ulična svetiljka koja se ogleda u bari

Foto: Predrag Trokicić

Sa nevericom sam pročitao da smo dobili Komisiju za muziku iz fontane, ali sam se odmah i štrecnuo: „Pa šta bi ti hteo, da o tako važnoj stvari odlučuje javnosti nepoznati pojedinac?!“

„Žali se upravi vodovoda!“ Ovo smo jedni drugima govorili i mi, pioniri iz Farkaždina, sela koje će na vodovod čekati još trideset ili četrdeset godina. Sada zaista mogu da se žalim Upravi Vodovoda, jer je visoki dužnosnik Vodovoda član Komisije za muziku iz fontane, navešću njegovu feudalnu titulu u što bi g. Obretković kazao celini i celosti: rukovodilac Službe za komunikaciju i koordinaciju odnosa sa javnošću JKP “Beogradski vodovod i kanalizacija”! Otkud glavešina iz Vodovoda u komisiji, kako otkud, pa na Slaviji imamo harmoniju vode i šlagera, u Komisiji imamo čoveka iz vodovoda i dvojicu kompozitora, fali samo neko iz “Benetona”, jer je fontana u dezenima ove slavne kompanije.

Dobili smo ili grupu volontera, ljudi koje će svoje znanje i vreme besplatno posvetiti zajednici, u hrišćanskoj nadeždi da će im se dobro dobrim vratiti, ili je smišljena još jedna sinekura za građane drage gradskim ocima, pri čemu će Komisija moći da obraduje i mnogog živog kompozitora, jer će prisilni muzički program ubuduće biti znatno bogatiji i savremeniji, biće tu zabavne muzike, pop muzike, roka, dečije glazbe, muzike iz filmova, ako samo imaju veze sa Beogradom, biće možda i same klasike, ako se u njoj oseća ono nešto neizrecivo beogradsko, što turiste opija, ushićuje i mami da se još jedared vrate na Slaviju, makar ne videli Beograd na vodi (da, zar u Novom raju neće biti muzika? tamo samo harfa fali).

Rukovodilac Službe za komunikaciju i koordinaciju odnosa sa javnošću JKP “Beogradski vodovod” (u daljem tekstu RSZKIKOSJJKPBV) već se nagodio sa SOKOJ-em da plaća 65.496 dinara mesečno, što znači da će se oko Fontane vrteti novac, neće biti kao Fontana di Trevi, gde turisti iz praznoverja bacaju novčiće u vodu, a gradska uprava tu redovnu siću svake bogovetne večeri skuplja, sortira i suši. Znajući koliko smo podozrivi, RSZKIKOSJJKPBV nam unapred veli: “To će mo mi izdvajati, ali to ne znači da će to uticati na poskupljenje vode.” Ko smo to “mi”, i odakle mi “izdvajamo”?

&

Volim da odem peške u “Akademiju” i da gledam film u osam sati, prolazim Slavijom, opet “Devojko mala”, i inače me obuzme čamotinja kad god to čujem, pesma je usled prekomerne upotrebe odavno za mene postala sinonim za lokalpatriotsku raspekmeženost, oličenje večite i neutažive želje za nečim što je naše (a svetsko je), već prolazim pored zloglasnog PIO-a, za mnom ide “Zvižduk u osam”, vraćam se iz bioskopa, opet istovetne pesme, na trgu koji je sada pust: “Izađoh u beskrajni grad. O umore, o utopljenosti…”

U glavi nekolicine aparatčika rodila se ideja o fontani koja će svake bogovetne večeri pevati iste pesme (benzin vash, idei nashi), ne shvataju sirotani da je to umetnost vergla, verujem da bi Darko Kraljić, čovek darovit, obrazovan i milosrdan, zamolio gradske oce da ne puštaju stalno njegovu pesmu, ili dve njegove kompozicije, jer muče ljude koji tu često prolaze, ili čak obitavaju na Slaviji, ali vergl je najviše do čega su rukovodioci mogli da dobace, čak je i surovije od vergla, jer je ovaj muzičko-prosjački instrument pokretan: svira malo pred jednom zgradom pa ode, a Fontana će nad ispražnjenim grobom Dimitrija Tucovića stajati odavde do večnosti.

Zato u Komisiji, rame uz rame sa RSZKIKOSJJKPBV-om, imamo kompozitora koji je trijumfovao na Evroviziji, Eurosongu, koji je pokorio Evropu na njenom terenu, a da neće na našem gumnu, nadomak Mitićeve rupe! Program će ubuduće biti raznovrsniji, biće svega osim narodne muzike, Komisija neće uzeti u obzir ni prvih deset sa liste “60 najlepših narodnih pesama” koje je u kolosalno blesavoj akciji otkrio i sortirao Vajni servis; time su kompozitori glazbe inspirisane muzikom naših starih, a potonji su kao što znamo bezmalo svi sa sela, dovedeni u neravnopravan položaj, ali Fontana je u prestonici, i muzika mora da bude umalo ne rekoh etnički čista – strogo urbana.

&

Kad hoćeš da omalovažiš nekoga kažeš mu kako je njegova muzika dušu dala da je puštaju aviokompanije dok putnici sa ljubavlju stavljaju svoj ručni prtljag iznad sedišta, a dušmanski gnječe tuđe stvari (ja sam, ah, nemaštino, ko te ne zna skupo bi te platio, bio pre možda dve godine ponudio svoje instrumentale našoj aviokompaniji, dotako si dno života, mislio sam, ali sam učtivo bio odbijen: hvala mi na ponudi, dopada im se moj rad, ali su muziku već obezbedili), tako bi i ulazak u uži izbor za Fontanu želja mogao za autora da bude tugaljiv, ali neće biti, jer će se odabrano delo iznova vrteti, i neko od izabranih staće možda uz rame kompozitoru Dinkiću Mlađanskom koji je, koliko sam čuo, tantijemski nadmašio mnogog iskusnijeg stvaraoca, pri čemu je muzika Mlađanskog bila puštana na radiju, televiziji, gde ima i vesti, i reklama, i svega drugog, a u Fontani nema ničeg osim boja, koje naprosto kupujemo i mešamo sa vodom, i pesama koje će biti emitovane možda i hiljadu puta.

&

Na Tašmajdanu su se gradski oci i Ambasada Azerbejdžana dogovorili da tamo gde je zadužbina Tadić Borisa muzika bude ni po babu ni po stričevima, da se iz tamošnje fontane ne čuje ni duduk Istoka ni naša frula, ni dragačevska truba, nego da se pušta klasična muzika, na Slaviji smo, pak, svoji na svome, nije nam niko ništa poklonio, i tu ima da se ore dela beogradskih kompozitora i pesme u kojima se veliča Beograd, klicaćemo sami sebi, a turisti će se tiskati, snimati to i odnositi natrag u svoju čemernu svakodnevicu, gde će jedne večeri upitati goste: “Jeste gledali naše snimke sa Slavije, to je kružni tok gde vodoskok kaleidoskopski i kameleonski menja boje i peva li peva!”

Peščanik.net, 05.09.2018.