimka na televiziji, predsednik Srbije Boris Tadić je rekao: „Škorpioni, država mora da reaguje, država je odgovorna, nećemo dozvoliti da ovo prođe u ćutnji“. Sledećeg dana je već bilo drugačije. On je rekao da je to jedna paravojna grupa, da je to jedna kriminalna grupa i da država ne sme dozvoliti da se ta grupa povezuje sa državom. Nezadovoljstvo građana je tada bilo veoma veliko i samim suđenjem koje je bilo organizovano. Smatrali su da je nedopustivo da neki pripadnik Škorpiona može da bude oslobođen, da dobije 5 godina. Videli su kako žrtve, ni jedna jedina, čak ni ona dva dečaka, nisu molili za svoj život. Bilo je nezadovoljstva presudom, to je trajalo, ali to javno izraženo nezadovoljstvo nije uticalo na neke političke odluke, ali posle toga nikada više nije bilo tako, da kažem, žestoke reakcije javnosti. Ja ću najpre da dam reč advokatu Seadu Spahoviću, koji je kada je doneta žalbena presuda Ratku Mladiću, bio jedan od retkih koji je govorio o dokazima koje je zapravo potvrdilo Žalbeno veće, dokazima koje je Pretresno veće već bilo utvrdilo, i to je bio jedini javni govor o Srebrenici. Nijednu jedinu reč nismo čuli iz institucija. Molim Seada Spahovića da kaže šta je to nepobitno utvrđeno tim presudama, čega se zapravo sećamo i šta moramo da pamtimo, šta mora da bude deo javnog znanja.
Sead Spahović: Postoje najmanje tri suda koja su do sada presudila da je u Srebrenici izvršen genocid. To je Sud Bosne i Hercegovine, Haški tribunal i Međunarodni sud pravde. Kad je u pitanju genocid u Bosni uopšte, postoje i odluke nemačkih sudova, Suda u Dizeldorfu, koju je potvrdio Vrhovni sud Nemačke, koju je potvrdio Ustavni sud Nemačke i koju je potvrdio Evropski sud za ljudska prava, o tome da je u Doboju učinjen genocid. To je kad se radi o Bosni, zato što je optužnica za genocid važila i za celu Bosnu, a ne samo za Srebrenicu. Ovo što je rekla Nataša Kandić, da je Međunarodni sud pravde Srbiju proglasio odgovornom za kršenje Konvencije o genocidu, ovde je dočekano kao ogroman uspeh. Ne samo što je profesor Stojanović reko da je to pobeda, nego je interesantno da je na tom skupu pravnika akademik Tibor Varadi, koji je bio naš glavni procesualista na tom suđenju, rekao da je genocid u Srebrenici utvrđen na osnovu teških merila klasičnog genocida. Ja ne bih hteo da budem bolji pravnik od Tibora Varadija. On je to rekao kao naš, kao predstavnik Srbije, glavni procesualista, to znači glavni ekspert za dokaze i to je potvrdio na ovom skupu iz juna 2007. godine. Ova presuda o kojoj je govorila Nataša Kandić je interesantna zbog nekoliko stvari u kojima je sud postupio u korist Srbije. Prvo, sud nije dao značaj činjenici da su Škorpioni, ovi koji ubijaju dečake u kamionu, da su oni paravojna jedinica u sastavu MUP-a Republike Srbije, koja je praktično, kako je sud rekao, pozajmljena Vojsci Republike Srpske. Međunarodni sud pravde je ocenio da to nije dovoljno da bi se smatralo da je Srbija odgovorna za genocid. Pored toga, Međunarodni sud pravde je imao pred sobom dokaze da je u Srbiji, u Vojsci Jugoslavije, postojao 30. komandni centar koji je svim oficirima Vojske Republike Srpske