Sedište Euronewsa u Lionu, foto: Lydie22/Wikimedia Commons
Sedište Euronewsa u Lionu, foto: Lydie22/Wikimedia Commons

Sve bilo je tako cool. Počeo je s radom Euronews Serbia! Premijerka je bila zahvalna i očarana, govorili su direktori Euronewsa i Telekoma. Euroactiv je svečano objavio rad novog medija, direktor Majkl Piters (Michael Peters) rekao je da je veoma ponosan na mali tim u Srbiji koji je neumorno radio, zajedno sa ostalim kolegama, da bi uspostavio televizijski kanal koji će ponuditi prepoznatljiv i nezavisan sadržaj na srpskom jeziku. Doista, Euronews ima svoj pristojan, dobar i neutralan stil, čovek bi se morao radovati jednom novom mediju za koji se može očekivati da bude kvalitetan, da će doprineti demokratiji, boljoj zaštiti ljudskih prava, vladavini prava.

Međutim, upravo kod vladavine prava je zapelo.

U Srbiji ima mnogo lepih normi. Jedna od njih, u čl. 32. st. 4. Zakona o javnom informisanju i medijima (ZJIM), sadrži zabranu državi, kao i svakom preduzeću ili nekom drugom pravnom licu, koje je delimično ili potpuno u državnoj svojini, ili se delimično ili potpuno finansira iz javnih sredstava, da bude vlasnik medija. Zabrana da država ili njeni derivati budu vlasnici medija unesena je u zakonodavstvo Srbije po preporuci EU i Saveta Evrope, a smisao zabrane je jasan: država ne sme da upravlja medijima, ni javnim servisom, ni bilo kojim drugim medijem, zato što takvo upravljanje potencijalno ili stvarno ugrožava medijske slobode. Proboj države u medije u Srbiji je otpočeo davno, na nacionalnom nivou, sa Adria sportskim kanalom. Protivno jasnoj zakonskoj zabrani sa naglašeno jasnim ratio legis. Do danas, međutim, u takvom prodoru i u kršenju zakona nisu učestvovali mediji sa brendom kakav ima Euronews, sa hvaljenim evropskim šmekom.

Kako je moguće da država, preko svojih derivata krši zakon? Ovde je, međutim, ovakvo pitanje postalo zaštitni znak ljudi iza čijih leđa se diskretno sažaljivo pokazuje da nisu odavde. Dobro, država i paradržavice ne poštuju zakon. Ali, ima li neke sankcije za to, gde je treba potražiti? Zabrana vlasništva države i dr. nad medijima je jedna imperativna (kogentna) norma. Po definiciji, takva norma se mora primeniti, nikakvim sporazumom niti ičijim jednostranim aktom, primena imperativne norme se ne može izbeći niti otkloniti, a ni smisao takve norme se ne može izmeniti bilo čime, izuzev novim zakonom. Koga u ovom slučaju nema. Ozbiljna norma traži ozbiljnu sankciju. Kakva je sankcija za njeno kršenje?

ZJIM ne daje neposredan odgovor na ovo pitanje, što ne znači da sankcije nema. Kontinentalno evropsko pravo, kome i srpsko pripada, zasnovano je na principu ibi ius, ubi remedium (tamo gde ima prava ima i /pravnog/ sredstva). U ovom slučaju – kad pravni poredak priznaje pravo ili izriče zabranu, mora postojati pravno sredstvo, pravni put kojim će se, pred nadležnim organom pravo zaštititi, odnosno kršenje zabrane sankcionisati.

Proučimo malo te pravne puteve.

Za kontrolu zabrane sadržane u čl. 32. ZJIM, na prvom mestu je nadležno Regulatorno telo za elektronske medije – REM. Pre nego što izda dozvolu za emitovanje REM je dužan da proveri da li novi elektronski medij ispunjava formalnopravne uslove za emitovanje svojih sadržaja. Ne znam da li je Euronewsu Serbia takva dozvola izdata. Kopajući (inače teško preglednu u svoj toj transparentnosti) web stranicu REM-a, nisam uspela da je pronađem.

Ako je REM izdao ili ako izda dozvolu, mora se reći da ZJIM ne predviđa određenu proceduru za stavljanje dozvole (ako je protivzakonito izdata) van snage. Teorijski gledano, mogla bi se, po analogiji, primeniti pravila Zakona o zabrani koncentracije medija. Tad takozvano zainteresovano lice može tražiti brisanje medija iz registra, ako dokaže da je protivzakonito izvršena koncentracija medija u rukama jednog vlasnika. To je, međutim, moguće tek za godinu dana, jer se pravni interes meri procentom gledanosti datog medija. A, Euronews Serbia je nov. Neki drugi medij, koji bi bio zainteresovano lice, međutim, ne može sam i neposredno da pokrene postupak pred REM-om. A Pristup REM-u ograničeniji je nego pristup Vrhovnom kasacionom sudu. Zainteresovano lice prijavljuje slučaj nedopuštene medijske koncentracije ministarstvu koje je nadležno za kulturu i informisanje, a ministarstvo odlučuje da li će pokrenuti postupak pred REM-om. I tu se obično staje, u Bermudskom trouglu između Olivere Zekić, Maje Gojković i medija u državnim rukama. Teorijski, bilo bi i dalje, ali verujem da nema potrebe.

