Hirošima, 1945, foto: AP/Stanley Troutman

Hirošima, 1945, foto: AP/Stanley Troutman

Pedeseta godišnjica od bombardovanja Hirošime je pravo vreme da razmislimo kakav treba da bude naš stav o tome. Da li je to bombardovanje zaista izuzetno moralno pogrešno, kao što mnogi danas misle, i kao što su mnogi i onda mislili, ili je ono možda ipak opravdano? Verujem da su bombardovanja japanskih gradova zapaljivim bombama na početku proleća 1945, kao i kasnije bacanje atomske bombe na Hirošimu, šestog avgusta, bili izuzetno moralno pogrešni i da se s pravom o njima tako misli. U prilog tom stavu, naglasiću ono što po mom mišljenju treba da budu principi po kojima se demokratski narodi moraju upravljati u ratu – principi dakle onoga što se naziva jus in bello. Ratni ciljevi tih naroda1 razlikuju se od ratnih ciljeva nedemokratskih, pogotovo totalitarnih, država, kao što su Nemačka i Japan, koje su težile dominaciji nad drugima i eksploataciji potčinjenih naroda; u slučaju Nemačke, još i njihovom porobljavanju, ako ne i istrebljenju.

Iako ih ne mogu ovde obrazložiti na primeren način, započeću isticanjem šest principa i pretpostavki u prilog ovim stavovima. Nadam se da ne deluju nerazumno; trebalo bi da su poznati, s obzirom da su tesno povezani sa dobrim delom tradicionalne misli o ovoj temi.

1. Cilj pravednog rata koji vodi pristojno demokratsko društvo jeste pravedan i trajan mir među narodima, a naročito sa datim neprijateljem.

2. Pristojno demokratsko društvo se bori protiv države koja nije demokratska. To sledi iz činjenice da demokratski narodi ne vode rat jedni protiv drugih;2 pošto nas ovde interesuju pravila rata koja se tiču takvih naroda, pretpostavljamo da je društvo protiv koga se ti narodi bore nedemokratsko i da su ekspanzionistički ciljevi tog društva ugrozili bezbednost i slobodne institucije demokratskih režima te izazvali rat.3

3. U vođenju rata, demokratsko društvo mora pažljivo razlikovati tri grupe: 1) vođe i zvaničnike države, 2) vojnike države i 3) civilno stanovništvo države. Razlog za ta razlikovanja polazi od principa odgovornosti: pošto država protiv koje se vodi borba nije demokratska, civili iz tog društva ne mogu biti organizatori i izazvači rata. To su učinile njihove vođe i zvaničnici uz pomoć drugih elita, koje kontrolišu i popunjavaju državni aparat. Oni su odgovorni, oni su hteli rat i zato su zločinci. Ali civili, koji su često držani u neznanju i bili zavedeni državnom propagandom nisu odgovorni.4 To važi čak i ako su neki od civila znali o čemu se radi i uprkos tome podržavali rat. Mogu biti brojni takvi marginalni slučajevi u ratu, ali su oni nebitni. Što se tiče vojnika, ni oni, kao ni civili, ako isključimo više ešalone oficirske klase, nisu odgovorni za rat: oni su mobilisani ili na druge načine prisiljeni da u njemu učestvuju; njihov patriotizam često je surovo i cinično eksploatisan. Osnova po kojoj oni mogu biti direktno napadnuti ne sastoji se u tome što su oni odgovorni za rat, već u tome što se demokratski narod ne može braniti na drugi način, a braniti se mora. U vezi sa tim nema izbora.

4. Pristojno demokratsko društvo mora poštovati ljudska prava pripadnika druge strane, kako civila, tako i vojnika. Iz dva razoga. Prvo – zato što oni po pravu naroda, prosto imaju ta prava. Drugi razlog je to što neprijateljske vojnike i civile treba naučiti sadržaju tih prava upravo na njihovom primeru. Njima se daje određeni status, status pripadnika jednog ljudskog društva, i kao takvi oni poseduju prava kao ljudske osobe.5 To znači da ne smeju biti direktno napadnuti, osim u trenucima esktremne krize, o čijoj prirodi će biti reči dalje u tekstu.