davao plate, penzije, vodio ih je kao zaposlene i porodice su im bile tu situirane, da ne govorimo o pomoći u oružju koja je nesporna, pomoć u oružju Vojske Republike Srpske. To su stvari koje sud nije smatrao za bitne. Bilo je i nekih registrovanih kontakata između Mladića i Beograda, da tako kažem, bilo je poseta načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije Mladiću 16. jula, bio je sastanak Miloševića i Mladića u Karađorđevu nakon Srebrenice, kojem je prisustvovao i Karl Bilt i još jedan oficir američki, ne mogu da se setim kako se zove. Dakle, bilo je mnogo dokaza da postoje indicije da je Srbija umešana ali sud to nije prihvatio, i mi moramo da prihvatimo sudsku odluku. Što se tiče presude Haškog suda za genocid, krivičnih presuda, tu je najznačajnija presuda generalu Krstiću iz 2004. godine. Značaj presude je u tome što je u njoj raspravljena i utvrđena takozvana baza zločina. Ta baza zločina, događaja koji se odigrao u Srebrenici, raspravljena je u toj presudi i više niko nikada nije ozbiljno doveo u pitanje šta se dogodilo u Srebrenici. Odbrana je insistirala na dva elementa: prvi je da taj broj ubijenih ljudi ne ispunjava uslov da je to značajno za zaštićenu grupu, i drugo, da nema genocidne namere. Na sve to sud je odgovorio u drugostepenoj odluci detaljno, ali ono što je veoma važno, jeste da je u tom postupku general Krstić svedočio u svom predmetu i rekao je da ništa nije smeo da preduzme da to spreči, jer se plašio od Mladića. U tome je značaj presude generalu Krstiću. Na kraju je njemu smanjena kazna za 11 godina zato što je ocenjeno da je on pomagač, a ne saizvršilac u genocidu. Osuđeni su za genocid još, osim Krstića, pukovnik Beara, Vujadin Popović, general Tolimir, Karadžić, Mladić i Momir Nikolić. U pet sudskih predmeta je utvrđen genocid u Srebrenici sa različitim krivcima. Ono što se ovde ne zna, to je šta je na primer rekao oficir za bezbednost koji se zove Momir Nikolić u svom iskazu. On je čovek rekao da je 12. jula saznao, od Vujadina Popovića, ovog koji je osuđen za genocid, da će svi muškarci biti pobijeni. Prema tome, taj plan je postojao. Dalje, u čemu je značaj presude generalu Krstiću? U tome što se u toj presudi, u dokaznom materijalu, pojavljuje transkript Skupštine Republike Srpske iz maja ’95. Karadžić izlaže strategiju u 6 tačaka, strategiju Republike Srpske. Na to Mladić ustaje, nakon što je Karadžić dobio veliki aplauz, Mladić ustaje i kaže: „Ljudi, ali to je genocid ako to uradimo“. To kaže Ratko Mladić, Karadžiću! Nakon toga, pošto preovlađuje Karadžićeva struja, Mladić daje objašnjenje kako treba da se radi i kaže: „Sarajevo je glava aždajina. Nju ćemo da stavimo u obruč. Ne smemo javno da kažemo da ćemo isključiti vodu i struju, jer to diže Ameriku na noge, nego će se oni jednog dana probuditi bez vode i struje, a mi ćemo reći“, ovo je veoma važno, „a mi ćemo reći: „Oni gađaju vodovod, oni gađaju struju, mi se trudimo da popravimo ali ne možemo““. Zbog čega vam ovo govorim? Zato što je ovaj modus operandi primenjen i u slučaju kad su gađane Markale, jer ovde u Beogradu svi misle da je Armija BiH gađala Markale, i