Na današnji dan, pre tačno osam decenija, 27. marta 1941. godine, u Beogradu i u drugim gradovima ondašnje Kraljevine Jugoslavije odigrali su se sudbonosni događaji, koji su bili, ispostaviće se, početak masovnog antifašističkog pokreta. Kao reakcija na pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu dva dana ranije, 25. marta 1941. godine – činu pridruživanja Osovini koja je u tom trenutku uveliko vodila bespoštedni agresorski rat – građani su izašli na proteste motivisani raznim i često suprotstavljenim shvatanjima situacije. Tada su se ispoljile nedvosmisleno antirežimske tendencije, kojih je bilo mnoštvo: demokratske, nacionalističke, antigermanske, antifašističke, militarističke, prozapadne, prosovjetske, komunističke… Bila je to eksplozija dugo potiskivanih nezadovoljstava u kojoj su britanske funte ipak samo sporedna varnica, kojoj se često pripisuje značaj veći od onog koji je objektivno imala.
Ako nije bila cinična nameštaljka, onda je svakako ironija sudbine što je potpisivanje protokola o pristupanju Trojnom paktu upriličeno u bečkom dvorcu Belvedere, poslednjoj rezidenciji Franca Ferdinanda. Cinično, dakle, ili slučajno, ali ponižavajući akt pristupa Paktu potpisan je baš na tom, u datom kontekstu, za Jugoslovene ominoznom mestu. U svakom slučaju, do realizacije pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu nije došlo, budući da je već 27. marta odluka vlade da Paktu pristupi oborena na demonstracijama, uprkos tome što je i pučistička vlada Dušana Simovića objavila da odluka o pristupanju Trojnom paktu – ostaje na snazi.
Ratna dešavanja koja su usledila od 1941. do 1945. odavno su postala optičko sredstvo kroz koje se posmatra 27. mart 1941. Poznati ishod rata utiče na interpretacije tog događaja. Pozitivne interpretacije se „račvaju“ na one koje u ovom događaju vide trijumf univerzalnog antifašizma koji će otelotvoriti Narodnooslobodilačka borba i one koje u njemu vide trijumf srpskog nacionalnog ponosa koji će u ratu predstavljati Mihailovićevi četnici (odnedavno nacional-antifašisti). One negativne se takođe međusobno razlikuju, ali se svode na to da „Nemce nije trebalo provocirati“ i da je 27. mart označio početak velike tragedije koja se mogla izbeći, samo da nije bilo tih komunista odnosno oficira-pučista (ponovo zavisi od interpretacije).
Činjenica je da je posle 1945. godine vladajuća paradigma monopolisala sećanje na 27. mart, preuveličavajući ulogu komunista u tom događaju ili, preciznije – zanemarujući ulogu ostalih faktora. „Komunistička partija Jugoslavije izvršila je poslednju smotru pred narodni ustanak“ – govorilo se posle rata o 27. martu. Sa druge strane, to „ogrešenje“ o sve nijanse istine o tom događaju došlo je i kao posledica notorne činjenice da je baš ta komponenta – borbeno antifašistička, predvođena tadašnjom Komunističkom partijom, kroz sve ratne nevolje i iskušenja, do konačne pobede iznela svoje dvadesetsedmomartovsko opredeljenje. Svi drugi su na tom putu posustali i otpali, a neki i izdali.
Međutim, u tobože „dvostruko antifašističkoj“ Srbiji 27. mart nije praznik. Ideologija „nacionalnog pomirenja“ ne prihvata čak ni jedan od retkih datuma do kojeg, krećući svako sa svoje strane, dolaze svi oni koji veruju (neki, avaj, beznadežno se samozavaravajući) da su njihovi istorijski favoriti bili istinski borci protiv fašizma. Zapravo, pobedila je, uprkos svim tiradama, patetična i kukavna mantra da „nije trebalo provocirati“. Ta mantra je toliko pobedila, da u „dvostruko antifašističkoj“ Srbiji ne postoji niti jedan praznik kojim se obeležava učešće i doprinos Srbije u borbi protiv fašizma. I sve je jasnije da to, zaista, nikoga više ne zanima, čime je jedna važna brana (sećanje) prema neofašističkim tendencijama pala.
Razume se, u ovako vanrednim okolnostima niko ne bi trebalo da očekuje da se jubilej, makar i ovako značajnog događaja, naročito obeležava. Prioriteti društva su svakako na drugoj strani. Ali kultura sećanja (ako ičemu pozitivnom uopšte može da doprinese) i postoji zato da bi se izgradio snažan vrednosni sistem, koji bi u takvim uslovima bio pouzdan orijentir. Jer nekakva vrednosno-ideološka orijentacija uvek dominira: ili će biti 27. mart i sve što se nalazi na toj trajektoriji (antifašizam, solidarnost, hrabar i adekvatan odgovor na izazove) ili će biti pseudo-Nemanja, zaverologija, odsustvo svake solidarnosti i kolo oko pamjatnika. To je, na kraju krajeva, razlika između teškog, ali ozbiljnog i ispravnog puta, sa jedne strane i lakog, ali šarlatanskog i budalastog, sa druge.
Peščanik.net, 27.03.2021.
Srodni linkovi:
Žarko Puhovski – Pohvala kukavičluku: Bolje grob nego rob?
Dragan Markovina – 27. mart i Ivo Lozica
REVIZIJA ISTORIJE- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Srđan Milošević (see all)
- Anka Parlamentarka - 25/03/2024
- Poslednji jugoslovenski ustav – velika povelja antropološkog optimizma - 22/02/2024
- Sutjeska – iz zemljopisa u istoriju - 16/06/2023