5. Nadovezujući se na ideju podučavanja sadržaju ljudskih prava, naredni princip se ogleda u tome da pravedne nacije treba svojim postupcima i proklamacijama da pokažu prirodu mira kome teže i vrste odnosa između naroda koje bi da uspostave. Ako se tako ponašaju, one otvoreno i javno pokazuju i prirodu svojih ciljeva i vrstu naroda koji oličavaju. Te poslednje dužnosti odnose se pre svega na vođe i zvaničnike vlada demokratskih naroda, pošto su oni u najboljoj poziciji da govore u ime celog naroda te da se ponašaju tako kako princip nalaže. Iako svi prethodni principi takođe specifikuju državničke dužnosti, to naročito važi za principe 4 i 5. Način na koji se rat vodi i postupci kojima se on okončava traju u istorijskom sećanju naroda i mogu postaviti scenu za budući rat. Zato se ove državničke dužnosti nikada ne smeju gubiti iz vida.

6. Konačno, moramo uzeti u obzir praktično rezonovanje o ciljevima i sredstvima kada procenjujemo prikladnost jednog postupka ili mere za postizanje ratnog cilja, ili da se ne izazove više štete nego dobra. Taj način razmišljanja – bilo da se vodi načelima (klasičnog) utilitarizma, gubici-dobici analizom, vaganjem nacionalnih interesa, ili na neki drugi način – mora uvek biti uokviren i strogo ograničen navedenim principima. Norme ratovanja povlače linije koje predstavljaju granice pravednih radnji. Ratni planovi i strategije, kao i vođenje bitaka, moraju ležati unutar tih granica. (Jedini izuzetak su, ponavljam, trenuci ekstremnih kriza.)

U vezi sa četvrtim i petim principom ratovanja kazao sam da oni posebno obavezuju vođe naroda. Te vođe su u najpodesnijem položaju da predstavljaju ciljeve i obaveze naroda, a ponekad i da postanu državnici. Ali, ko je državnik? Ne postoji funkcija državnika, kao što postoji položaj predsednika, kancelara ili premijera. Državnik je ideal, poput ideala iskrenog i vrlog pojedinca. Državnici su predsednici ili premijeri: oni postaju državnici svojim uzornim obavljanjem funkcije koju zauzimaju, u vremenima iskušenja i teškoća, tako što manifestuju snagu, mudrost i hrabrost. Oni vode svoj narod kroz turbulentne i opasne periode i tako zaslužuju trajno poštovanje.

Ideal državnika sažet je u izreci: političar brine o sledećim izborima, državnik o sledećoj generaciji. Onaj koji se bavi filozofijom ima zadatak da traga za trajnim uslovima i pravim interesima pravednog i demokratskog društva. Zadatak je državnika, međutim, da prepozna te uslove i interese u praksi. Državnik vidi dublje i dalje od mnogih drugih i uviđa šta treba učiniti. Državnik mora da prepozna pravi izbor, ili barem približno pravi izbor, i da ga se čvrsto drži. Vašington i Linkoln su bili državnici. Bizmark nije. On nije video pravi interes Nemače dovoljno daleko u budućnosti. Njegovi motivi su često bili iskrivljeni njegovim klasnim interesima i željom da on i samo on bude kancelar Nemačke. Državnici ne moraju biti nesebični i mogu imati sopstvene interese, poput zadržavanja na funkciji, ali moraju biti nesebični u proceni interesa društva: ne smeju biti zavedeni, naročito tokom ratova i kriza, strastima osvete i odmazde nad neprijateljem.

