Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić + izložba u Negotinu IDEM I GLEDAM

Tek što smo izašli iz državnog udara koji je protiv samog sebe organizovao lično premijer Vučić da bi od javnosti sakrio svoje brljotine, evo nas „u novom poglavlju srpske istorije“ u koje smo ušli otvaranjem poglavlja 32 o kontroli finansija i 35 o normalizaciji odnosa sa Kosovom. Na upriličenom događaju u Briselu premijer Vučić je izjavio da je ponosan na svoju zemlju i čestitao građanima taj veliki dan kad više ne moramo da sanjamo snove o Evropskoj uniji. Oni su postali gotovo java, ukoliko budemo nastavili da teško i marljivo radimo.

Tako smo opet imali priliku da slušamo da samo treba da naporno i marljivo radimo i snovi su na domak ruke. To nam neće biti nikakav problem, jer su radinost i marljivost Vučićeve najjače osobine, o čemu smo svakodnevno obaveštavani. U autorskom tekstu objavljenom u Telegrafu, premijer je poručio to isto: ne smemo zaboraviti da nas je do današnjeg dana, u Evropu, doveo rad – neprekidan i težak, i da on ne sme da stane. Marljivost nas je dovela dotle da smo uspeli da napravimo razliku između Srbije mita, na nebu, i Srbije stvarnosti, u Evropi. Tu se našao i pobedonosni zaključak da sada stvarno možemo da krenemo u budućnost, onu koju vuče Srbija.

Vučićeve tvrdnje o marljivom radu koji nas je doveo dotle da uvidimo razliku između mitske Srbije na nebu i ove realne u kojoj više nema Kosova, u stvarnosti se ničim ne potvrđuju. Odbacivanje srednjovekovnog mita o kosovskom zavetu i obnovi Dušanovog carstva, tog kamena temeljca srpskog nacionalizma i propisanog identiteta bez koga Srbi ne mogu opstati, bio bi suštinski preokret. A baš njega nema ni na vidiku. Nema ga u programu Vučićeve stranke i Vlade, a rečju se obećava da Srbija nikada neće priznati Kosovo. Predsednik Nikolić uporno podseća da ako ulazak u EU podrazumeva priznanje Kosova, od te rabote neće biti ništa. Pri tom niko od sadašnjih aktera ne misli ozbiljno da je Kosovo deo Srbije. Svi znaju da je ono izgubljeno, a zna se i to da ne postoji nikakav plan da se ono reintegriše u Srbiju zbog čega bi Srbija odbijala da ga prizna. Ali žulj u mozgu o kosovskom zavetu još uvek najmarljivije radi po formuli – neka bude što biti ne može. Čekaćemo narednih pet vekova, nije važno koliko, ali se odustati ne sme i ne može.

U svečarskom raspoloženju o ostvarenim EU snovima, kosovska tema se gura pod tepih. Ali ona nas je već sustigla. Iz EU jasno poručuju da bi zaostajanje u realizaciji poglavlja 35 o punoj normalizaciji odnosa Srbije i Kosova zaustavilo otvaranje drugih poglavlja i obustavilo pregovarački proces. Samo jedan sat po otvaranju prvih poglavlja, u Briselu je objavljen dokument o pregovaračkoj poziciji EU u vezi sa poglavljem 35. U dokumentu se detaljno objašnjavaju tri najvažnije stavke: sveobuhvatna normalizacija odnosa sa Kosovom, poštovanje i realizacija dosada postignutih sporazuma i povezivanje evrointegracije Srbije sa daljim napretkom u tom procesu. Pregovori o poglavlju 35 neće zameniti dijalog Beograda i Prištine pod pokroviteljstvom Visoke predstavnice EU. Čitav ovaj proces biće pomno praćen, o ćemu će bar dva puta godišnje biti obaveštavan Ministarski savet EU.

Situaciju otežava ne samo nekakva mitska zatucanost, nego i činjenica da je vlast „marljivo“ radila i uspela da u odnosu na 2013. godinu kada je potpisan Briselski sporazum znatno pokvari odnose sa Kosovom, o čemu je dosta pisano povodom njegovog prijema u Unesco i druge međunarodne organizacije. Sa naše strane vođena je besomučna nacionalistička i neprijateljska kampanja, koja nam se sada vraća kao bumerang. Radilo se na dva koloseka: potpisivani su kooperativni sporazumi sa Kosovom zbog čega su poglavlja otvorena, ali je u realnim odnosima urađeno sve da se oni suštinski pokvare. A ispostavilo se da je Kosovo rampa ili ulaznica za nastavak pregovora i ostvarivanje evropskih snova.

Teorija o mariljivosti i teškom radu koji nas vode u članstvo Evropske unije ne funkcioniše ni po jednoj stavci. Naprotiv, ono što vidimo je premijer Vučić koji je svoju marljivost usmerio u suprotnom pravcu. Na temu šta nam donose poglavlja koja smo otvorili, premijer kaže da nas ona vode ka izgradnji normalne, pristojne i zdrave Srbije i dodaje još i “pravnu državu, u kojoj ćemo jačati institucije, boriti se protiv korupcije, napredovati u ekonomiji i time pokazati kakvom tipu društva želimo da pripadamo”.

U stvarnosti, on je veoma marljivo porušio sve institucije, okomio se na građansku opoziciju, učvrstio korupciju za račun svoje tajkunske klike, enormno povećao partijsko zapošljavanje koje podriva profesionalnu strukturu i učvršćuje burazersku selekciju kadrova u svim sferama života. Od velike priče o reformama nije ostalo ništa, građani su isceđeni do ivice bede, pritiskaju se poljoprivrednici i privatni sektor da bi se rasipalo na kabinete, kupovinu glasova, korumpirana javna preduzeća, nacionalne stadione, Beograd na vodi i komociju najbližih saradnika.

Da bi se ovakva “evropska politika” prikrila, mediji su stavljeni pod kontrolu ucenama i pritiscima. Potkopana je medijska privatizacija tako što su lokalne medije pazarili Vučićevi ljudi koji su brže bolje iz budžeta te pare dobili nazad. Pitanje je i kojim su novcem obavili te kupovine. Širenjem ludila, sukoba, haosa i konfuzije, o čemu Vučić vodi posebnu brigu, namerno se sprečava sazrevanje svesti o društvu u kome živimo danas, jednako koliko i kritička svest o našoj bližoj i daljoj prošlosti. Dovoljno je prisetiti se kako je dočekan i kojim toplim rečima je obasut general Lazarević kada se vratio u zemlju nakon izdržane kazne za ratne zločine počinjene na Kosovu. Tako je potvrđena ispravnost politike devedesetih, umesto da se odbaci. Radi kompletiranja slike, treba dodati besomučnu kampanju o majci Rusiji i velikom Putinu, uz širenje netrpeljivosti prema zapadu (odande ruše Vučića), kome navodno težimo učlanjenjem u EU.

Svečarsko raspoloženje o ostvarenim evropskim snovima kvari i činjenica da Srbijom u mirnodopskim uslovima nikada nisu vladali lošiji ljudi, tako niske kulture i obrazovanja. Možda najviše zbog toga nije teško zaključiti da smo iznutra podjednako daleko od pristojne države i dobrog upravljanja koliko nam je spolja uzaludna nada o pripadanju prosvećenoj Evropi i njenim vrednostima.

Peščanik.net, 16.12.2015.

TEMA – KOSOVO

The following two tabs change content below.
Vesna Pešić

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).