Jučerašnja destruktivna sinergija populističkog predsednika, desnice na vlasti i desnice u opoziciji doprinela je uspostavljanju novog standarda parlamentarne nekulture u Republici Srbiji. U srećnijem društvu, navijačko skandiranje u skupštini, huliganske psovke i guranje poslanika bili bi samo skrajnuti dekor politike na nekoj ekstremnoj margini. Kod nas, međutim, sukob na ekstremnoj desnici je ne samo politički mejnstrim, već daleko prevlađujući politički izbor građana Srbije. U srbijanskom parlamentu, ovaj kvazi-patriotski, populistički konsenzus narodnjaka, nacional-socijalista, konzervativaca, umerenih i navodno žešćih patriota, ekstremnih desničara i sličnih političkih profila dobacuje čak i do 90 procenata poslaničkih mandata. U toj koncentraciji agresivnih, iracionalnih i na trenutke gotovo magijskih predstava o društvu, državi, prošlosti i sadašnjosti ne začuđuje da stvari u određenom trenutku eskaliraju. Jučerašnju huligansku eskalaciju je izazvao aktuelni evropski non-pejper tajne diplomatije i tajnih pregovora koje predsednik Srbije vodi sa „partnerima“ na zapadu oko formalnog statusa kosovske faktičke državnosti.
Kao jedan od potpisnika apela Građanskog demokratskog foruma za prihvatanje francusko-nemačke inicijative, neću ovde podrobnije ulaziti u njen sadržaj i svakako dobre moguće ishode u smislu uspostavljanja jasne evropske agende za Srbiju i Kosovo i normalizacije suživota Albanaca i Srba na Kosovu. Moje uznemirenje potiče iz činjenice da je trenutni režim u Srbiji izgleda jedina realna politička kombinacija sa dovoljno kapaciteta da takav predlog sprovede i politički preživi. Već smo to jednom videli 2013. kada je Briselskim sporazumom celokupan sistem srpskih paralelnih institucija severno od Ibra bio integrisan u sistem pravosuđa, policije i lokalne samouprave Kosova. Ono što zbunjuje i tada i sada je neobjašnjiva neprijateljska anti-kosovska i anti-albanska retorika srbijanskih tabloidnih medija i ozloglašenih televizija sa nacionalnom frekvencijom. Režim, koji je na najznačajniji način konsolidovao institucije kosovske državnosti, u isto vreme je državne resurse usmeravao ka medijima koji su raspirivali mržnju prema Albancima. Kada ne bismo poznavali pravu prirodu stranaka koalicije na vlasti, ovo ponašanje bi u najmanju ruku izgledalo kontradiktorno, gotovo šizofreno.
Jezik mržnje je u samom srcu srpsko-albanskog spora još od tabloidizacije Politikinih izdanja posle Miloševićeve posete Kosovu Polju 1987. Osma sednica bila je i formalno sazvana da bi se Milošević razračunao sa predsednikom Gradske organizacije SKS u Beogradu, koji je ukazivao na pogubnost otrovne retorike prema Albancima. U idealnom smislu, resetovati sistem značilo bi vratiti konvencije pristojnosti i međuetničkog uvažavanja na standarde koji su vladali do 1987, što je naravno nemoguće. S druge strane, a u kontekstu aktuelne šizofrenije, čini se da bi sveukupni odnosi između Srba i Albanaca, Srbije i Kosova bili zdraviji i da ništa od bilateralnih sporazuma nije potpisivano u Briselu ili bilo gde drugde, a da se iskreno radilo na uspostavljanju dobrosusedskih odnosa i na međusobnom uvažavanju, makar se to činilo i samo po rigidnom modelu političke korektnosti. Mislim i da potpuno priznanje Kosova ne bi značilo mnogo, ako bi javno mnjenje u jednoj i drugoj zemlji nastavilo da raspiruje mržnju i da reprodukuje negativne stereotipe o drugom narodu.