Nadasve, oni se moraju čvrsto držati cilja da se postigne pravedni mir i izbegavati stvari koje otežavaju postizanje takvog mira. Tu nacionalne proklamacije moraju jasno staviti do znanja (državnik se za to mora postarati) da neprijateljskom narodu treba dati pravo na sopstveni autonomni režim i pristojan i ispunjen život, jednom kada mir bude ponovo bezbedno uspostavljen. Šta god da su im rekle njihove vođe, kakvih god odmazda da se s razlogom boje, oni se ne smeju tretirati kao robovi ili kmetovi nakon predaje,6 i mora im se dugoročno obezbediti pun obim sloboda. Može se desiti i da ostvare mnoge slobode koje ranije nisu imali, što se na kraju dogodilo Nemcima i Japancima. Državnik zna, ako drugi ne znaju, da su svi opisi neprijateja (ne i njihovih vođa) koji nisu u skladu sa ovim – impulsivni i lažni.

Ako se sada vratimo Hirošimi i bombardovanju Tokija zapaljivim bombama, vidimo da nijedno ni drugo ne ispunjava uslove da se tretira kao izuzetak zbog ekstremne krize. Za to, s jedne strane, treba pretpostaviti da ne postoje apsolutna prava – prava koja moraju biti poštovana u svim situacijama. Ima dakle situacija u kojima civili mogu biti napadnuti direktno, bombama iz vazduha. Da li je u ratu bilo situacija kada je Britanija s pravom mogla da bombarduje Hamburg i Berlin? Da – kada je Britanija bila sama i očajnički se borila protiv nemačke nadmoći. Taj period možemo videti sve do trenutka kada je Rusija nedvosmisleno odbila prvi nemački napad u leto i jesen 1941. i pokazala da je u stanju da se bori protiv Nemačke sve do kraja. Možda se tačka preokreta može postaviti i negde drugde, recimo u leto 1942, a svakako posle pobede kod Staljingrada.7 Neću se zadržavati na tome, pošto je ključno to da se Nemačkoj ni pod kojim uslovima nije smelo dopustiti da dobije rat. Dva su glavna razloga za to: prvo, zbog prirode i istorije ustavne demokratije i njenog mesta u evropskoj kulturi; i drugo, zbog specifičnog zla nacizma i izvanrednog i neizračunljivog moralnog i političkog zla koje je on predstavljao za civilizovano društvo.

Specifično zlo nacizma se mora razumeti, pošto je u nekim okolnostima bolje da demokratski narod prihvati poraz, ako su uslovi mira koje nudi druga strana razumni i umereni, ako nisu ponižavajući i ako su usmereni ka funkcionalnom i pristojnom političkom odnosu. Međutim, za Hitlera je bilo karakteristično upravo to što nije prihvatao nikakvu mogućnost političkog odnosa sa svojim neprijateljima: njih je trebalo zastrašiti terorom i brutalnošću; nad njima je trebalo vladati golom silom. Na primer, rat protiv Rusije od početka je bio rat za uništenje slovenskih naroda, u kojem su lokalni stanovnici mogli biti, ako uopšte prežive, jedino robovi. Kada su Gebels i ostali prigovorili da se rat ne može dobiti na taj način, Hitler je odbio da ih sluša.8

Međutim, ako je izuzetak zbog ekstremne krize važio za Britaniju u ranim fazama rata, jasno je da ni u jednom trenutku nije važio za Sjedinjene Države u ratu protiv Japana. U tom ratu principi ratovanja su uvek bili primenljivi. Zapravo, u slučaju Hirošime, mnogi iz najviših krugova vlasti su uvideli problematičan karakter bombardovanja i činjenicu da ono prelazi granice iscrtane tim principima. Pa ipak, tokom rasprava koje su vodile savezničke vođe tokom juna i jula 1945, dominiralo je praktično razmišljanje o ciljevima i sredstvima. Pod kontinuiranim pritiskom rata, moralne sumnje nisu uspele da zadobiju bilo kakav jasan ili artikulisan izraz. Kako je rat napredovao, saveznici su sve više pribegavali teškom bombardovanju civila, u Berlinu, Tokiju i drugde, zapaljivim bombama. Iako je po izbijanju rata Ruzvelt apelovao na obe strane da se ne upuštaju u nehumani varvarizam bombardovanja civila, do 1945. savezničke vođe su došle do uverenja da bi Ruzvelt podržao bacanje atomske bombe na Hirošimu.9 Bombardovanje je proisteklo iz onoga što se desilo pre njega.