značajno je zbog toga što se u drugostepenom postupku protiv Mladića pojavila teza, koju je izneo njegov branilac, na televiziji N1, to sam gledao svojim očima, da je 6 hiljada Bošnjaka, Muslimana bosanskih, pobijeno u šumama oko Srebrenice u međusobnom sukobu. Znači, oni su sami sebe poubijali, pa su onda sahranjeni, Potočari, Branjevo i tako dalje, i tako dalje. Da se vratim na presudu Krstiću: pored ovoga iz juna ’92, pojavila se tu i prvi put Karadžićeva direktiva broj 7, o tome kako treba postupati prema bosanskim Muslimanima, kako im treba stvarati nepodnošljive uslove za život, osećaj besperspektivnosti i sve to što predstavlja fragment genocidnog plana. Na osnovu te direktive 7 je Mladić napravio direktivu 7/1, koja predstavlja vojno sprovođenje te taktike. Pazite, u žalbenom postupku, pored ove priče da su se pobili sami, 6 hiljada bosanskih Muslimana u šumi, pored te priče, branilac je prigovorio Haškom sudu nekoliko stvari: prvo, da sud nije cenio okolnost da Mladić nije bio u Srebrenici – to je vrlo interesantno, zato što se Mladić slikao u Srebrenici i rekao „poklanjam Srebrenicu srpskom narodu“. Pa ne samo što je rekao to, a imao je u ruci hekler, pa kaže: „A sad ćemo Turcima da se osvetimo od Bune protiv dahija, za sve“. Mladiću se ne stavlja na teret da je ubijao ljude lično, nego da je to naredio. Prvo slučaj, najklasičniji slučaj komandne odgovornosti je slučaj Jamašita za razaranje Manile pred Tokijskim sudom. Taj Jamašita je bio 500 kilometara od Manile, a odgovarao je zato što je razorena Manila. Znači, ne mora da bude tu, iako je on bio tu, ali evo, recimo za naredbu da se ljudi streljaju ne treba lično prisustvo. Postoji sada jedan novi pravac, objavljena je jedna knjiga koju je Pravni fakultet promovisao i profesori Pravnog fakulteta, koja se zove „Blasfemija genocida“. U toj knjizi autor predlaže da se poništi, da se stavi van snage Konvencija o genocidu, jer zbog te Konvencije o genocidu velike društvene grupe dolaze u sukob, tako da bi bolje bilo da Konvencije o genocidu nema i onda ne bi bilo nikakvih problema. U vezi sa ovom pričom, pošto se jako često čuje ovo što je rekla Nataša Kandić, „daj mi srpske žrtve“, postoji argument koji se zove „Tu quoque“, a to je ono „a šta oni nama rade“. Pazite, postoji priča, vrlo rasprostranjena, kako se ovde prikrivaju srpske žrtve, kako nikad niko nije odgovarao za genocid u Jasenovcu, kako nisu optuženi za genocid u Jasenovcu, te ovo te ono. Prvo da razumete: za genocid nije optužen ni u Nirnbergu niko, zato što tada nije postojala Konvencija o sprečavanju i zabrani genocida. To je doneto tek ’48. Znači, ni Ajhman nije odgovarao za genocid, koji je pobio 14 miliona Jevreja. To je pravno nemoguće. Tako ne može ni za Jasenovac da se odgovara za genocid. A što se tiče toga da nije niko odgovarao – odgovarao je. Ja sam video svojim očima optužnicu protiv Ljube Miloša, upravnika logora u Jasenovcu. To je pod jedan. Pod dva, ’99 u Zagrebu je osuđen Dinko Šakić. U jednom periodu bio je i on upravnik logora u Jasenovcu. Ima nabrojano koje ljude je čak i lično ubio. Prema tome, nije tačno da nije niko odgovarao.
