Foto: Ivana Karić
Prvo pitanje, zašto evro? Uvreženo je mišljenje da je reč o pukom političkom projektu, što ne odgovara istini. Ekonomski razlozi ili razlozi ekonomske politike nikako nisu beznačajni. I svakako nisu bili zanemareni.
Ako se monetarna unija evro uporedi sa alternativnim monetarnim režimima i režimima kursa, unija ima prednost u odnosu na bilo koji režim fiksnog kursa. A ovi su bili uobičajeni pre uvođenja evra: lira ili franak ili čak funta bili su manje-više fiksirani za nemačku marku. To je omogućavalo povremene devalvacije, koje su, međutim, vodile skupljem zaduživanju u odnosu na nemačku marku. Evro je omogućio stabilnost fiksnog kursa uz povoljnije kreditne uslove; drukčije rečeno, svako se zaduživao po istim uslovima, koji su bili veoma slični nemačkim. Jer, dug je u evrima imao najviši rejting, smatrao se, dakle, u potpunosti lišenim rizika.
Naravno, drukčije bi bilo da nije uvedeno jedinstveno tržište jer bi se mogle koristiti druge mere privredne politike kako bi se podržao sopstveni novac. Ali u uslovima jedinstvenog tržišta, dakle nesmetane trgovine ne samo robom već i uslugama uz slobodno prekogranično ulaganje i zapošljavanje, politika fiksnog kursa zapravo je restriktivnija od one koju vodi zajednička centralna banka.
Drugo pitanje, da li to važi i u vreme finansijske krize? Posle 2008. nedostatak koji se isticao jeste upravo taj da zemlje kao što su Grčka ili Španija i druge, koje su imale visoke spoljnotrgovinske deficite i deficite na tekućim računima nisu mogle da devalviraju. Što bi mogle da su imale svoj novac. To bi, međutim, ponovo dovelo do skupljih uslova zaduživanja, a i do odliva novca, recimo u Nemačku, zbog čega napuštanje evra nije bilo, a i dalje nije popularno u svim zemljama članicama.
Uz to, bankrotirao bi bankarski sistem, dok je u monetarnoj uniji obezbeđena kakva-takva solidarnost jer bi inače došlo do problema sa bankarskim sistemom unije, a ne samo zemalja članica koje su se suočile s neodrživim stranim i javnim dugovima. Ukoliko bi pak došlo do bankarske krize, recimo u Grčkoj, njena centralna banka ne bi mogla, kao što se često govori, da štampa novca koliko je potrebno. Naprotiv, njena bi monetarna politika bila restriktivnija nego što je bila politika Evropske centralne banke. Ovo zato što, recimo, drahma ne bi bila rezervni novac, usled čega bi eventualna podrška centralne banke bila ograničena deviznim rezervama. Što je razlog da zemlje kao što su Grčka ili Španija nisu uvele drahmu ili pezetu kao paralelni novac, kao što je bilo predloga.
Treće pitanje, postoji li alternativni monetarni režim koji ima prednosti nad članstvom u monetarnoj uniji u uslovima jedinstvenog tržišta? Alternativni režim je ciljana inflacija, koji su uvele UK, Švedska, a i Češka, Mađarska, Poljska i Rumunija. Ovaj režim ima prednosti u odnosu na članstvo u evrouniji ukoliko je domaći novac istovremeno i rezervni novac u toj zemlji. Recimo, u Srbiji nije dinar nego je evro rezervni novac, a u manjoj meri i dolar. Pojednostavljeno rečeno, ako se štedi u evrima, režim kursa će težiti da bude sličan fiksnom kursu, kao recimo u Srbiji ili Hrvatskoj, tako da će se izgubiti prednosti monetarne fleksibilnosti. Od zemalja članica EU koje imaju režime ciljane inflacije verovatno samo UK, Švedska i Češka mogu da se smatraju uspešnim sa stanovišta monetarne politike i politike kursa. Ostale u velikoj meri slede evro i, mada im kursevi nisu fiksirani, kretanje kursa je veoma značajan indikator na kojem se zasniva njihova monetarna politika. Ono što zapravo štiti zemlje kao što su Mađarska ili Poljska od eventualnog problema neusklađenosti njihovih monetarnih politika i politika kursa sa Evropskom centralnom bankom jeste pre svega relativno niska zaduženost i, što je važnije, visoka trgovinska integrisanost sa jedinstvenim tržištem, uz niske spoljnotrgovinske deficite i, zapravo, često suficite. Tako da se ne javlja potreba za značajnijim korekcijama kursa.
Konačno, u vreme krize Evropska banka se nije najbolje snašla, ali je to korigovano posle 2010. ili tu negde, tako da je Evropska banka verovatno sposobnija da obezbeđuje likvidnost u celoj evrouniji nego što bi to bile nacionalne centralne banke. Što je značajna prednost u odnosu na bilo koji alternativni monetarni režim.
Znači li to da je, recimo, dobro da Srbija, poput Crne Gore ili Kosova, pređe unilateralno na evro? Ili da je to učinila Hrvatska? Odgovor je negativan zato što prednosti članstva u monetarnoj uniji nisu dostupne. Mala zemlja kao Crna Gora, koja je veoma oslonjena na turizam i na ulaganja u nekretnine, verovatno ne bi mogla da ima valjanu sopstvenu monetarnu politiku. Za takve zemlje ključne su fiskalna politika i politika nadzora finansijskog sistema. Srbija ili Hrvatska bi samo imale još gori režim fiksnog kursa od onog koji imaju sada. Gde Srbija povremeno devalvira, uz sve rđave posledice takve monetarne politike. A Hrvatska povremeno sanira svoj bankarski sistem, uz sve troškove koji uz to idu. I jedna i druga uglavnom ne mogu da obezbede održiv potencijalni rast. I jedna i druga zemlja već su praktično iscrpile eventualne prednosti samostalne monetarne politike. Tako da unilateralno uvođenje evra ništa ne bi pomoglo.
Novi magazin, 25.02.2019.
Peščanik.net, 25.02.2019.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
