Foto: Miljana Radivojević, East London street art

Foto: Miljana Radivojević, East London street art

Predlog o novom služenju vojnog roka pojavio se u Hrvatskoj i Sloveniji, a nije isključeno da ovaj izrazito predizborni virus uhvati i druge države koje su u nastupu evropskog oduševljenja ukinule redovnu vojsku. Ciljevi su jasni: igranje sa brojevima na budućim izborima, konfrontiranje starijih i mlađih, onih kojima se postepeno oduzima sve što im je preostalo i onih kojima je već sada oduzeta cela budućnost, opsceno poigravanje sa stereotipima nekakvih mamica i curica koje vole uniforme i uredne dečke (koji spremaju svoju postelju), privlačenje još pokojeg zapenušenog desničara… sve to, uz pretpostavku o rušenju budžeta, menjanju istorije slobodarske antimilistarističke misli, nekada tako jake u Sloveniji, ukidanju mirovnog pokreta i pacifizma kao opredeljenja koje je čitavim generacijama bilo osnova bilo kakvog angažmana. U Sloveniji je, da bi farsa bila veća, u istoj nedelji stupio na snagu zakon o istopolnom braku/partnerskoj vezi, koji konačno reguliše pitanje zdravstvene zaštite, solidarnosti supružnika/partnera i nasledstva, ali ne i medicinski pomognuto (na bilo koji način) dobijanje dece ili usvajanje dece. A Željka Markić ima u Sloveniji isto tako sumanute i opasne kolege koji, između ostalog, savetuju silovanim ženama da ćute i rađaju, ne bi li „nas“ bilo više… publici u Srbiji bi se izvesno štucalo kada bi ugledali ovaj lik, Angelcu Likovič, isfriziranu i našminkanu bakicu, nekadašnju učiteljicu i samog Janše u osnovnoj školi, koja za lepe pare presuđuje u rialiti šouovima. Militarizacija i netolerantnost se napajaju na istom izvoru.

Nimalo nevažan problem je potpuno ukidanje sećanja na neku bolju kulturu u kojoj smo živeli, na humanije ideje i na veće poštovanje ljudskih prava. Slovenija je prednjačila u formulisanju i širenju prostora individualne slobode, u otporu JNA, u smanjivanju značaja vojske: koliko je peticija napisano od sredine osamdesetih, pa sve do prošle godine, o potrebi ukidanja vojske u ovoj maloj državi? Koliko su oružarske afere pokazale besmisao opsesije ratom? Niko nije sposoban da da ubedljive razloge za dizanje histerije – uništenje sveta ili lokalni ratovi su nešto što dobro poznajemo od kraja II svetskog rata: reč je o psihozi, koja se upotrebljava za konkretne, trenutne i male političke ciljeve. Slanje pedesetak slovenačkih vojnika na latvijsku granicu u okviru NATO-ove obnove hladnog rata je možda vredno samo viceva o strahu u ruskim redovima… no pravi cilj nije na Baltiku. Prave korake prepoznajemo u bodljikavoj žici, u nedavno uvedenim policijskim paralizatorima, u zakonima za još nepostojeće vanredne mere kojima se ukidaju osnovna ljudska prava i gaze svi međunarodni dogovori, od UN preko ženevskih do evropskih, u zastrašivanju, stepenovanju medijskog uzbuđenja, u propagandnom bacanju peska u oči. Nažalost, svaki od tih propagandnih postupaka, zasnovanih na čistoj laži, može imati posledice u stvarnosti. Izmišljeni rat postaje pravi – bar smo to mogli bezbrojeno puta videti u samo zadnjih petnaestak godina. Da li bismo onda mogli da zaključimo kako će providnost svakog od tih postupaka ubediti građane da je reč o obrascu koji se ponavlja? Nažalost ne, jer već prvi postupci izazivaju posebna psihička stanja, koja je posle teško ili nemoguće zaustaviti – čak ni njihovi izvođači ne mogu više da zaustave lančanu reakciju u kojoj mržnja rađa nasilje, nasilje mržnju, i tako u krug.

Ekstremnost predloga, doduše, može imati i neki dobar rezultat. Svaki takav predlog, a pljušte po građanima neverovatnom brzinom i učestalošću, smanjuje razinu straha i uvažavanja koje bi građani inače možda još imali prema predstavničkoj vlasti. Ovako, kad ta vlast narušava i poništava ne samo međunarodne obaveze, ugovore i standarde ponašanja u domenu ljudskih prava, nego poništava i specifičnu, slavnu, neokaljanu kulturnu i intelektualnu tradiciju građanstva u kojem vlada, može se govoriti i o drugim aspektima – recimo o izdaji. Niko ne treba da se zavarava i da proguta ogromnu laž koja nam se servira – da je to sve usled spoljne opasnosti, bilo da su u pitanju izbeglice, Hrvati, Rusi ili Marsovci, već kako bude napredovala predizborna ludost i globalni raspad razuma. Ne, svi ti zakoni i mere prvo i mnogo više biće primenjivani na građane, jer je bliže, jeftinije i niko se spolja neće buniti ili građane uzeti u zaštitu.

Ne lezi vraže, još jedna nezgodna godišnjica pala je u isto vreme – vladina odluka iz 1992. da administrativnim a zatim i svim drugim raspoloživim merama sem, priznajmo, logorima, iz građanskog tela isključi sve koji bi se po najrazličitijim kriterijumima mogli smatrati Neslovencima. Taj sam deo zabave izbegla – jer nisam bila prijavljena u Sloveniji… Od tadašnjih „izbrisanih“, od koji su mnogi pomrli i mnogi se raselili, otprilike polovina je dobila nazad status, ali ne i nadoknadu, nekoliko ih je uspelo sa procesom protiv države, ali proces sređivanja, bez obzira na očitu štetu za državu u evropskom sudskom sistemu, još dugo neće biti završen.

Slučaj političkog bagatelisanja sa militarizacijom u tome kontekstu dobija svoj pravi značaj: reč je o još jednom fenomenu sistematskog i dugotrajnog odbijanja suočavanja sa ratnim krivicama: bez obzira na broj žrtava i širinu i dubinu ratnih razaranja, i najmanji ustupak nacionalističkoj neodgovornosti ima kobne posledice.

Peščanik.net, 28.02.2017.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.