Sofija Todorović: Tokom svih ovih godina, urađeno je nekoliko analiza koje kažu da je znanje mladih o činjenicama koje se tiču prošlosti veoma malo ili gotovo nikakvo. Kroz njihov obrazovni program, kroz njihovu osnovnu školu, istoriji se uglavnom pristupa etnocentrično, gde se samo obrađuju događaji koji se konkretno tiču većinskog naroda koji živi u Srbiji, odnosno Srba. Onda zamislite jednu mladu osobu koja celu istoriju od, hajde da kažem, pre nove ere pa do danas, izučava na jedan vrlo temeljan način, a onda kada dođemo do Drugog svetskog rata i nešto novije istorije, jedina zapravo centralna tačka o kojoj oni imaju prilike da čitaju u svojim udžbenicima i da slušaju od svojih profesora jeste NATO bombardovanje. Nakon toga, tu se naravno taj proces, hajde da kažem, relativizacije i selektivnog učenja istorije ne završava. On se dalje nastavlja kroz srednju školu, a kasnije i na Pravnom fakultetu, završila sam Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu i moje iskustvo je da kada imate predmet koji se bavi međunarodnim krivičnim pravom učite o međunarodnim krivičnim delima i uglavnom za svako od dela imate po jedan primer. Tako da kada radite zločin agresije koji je ustanovljen 2010. godine i učite u teoriji prava kako se razvijala definicija zločina, imate primer NATO bombardovanja, ali kada učite o zločinu genocida nemate primer genocida u Srebrenici, koja je samo nekoliko sati vožnje od Beograda. To jasno pokazuje da ne postoji volja, Sead Spahović je zapravo već to pomenuo, ni u tom ekspertskom svetu, hajde da kažem pravno-naučnom, da Srebrenica svima posluži kao jedan primer i da je izučavamo na adekvatan i ekspertski način, kako se nikome više ne bi ponovila. Postoji jedan zanimljiv podatak sa kojim ne znam da li ste bili upoznati, a to je da na primer kada pokušate da guglate „Srebrenica je“ u Guglu, kao jedan od prva tri ponuđena odgovora, biće „laž“. Algoritmi su neumoljivi. Mi pričamo o novim generacijama rođenim posle 2000-ih godina. Ljudi koji su rođeni 2000. godine sada imaju 22 godine. To su generacije koje su u potpunosti digitalizovane. Mi se ne možemo pretvarati da činjenica da imamo internet znači da imamo pristup informacijama. Internet je samo alat. Ukoliko mlada osoba koja je prošla kroz obrazovni sistem – pokušala sam da vam ga dočaram negde na početku kako to izgleda – dobije internet kao alat da na njemu sazna više o Srebrenici, budite sigurni da o toj Srebrenici neće saznati činjenice.
Isidora Stakić: Negiranje je prisutno tokom svih prethodnih 27 godina, s tim što su se oblici možda ne smenjivali, ali pojavljivali su se novi oblici negiranja koji danas, rekla bih, svi paralelno postoje. Nažalost, prvi nivo je bukvalno poricanje, dakle poricanje da se nešto uopšte desilo, odnosno da je to što se desilo zločin. To je jedno vreme bio dominantan oblik poricanja. Danas nije, ali u to poricanje, direktno, bukvalno poricanje, spada takođe i negiranje broja žrtava genocida u Srebrenici i njihovog statusa, odnosno toga da su oni imali status civila. Dakle, to je prvi i nekako najočigledniji nivo negiranja genocida u Srebrenici. Drugi, koji je danas apsolutno dominantan, je negiranje pravne kvalifikacije, dakle da to nije genocid, ali danas većina onih koji su na vlasti priznaje, na neki način, da se tamo desio zločin, ali nikako ne genocid. Dakle, drugi oblik je negiranje, to se još zove negiranje tumačenja, dakle negiranje pravne kvalifikacije zločina. Treći oblik je negiranje toga da Republika Srbija ima bilo kakve veze sa tim, i to je nekako najvidljivije u slučaju Škorpiona. Prva reakcija, kao što je već rečeno, bila je da Srbija mora da se odredi prema tome jer su Škorpioni prosto jedinica pod kontrolom Službe državne bezbednosti. Međutim, već sledeća reakcija je bilo distanciranje od Škorpiona i insistiranje da su oni tamo neka