Za tekst Zorana Ćirjakovića „Filozofija autošovinizma i pica efekat“ saznao sam nekoliko meseci nakon što je objavljen u časopisu Pečat maja prošle godine. Povod za ovaj tekst bio je prevod na engleski Filosofije palanke Radomira Konstantinovića, koji je krajem 2021. izašao u izdanju University of Michigan Pressa. Ćirjakovićeva „Analiza jednog prevoda“, kako glasi podnaslov njegovog teksta, vrvi činjeničnim netačnostima. Nakon što sam se javio Pečatu da ponudim ispravke i nisam dobio nikakav odgovor, odlučio sam da se ovim putem osvrnem na ovaj tekst, i to iz dva razloga. Prvi se odnosi na niz neistina o nastanku i objavljivanju engleskog prevoda Filosofije palanke, koji sam pokrenuo i izneo do kraja. Drugi je možda važniji, a tiče se jedne, kako bi rekao Konstantinović, mentalne tehnike koja je duboko ukorenjena u srpskoj konzervativnoj „misli“, i čije glavne odlike Ćirjakovićev tekst u potpunosti pokazuje.
Ovde nije samo reč o činjeničnim greškama koji potiču iz neobaveštenosti, već o izmišljotinama i konstrukcijama autora „analize“. Postoji opasnost da, ukoliko se na njih ne ukaže, ove neistine postanu jedan od opšteprihvaćenih izvora informacija o engleskom prevodu Konstantinovićeve knjige u srpskoj javnosti, i da tako steknu neku vrstu legitimnosti. Ćirjaković počinje tekst tvrdnjom da je „grupa srpskih profesora u SAD […] skoro dve decenije pokušavala da objavi prevod Filosofije palanke Radomira Konstantinovića“. Ne znam o kojoj je grupi profesora reč, i nisam upoznat sa ovim dvodecenijskim naporom. Da je pročitao uvodne tekstove knjige, Ćirjaković je mogao jasno da sagleda putanju nastanka prevoda. Grant koji sam dobio od Helman fondacije omogućio mi je da angažujem Ljiljanu Nikolić, koja je veoma profesionalno uradila prvu ruku prevoda, da bih ja onda preuzeo rad na ispravkama i revizijama. Čitav proces bio je zasnovan na uzajamnosti, tako da smo na kraju prevod zajedno potpisali. Ćirjaković ne navodi odakle mu podatak o „dve decenije“. Ljiljana je svoj deo uradila profesionalno i na vreme, a ja onoliko brzo koliko su mi obaveze na poslu dopuštale. Konstantinovićeva proza je zahtevna za čitanje, i još više za prevođenje. Rad na prevodu je trajao dugo, ali svakako ne dve decenije.
Takođe, bilo bi zanimljivo čuti kako je Ćirjaković izmaštao da je rukopis prevoda prošao „kroz seriju neuspeha da dobije pozitivnu recenziju“. University of Michigan Press bio je prvi izdavač kome sam ponudio prevod, i ovaj renomirani izdavač ga je odmah prihvatio i objavio. Nije mi sasvim jasno kojim standardima se Ćirjaković vodi kada kaže da je prevod „našminkan, doteran i razrađen“. Valjda treba da bude aljkav, zbrzan i nasumičan? Mislim da nema smisla osvrtati se previše na Ćirjakovićeve umotvorine oko značenja reči „editor“ i „editing“. Reći ću samo toliko da sam pored saradnje na prevodu uradio opremu knjige (u ovom kontekstu, to je značenje reči „editing“). Pokušao sam, koliko je moguće, da donesem informacije o ličnostima i događajima iz srpske istorije i književnosti koji su malo poznati ili potpuno nepoznati čitaocima koji nisu dovoljno upućeni u ove oblasti. Dodavanjem ovih beležaka priređivača knjiga je dobila, pored Konstantinovićevih „Beleški“ i fusnota, još jedan tekstualni sloj. Pored ovih književno-istorijskih podataka, pokušao sam, takođe koliko je to moguće, da identifikujem izvore Konstantinovićevih citata u knjizi, koje sam sabrao u bibliografiji. Rezultat je, može se reći, prvo kritičko izdanje Filosofije palanke na bilo kom jeziku. U tom smislu, nadam se da će ovaj prevod Konstantinovićeve knjige biti od koristi i istraživačima koji se služe srpskim jezikom.