Praktični razlozi u smislu cija i sredstva, koji su se koristili za opravdanje bacanja atomske bombe na Hirošimu, bili su sledeći:

Bomba je bačena kako bi se rat ubrzano priveo kraju. Jasno je da su Truman i mnoge druge savezničke vođe, smatrali da će bomba to učiniti. Drugi razlog bilo je spasavanje života – pri čemu su životi koji su se računali bili životi američkih vojnika. Životi Japanaca, i vojnika i civila, računali su se kao manje vredni. Ti proračuni koji se tiču najkraćeg vremena i najvećeg broja spasenih života, međusobno su se podupirali. Povrh toga, bačena bomba bi dala caru i japanskim vođama izlaz da spasu svoju čast, što nije bila nevažna stavka, ako se ima u vidu japanska samurajska kultura. Zaista, na kraju je nekoliko vrhovnih japanskih vođa želelo da izvede poslednji čin žrtvovanja, ali su ih nadjačali oni što su podržali cara, koji je naredio predaju dvanaestog avgusta, pošto je dobio uverenja od Vašingtona da će moći da ostane na vlasti, pod uslovom da se pokorava naređenjima američkog vojnog komandanta. Pomenuću još samo jedan razlog: bomba je bila bačena da bi američka snaga ostavila jak utisak na Ruse koji bi onda spremnije prihvatili naše zahteve. Taj razloga je sporan, ali ga neki kritičari i proučavaoci smatraju bitnim.

Nijedan od ovih razloga očigledno ne uzima u obzir ograničenja ratovanja, pa ću se fokusirati na drugo pitanje: zašto je državništvo na savezničkoj strani bilo neuspešno. Truman je jednom prilikom opisao Japance kao zveri i rekao da se prema njima treba ponašati kao prema zverima; ali, kako budalasto danas zvuči nazvati Nemce i Japance varvarima i zverima!10 Naciste i Todžo militariste – da; ali oni nisu isto što i nemački i japanski narod. Čerčil je kasnije izjavio da je preterao sa bombardovanjem, obuzet strašću i intenzitetom sukoba.11 Dužnost državnika je da ne dopusti da takva osećanja, kako god prirodna i neizbežna ona bila, skrenu s najboljeg kursa demokratski narod: on mora biti na tom kursu kako bi postigao mir. Državnik razume da su odnosi sa sadašnjim neprijateljem od posebne važnosti: kao što sam već rekao, rat se mora voditi otvoreno i javno tako da se time omogući trajan i prijateljski mir sa poraženim neprijateljem, kao i da se pripreme pripadnici naroda neprijatelja za to kakav tretman da očekuju. Njihova strahovanja da će se nad njima vršiti osveta i odmazda moraju se otkloniti; današnji neprijatelji moraju se videti kao saradnici u zajedničkom i pravednom budućem miru.