kriminalna grupa koja nema nikakve veze sa državom i sa njenim organima, i da zato po svaku cenu taj zločin mora da se individualizuje, jer u suprotnom će svi građani Republike Srbije biti proglašeni krivima za to. Dakle, treći nivo je u stvari insistiranje na individualizaciji zločina i na tome da država nema nikakve veze sa tim, a mislim da je očigledno da zločin tih razmera ne može da sprovede nikakva kriminalna grupa i da je to prosto zločin za koji je neophodna državna logistika i državna organizacija. Četvrti vid je relativizacija. Kad god neko pomene genocid pominju se drugi zločini, odnosno zločini prema Srbima, uz vrlo jasnu implikaciju da su ti zločini u kojima su etnički Srbi žrtve, da su to strašniji i veći zločini, dakle, to je ono u narodu poznato „a šta su oni nama radili“. Od početka sadašnjeg režima, u poslednjih 10 godina, se pojavljuje, ja sam primetila, jedan novi oblik bukvalnog poricanja, dakle poricanja činjenica, a to je poricanje da presude za genocid uopšte postoje. I na primer, tako smo videli ministra Vulina, mislim da je u tom momentu bio ministar odbrane, koji je na televiziji sa nacionalnom frekvencijom prosto rekao: „Gde to piše da se desio taj genocid, koja to presuda kaže?“, implicirajući vrlo jasno da presuda za genocid ne postoji. I niko mu se nije suprotstavio, dakle, to je ostalo tako. Isto je i Tomislav Nikolić, dok je bio predsednik, tvrdio da se genocid u Srebrenici nije dogodio, jer genocid je neophodno dokazati pred sudom, a to je jako teško, što je opet jasna implikacija da to nikada nije učinjeno, iako jeste – tada je već postojalo više presuda za genocid u Srebrenici. Ljudi koji poriču genocid tvrde da bi priznanje genocida značilo da su Srbi genocidan narod, a to je bukvalno nešto što su oni izmislili. Desničari, nacionalisti, oni veruju u to da postoje genocidni narodi i u suštini tu svoju desničarsku ideju projektuju na druge, na nas, tvrdeći da neko u stvari implicira da su Srbi genocidan narod. A kao što je već rečeno, genocidni narodi, naravno, ne postoje, niti je ikada srpski narod bio optužen za genocid, niti će ikada srpski narod kao takav biti kriv za genocid. Međutim, to se toliko ponavlja, ta mantra o genocidnom narodu, da mi se čini da jednostavno ljudi to usvajaju i prestaju da preispituju tako nešto. Isti, sličan je slučaj i sa konstantnim zastrašivanjem priznavanja genocida. To radi sadašnji predsednik, ali to je radio, recimo, i prethodni predsednik Boris Tadić. Oni obojica kažu, ukoliko Srbija prizna genocid, posledice za srpski narod će biti strašne, drastične. Međutim, oni uopšte ne pričaju o tome šta su te strašne i drastične posledice, dakle u suštini je to klasično zastrašivanje. Kreiranje tih nacionalnih mitova se finansira iz državnog budžeta, dakle mi svi finansiramo državni narativ o prošlosti, koji je po samoj svojoj prirodi neuporedivo jači, jer se on širi kroz sve ideološke aparate, pre svega kroz obrazovni sistem i kroz medije, koji su u potpunosti pod kontrolom države. Mislim da je tu moć civilnog društva užasno ograničena, jer ti alternativni obrazovni programi koje mi organizujemo, oni nemaju ni blizu dovoljan domet da bi napravili neku promenu. Dakle, to je potpuno neuporedivo sa zvaničnim obrazovanjem u kojem nema ni reči o činjenicama i o ovome o čemu mi konstantno govorimo. Isto tako i mediji kojima imamo pristup su malobrojni i čak i oni, kao što sam malopre rekla, vrlo često u svari perpetuiraju taj zvanični narativ o prošlosti, svesno ili nesvesno.
Nataša Kandić: Zašto je predsednik Srbije Aleksandar Vučić išao u Potočare? Da vas podsetim samo, Majke Srebrenice su mu na ulazu dodelile ljiljan. Stavile su mu na odelo. Da li je to moglo da ima neke implikacije, da li je napravio neki svoj lični iskorak pa se sve ono što se dogodilo, dogodilo, ili je to bila jedna, da kažem, jedna igra?