U isto vreme, istraživanje koje Centar za istorijske studije i dijalog sprovodi na Kosovu, čiji sam jedan od saradnika, ukazuje da i pored svih izazova i negativnog nasleđa i okruženja i dalje postoje dobri međuetnički odnosi u sredinama gde Srbi i Albanci još uvek žive zajedno. To je slučaj u Kosovskom pomoravlju, naročito u Kamenici i u šarplaninskim naseljima Sirinićke župe u opštini Štrpce. Na primer, u sirinićkom selu Donja Bitina pripadnici srpske i albanske zajednice ne samo što žive skladno i pomažu jedni drugima u poljoprivredi, već su zajedno učestvovali u ekološkim protestima protiv izgradnje mini-hidroelektrana 2019. Na spontanim protestnim okupljanjima bili su zajedno, a nosili su natpise na srpskom i albanskom jeziku. Naš sagovornik iz ovog sela, Srbin, penzioner, naglašava kako su tokom pomenutih protesta Albanci sugerisali komšijama Srbima da ne budu u prvim redovima da ne bi pretrpeli neko nasilje. Takođe, on navodi slučaj lokalnog Srbina-povratnika, izvesnog Zorana sa nadimkom Džambas. Njega su prijatelji Albanci dočekali sa bostanom, rakijom i pogačom da bi mu poželeli dobrodošlicu. Za vreme rata 1999, kada su Albanci iz sela izbegli u Makedoniju (danas Severna Makedonija) naš sagovornik je snabdevao hranom i potrepštinama Albanca ometenog u razvoju koji je jedini ostao u selu. On sve vreme pominje uzajamno dobre odnose u svojoj lokalnoj sredini. Meštani strepe od nasilja samo od ljudi koji bi došli „sa strane“ i on kaže da bi sve bilo još bolje „samo da se ne mešaju političari mnogo“. Iz izveštaja Fonda za humanitarno pravo iz 2004. saznajemo da su se za vreme pogroma u martu te godine meštani Srbi i Albanci dogovorili „da brane jedni druge“ i da ne dozvole ljudima sa strane ulaz u njihova sela.
O međuetničkim odnosima u Kamenici se već toliko govori i zna da je ta lokalna sredina na neki način ogledna u smislu ostvarivanja modela suživota pripadnika dve etničke zajednice. U kafićima i u modernoj zgradi opštine čuju se podjednako srpski i albanski jezik. Albanci naročito posećuju dve srpske kafane u mestu. Na koktelu koji je organizovan povodom promocije naše brošure o srpsko-albanskim besama iz 1906-07. pitao sam jednog momka gde je naučio da govori albanski, a on mi je odgovorio da je zapravo Albanac; srpski jezik je naučio družeći se sa drugarima. Tako je dobro govorio srpski da sam bio ubeđen da je Srbin. Sagovornici koje smo intervjuisali u Kamenici često su se osvrtali na vreme ratnog meteža kada su komšije pomagali jedni drugima, štiteći ih od neregularnih i paravojnih jedinica sa jedne i sa druge strane. Srbi su jemčili za građansku ispravnost i uzimali u zaštitu komšije Albance, a posle povlačenja jugoslovenskih i srpskih formacija komšije Albanci su to isto činili za Srbe. Srbin iz Kamenice koji je u vreme rata bio srednjoškolac ispričao nam je da je svakog jutra pratio svoje drugove Albance do pekare i vraćao ih kući da bi kao Srbin mogao da ih uzme u zaštitu od srpskih regularnih i neregularnih snaga u tom mestu. Albanac iz sela Hodonovce kod Kamenice pomenuo je kako su ih komšije Srbi štitili od paravojnih srpskih jedinica. Srbi su otvoreno pozvani da dostave imena Albanaca koje treba likvidirati jer, kako je rekao paramilitarac: „Sada imate priliku da se osvetite“. Meštani Srbi su, međutim, jamčili za ispravnost svojih komšija i nisu dozvolili da im se bilo šta desi. Srbin iz sela Berivojce kod Kamenice rekao nam je da ga je samo blagovremena intervencija albanskih komšija spasila od nasilja u vreme pogroma u martu 2004.
Brojne životne priče do kojih smo došli tek pripremamo za objavljivanje na našem portalu. Mnogi naši sagovornici nisu ni smatrali da su njihovi postupci ili njihova svedočenja nešto posebno. Čin građanske hrabrosti i zauzimanje za drugog, naročito u smutnim vremenima i naročito kada su u pitanju pripadnici „neprijateljske“ grupe, po svim merilima je ipak nešto izuzetno. Ogromna je diskrepanca između ovih malih, velikih ljudi, diskretnih heroja naše današnjice i neodgovornih političkih i intelektualnih elita oba naroda. Većina naših sagovornika je rekla da se najviše pribojava politike i političara, za njih je zlo egzogeno, ono u njihovu sredinu dolazi spolja. Gledajući jučerašnju sednicu srbijanskog parlamenta reklo bi se da imaju čega da se plaše.
Autor je zaposlen na Institutu za noviju istoriju Srbije. Saradnik je na projektu Mali, veliki ljudi koji se bavi odnosima među ljudima iz albanske i srpske zajednice na Kosovu.
Peščanik.net, 03.02.2023.
KOSOVO