Na prvi pogled, Ćirjakovićeve špekulacije oko prevoda reči „palanka“ mogu se objasniti time što zapravo nije pročitao prevod koji „analizira“. Već na prvim stranicama uvoda govorim o izazovima povezanim za prevođenje ovog pojma koji nema jasan ekvivalent u engleskom jeziku. Svako koga to zanima, može da uzme rečnike i pogleda reč „palanka“. Recimo, prema Vujakliji, „palanka“ dolazi od francuske reči palanque (a ona, pak od plank, koja označava komad drveta ili dasku) i označava „malo utvrđenje od stabala“ ili palisadu. Ovo je osnovno značenje u kome Konstantinović koristi ovaj pojam i ono se ne podudara, kako Ćirjaković tvrdi, sa rečju „provincija“. Da je imao na umu provinciju, onako kako se koristi u Beogradu, Konstantinović bi to i rekao. On za glavnu odliku palanke uzima zatvorenost i ograničenost, pre svega mišljenja. O izazovima prevoda ovog pojma na engleski govorim u uvodu, i ne želim ovde da to ponovo radim. Takođe, nema potrebe da govorim o falsifikovanju Konstantinovićeve upotrebe pojma palanke od strane Ćirjakovića, koji mu daje „konotaciju“ „posrbljenog, vrhunskog, ‘neevropskog’, orijentalnog zla“, itd. To sve dolazi od njega, ne od Konstantinovića.
Autor „analize“ izvodi svu ovu gimnastiku oko prenebregavanja i iskrivljivanja onoga što je jasno napisano u mom uvodu da bi ponudio svoj prevod reči palanka: Provincetown. Tu je za njega potpuno nebitno to što je ta reč u engleskom jeziku povezana isključivo sa jednim toponimom, i što ne postoji kao opšta imenica. Mnogo je važnije to što ona Ćirjakoviću odgovara da bi povezao prevod Palanke sa pismom koje je LGBT+ aktivistkinja i članica Žena u crnom Lepa Mlađenović svojevremeno uputila iz ovog američkog gradića svojoj prijateljici u Prištini. Time, „analitičar“ uspostavlja vezu između Konstantinovića i LGBT+ populacije u Srbiji, čija je „istraga“ prošlog proleća bila u modi. (Mada u vreme kada je Ćirjakovićev tekst objavljen nisam lično poznavao Lepu, moram priznati da ovo asociranje sa tom osobom velikog ličnog integriteta i hrabrosti mogu da primim samo kao kompliment!)
Digresija o „Provincetownu“ signalizira promenu metode Ćirjakovićeve „analize“: od argumentacije putem pukog izmišljanja, on prelazi na argumentaciju putem asocijacije. Tako, on komentariše moju tvrdnju o Konstantinovićevom hegelijanizmu koji se ogleda u dijalektičnosti njegovog kritičkog postupka tako što pokušava da diskvalifikuje samog Hegela, i to pozivajući se na jednog Andrew Buchwaltera. Mnogo su veći umovi kritikovali Hegela, od Sorena Kierkegaarda do Gillesa Deleuza i Ngũgĩ wa Thiong’oa (ako su mu ovi pogledi previše protestantski, latinični, ili, pak, crni, mogao je da pogleda Vladimira Solovjeva ili Ivana Kirjevskog). Ali, nije stvar u osporavanju Hegelovog metoda, već u diskvalifikaciji Konstantinovića. Za jednu ozbiljnu, metodološki zasnovanu kritiku potrebnu je mnogo rada i intelektualnog napora. Analiza, naročito kritička analiza, zasniva se na prepoznavanju i raščlanjivanju uzročno-posledičnog odnosa u zaključivanju. Ćirjaković ne gradi svoj argument putem kauzacije, već putem asocijacije. Tako se sam predmet analize gubi iz vida: posle Hegela, dolazi na red omiljena hit-lista eksponenata srpske konzervativne „misli“, od Latinke Perović do Ivana Čolovića, Dubravke Stojanović itd. Većinu njih jedva da poznajem i ni sa kim od njih, nažalost, nisam imao priliku da sarađujem. Opet, čast mi je da se nađem sa mnogima od njih u istoj rečenici.
Argumentacija asocijacijom je glavna osnova mentalne tehnike koju sam pominjao na početku ovog teksta. Ona je odlika upravo onog zatvorenog uma o kome je govorio Konstantinović. Cilj argumentacije putem asocijacija nije da se nešto dokaže logičkim zaključivanjem, već da se stvori privid organizovanog i koordinisanog napora koji direktno ugrožava stanovište koje autor ovakvog argumenta zastupa. Ova vrsta argumentacije postaje zaista opasna kada se nađe u rukama policijskih islednika. Ona isto tako može da postane tragična, i to po samog „analitičara“ koji se, vođen ovim metodom koji su pesnici simbolizma nazvali „demonom analogije“, neprestano i sve dublje upetljava u mreže svojih sopstvenih konstrukcija.
Peščanik.net, 28.01.2023.
RADOMIR KONSTANTINOVIĆ NA PEŠČANIKU
DRUGA SRBIJA