Evo još jednog, čak i teorijski gledano, sasvim trnovitog puta. Ako se protivzakonito izda dozvola za emitovanje, to je pojedinačni upravni akt. Protiv pojedinačnog upravnog akta može se podneti tužba i može se voditi upravni spor pred Upravnim sudom. Lepo. Ali, ko može podneti tužbu? Kad je u pitanju koncentracija medija, neki drugi medij može bar obavestiti nadležno ministarstvo. Ovde, kad se traži ko bi bio tužilac, međutim, nema mesta analogiji, jer koncentracija medija služi, pored ostalog i zaštiti prava konkurencije, dok protivzakonito priznanje prava državi da bude vlasnik medija, ne ulazi u područje konkurencije, nego vladavine prava o kojoj bi se imala starati država. Koja je postala vlasnik medija. Da li može bilo koji građanin? Ne može – popularna tužba iz čl. 156. Zakona o obligacijama može se podneti samo za ekološke štete i ugrožavanja i može ju podneti svako. Ovu tužbu u upravnom sporu – izgleda niko.

Zakon o javnom informisanju i medijima nije delo vladavine SNS-a. Donet je za vreme vlasti Demokratske stranke i SPS-a. Radna grupa se sastojala od najboljih stručnjaka za medijsko pravo u Srbiji. Kako je onda moglo da promakne pitanje nedostatka direktne sankcije za kršenje zabrane državi i njenim pravnim licima da budu vlasnici medija? Nekoliko kolega mi je odgovorilo da nisu mogli da zamisle da će država kršiti jednu imperativnu pravnu normu koju je sama uspostavila. Pokazalo se da se državi, ni u principu, ni u pojedinačnim slučajevima ne sme verovati: baš zato što je država, ne treba joj verovati da neće kršiti sopstvene zakone. Jer, država ovde nikad nije imala dovoljnu demokratsku kontrolu, a sad kad je postala nesumnjiva autokratija nema nikakvu kontrolu. Izuzev kontrole autokrate, koja po definicija predstavlja zamenu zakona pojedinačnom samovoljom.

Ipak, imamo mi ovde jedan važan sudski precedent, Asomacum precedent. Kao što je Andrej Vučić tužio (i dobio) poništaj akta o osnivanju Asomacuma, po osnovu „falsifikovane lične karte“, tako isto se pred privrednim sudom može tužiti derivat države koji je vlasnik Euronewsa, zbog protivzakonitog osnivanja medija. A ko bi tužio – građanin ni ovde ne može! E, pa javni tužilac – jer, na osnovu čl. 109. Zakona o obligacijama, tužbu za utvrđenje ništavosti ugovora može podneti javni tužilac. Ako može to zahtevati za ugovor, može i za jednostrani akt, kao što je akt o osnivanju medija, kad je taj akt protivzakonito donet. Ko će, međutim, naterati Zagorku Dolovac da tuži? Nema takvog, izuzev imaoca suverene volje koja zamenjuje sve, tj. izuzev autokrate. Koji je poslao svoj alter ego Brnabić da bude ozarena i očarana.

Ko je taj državni derivat koji je osnovao Euronews Serbia? Svi smo stekli čvrsto uverenje da je to Telekom.

Ali, evo svima javno dostupnih podataka iz Agencije za privredne registre (APR).

Euronews (bez dodatka Serbia), registrovan je kao društvo sa ograničenom odgovornošću 22.6.2019. Kao zakonski zastupnici upisani su Rade Gajsović, direktor i Darko Petrović, direktor. Osnovni kapital društva vredi 103.509.960,00 dinara, od čega je 20 miliona dinara uplaćeno 26.8.2020, a dva puta po 30 miliona dinara uplaćeno je 29.12.2020. i 31.3. 2021. godine. Kao osnivač ne vodi se Telekom, nego Arena Channels Group, društvo sa ograničenom odgovornošću. Osnivač i vlasnik Arena Channels Group je Preduzeće za telekomunikacije Telekom Srbija, akcionarsko društvo, pomalo neobično, jer je vlasnik ovog društva, u obimu od 58,11% država, tj. većinski kapital je u državnoj svojini. Telekom je kupio Arena Sport 2011. i to delimično, dok postepeno nije postao jedini vlasnik, što je i danas. Vrednost kapitala Arena Channels Group je impresivnih 1.000 (hiljadu) dinara. Finansijski izveštaj ovog društva mi nije dostupan, to se ne smatra javno dostupnim podatkom. Važno bi bilo saznati ko je u toku 2020. i 2021. godine uplatio 80 miliona dinara Euronewsu. Zar prisustvo direktora Telekoma i opšte uverenje da je Telekom vlasnik ne odaje jasno pravog, a ne tek formalnopravnog vlasnika Euronews Serbia? Ova mala papirnata špekulacija – ne bi li Arena Channels Group, tobožnje privatno privredno društvu (a u celosti u vlasništvu Telekoma), bilo predstavljeno kao vlasnik – treba nekog da zavara. Inače, otkriva se posle petnaestak klikova, ako čovek zna šta traži, a posle tridesetak ako ne zna tačno. Toliko je traljavo da nikog ne može zavarati.

Ne znam kakav će biti novi medij. Ima tamo novinara sa dobrom reputacijom. Ali, bar pravnici moraju imati na umu onu Bogišićevu: „Što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi“. A jedan evropski brend? Ima li on pravo da smatra kršenje srpskih zakona internom stvari Srbije u gotovo isto vreme kad Evropska komisija i svi EU zvaničnici ozbiljno opominju naše vlasti da moraju preduzeti mere koje će omogućiti vladavinu prava i slobodu medija? Ili se traži samo poštovanje principa, a u pojedinostima – ta to su tek oprostivi izuzeci od pravila?

Peščanik.net, 11.05.2021.


The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima. Dobitnica nagrade „Osvajanje slobode“ za 2020. godinu.

Latest posts by Vesna Rakić Vodinelić (see all)