Zoran Vuletić: Ja mislim da nije napravio lični iskorak, a iz epiloga i događaja koji su pratili tu njegovu posetu, napravio je kontrakampanju i kontramarketing i predstavio sebe kao žrtvu i kao neku dobronamernu osobu koja je htela da izjavi saučešće, je l’ te, za taj strašan i stravičan zločin, kako ga i on definiše, a nikako genocid, ali niko ga nije nikad ni pitao, ni njega ni sve te druge koji negiraju da je genocid sa argumentom da ćemo postati genocidan narod. Da li to znači da smo mi sada u toj argumentaciji njihovoj strašan zločinački narod. Ja sam skoro čuo ministra Vulina kada je govorio o tom famoznom srpskom svetu, da je tražio i još uvek traži da institucije u BiH istraže ko je pokušao da izvede atentat na Vučića tokom te posete, tako da on ne želi uopšte da diskutuje na tu temu… On je inicijalno, po mom mišljenju, imao oportun razlog zašto je otišao, da se predstavi međunarodnoj zajednici kao osoba koja može da ode na jednu od komemoracija, i to je sve. A iz epiloga je izvukao dodatnu korist unutar srpskog društva.
Sead Spahović: U Srbiji je glavni problem u tome što je Miloševićeva vlast, kao i sada Vučićeva vlast, legitimna. Ovde je glavni problem u legitimitetu. Milošević je imao 3 i po miliona glasova. Kad je izgubio prvu rundu izbora, imao je 2 miliona glasova. To je bilo 5 godina nakon Srebrenice. Rekao je Srđa Popović da je to 2 miliona aplauza za genocid. I Vučić danas ima najmanje toliko glasova koliko je Milošević imao u prvoj rundi, prvom krugu izbora. Prema tome, ovde se radi o legitimitetu i zato ne može da prođe ova priča o kojoj mi govorimo, ni kad su u pitanju činjenice. Gledajte ovu stvar: na Pravnom fakultetu u Beogradu Evropske integracije predaje profesor koji sam za sebe kaže da je protiv ulaska Srbije u Evropsku uniju, a predaje Evropske integracije; ne priznaje odluke Haškog suda, znači ne priznaje Haški sud, i kaže da njegova partija neće da ima nikakve veze ni sa kim ko priznaje genocid u Srebrenici. Zašto su svi koji su uhvaćeni streljani? Zašto niko nije pošteđen? Ima ih koji su preživeli streljanje, ima ih koji su ispod leševa izašli, ali nema nikog da je pušten.
Nataša Kandić: Nema ratnog zarobljenika.
Sead Spahović: Ne, ne, ne! Nikog nema ko je uhvaćen da je pušten. Niko, nijedan. To je prvo pitanje za ove profesore, i za ove intelektualce i za ove docente sa Sorbone da to odgovore. To je prvo pitanje. Drugo pitanje je: što ste prekopavali leševe i grobnice? Što ste pravili sekundarne grobnice? Što hiljade ljudi i stotine kamiona, autobusa, bagera, dozera, kojekakvih građevinskih mašina, mehanizacije, firmi – što svi radite na tome da prekopavate leševe? Zbog čega? Eto, to su dva pitanja na koja oni ne mogu da odgovore nikad.
Isidora Stakić: Htela sam još da kažem, ako mogu, za Vučićevu posetu Potočarima. Čini mi se da je to u stvari korak unazad, jer od tada, od te njegove posete, datum 11. jul tabloidi koji su pod kontrolom vlasti u Srbiji obeležavaju kao godišnjicu atentata, verovali ili ne, dakle kao godišnjicu pokušaja ubistva Aleksandra Vučića, i to je jedan poseban vid poniženja žrtava genocida, jer to se ističe u prvi plan, o godišnjici genocida se uopšte i ne govori, tako da to ne samo da nije bio korak napred, nego čini mi se da je bio korak unazad.
Peščanik.net, 12.07.2022.
SREBRENICA