Iz ovoga je jasno da su, po mom sudu, i Hirošima i bombardovanje japanskih gradova zapaljivim bombama bili veliko zlo. Državničke dužnosti nalažu političkim vođama da takvo zlo izbegavaju u svim slučajevima koji ne potpadaju pod izuzetak zbog esktremnih kriza. Takođe verujem da je zlo bilo moguće izbeći po malu cenu kasnijih gubitaka. Invazija u tom trenutku nije bila neophodna, jer je rat bio faktički gotov. Međutim, ne pravi razliku da li je to tačno ili ne. Bez izuzetka krize, ta bombardovanja su bila veliko zlo. Jasno je, ipak, da razborito izrečen princip pravednog ratovanja ne bi promenio tok događaja. Bilo je naprosto prekasno. Trebalo je da predsednik ili premijer sa dužnom pažnjom razmotre ova pitanja mnogo pre nego što se došlo u tu situaciju, ili barem onda kada je bilo dovoljno vremena da se o ovim stvarima ozbiljno razmisli. Razmatranja o pravednom ratu nisu stvar svakodnevne rasprave, koja se vodi pod pritiskom događaja pred sam kraj neprijateljstava: previše je onih koji su ispunjeni strahom i nestrpljenjem, ili su naprosto izmoždeni.

Slično tome, opravdanje ustavne demokratije i osnovna prava i dužnosti koje ona mora poštovati, trebalo bi da budu deo javne političke kulture i predmet rasprave u mnogim udruženjima građanskog društva kao deo svačijeg obrazovanja. To se ne čuje dovoljno jasno u svakodnevnoj politici, ali se mora pretpostaviti kao njeno zaleđe, a dnevna tema politike može postati u naročitim okolnostima. Na isti način, nije bilo dovoljno prethodnog shvatanja suštinskog značaja principa pravednog rata da bi pozivanje na te principe moglo da osujeti privlačnost praktičnog cilj-sredstvo rezonovanja u smilu brojanja života, ili skraćivanja rata, ili nekog drugog vida uravnotežavanja troškova i koristi. To praktično rezonovanje opravdava previše i prelako, i omogućava dominantoj sili da umiri bilo kakve moralne brige koje se mogu javiti. Ako se principi ratovanja iznesu u trenutku kada se praktično rezonovanje već nametnulo kao dominantno, oni lako postaju samo još jedan faktor koji treba izvagati.

Drugi neuspeh državništva ogleda se u tome što nije bilo pokušaja da se pregovora sa Japanom pre nego što su bačene zapaljive bombe na gradove ili bombardovana Hirošima. Savestan pokušaj da se tako nešto učini bio je moralno neophodan. Kao demokratski narod, to smo dugovali japanskom narodu, a da li i njegovoj vladi, drugo je pitanje. U Japanu su se već neko vreme vodile rasprave o pronalaženju načina da se rat okonča, a 26. juna vlada je dobila instrukcije od cara da to i učini.12 Vlada je svakako već razumela da je sa uništenom mornaricom i zaposednutim spoljnjim ostrvima rat bio izgubljen. Istina, Japanci su se zanosili nadom da bi se Rusi mogli pojaviti kao njihovi saveznici,13 ali pregovori upravo i služe tome da se na drugoj strani razveju zablude. Državnik nema slobodu da razmišlja o tome da li bi takvi pregovori mogli da umanje efekat šoka kasnijih napada.

Truman je na mnogo načina bio vrlo dobar predsednik. Ali način na koji je okončao rat, pokazao je da je omanuo kao državnik. On je tu priliku propustio, a to je bio i gubitak za državu i njene oružane snage. Ponekad se kaže da je preispitivanje bombardovanja Hirošime uvreda za američke trupe koje su se borile u ratu. To je teško razumeti. Moramo biti u stanju da se osvrnemo iza sebe i suočimo se sa svojim greškama na svakih pedeset godina. Očekujemo da Nemci i Japanci to učine; Vergangenheitsverarbeitung ­­– kako to Nemci kažu. Zašto ne bismo i mi? Nije moguće da smatramo da smo vodili rat bez moralne greške!

Ništa od toga ne menja odgovornost Nemačke i Japana za rat, kao ni za ponašanje tokom njegovog vođenja. Odlučno se moraju odbaciti dve nihilističke doktrine. Jedna je izražena Šermanovom opaskom „Rat je pakao“, pa je stoga dopušteno sve samo da se on što pre okonča. Druga kaže da smo svi krivi, pa smo stoga na istom, i niko ne može kriviti bilo koga drugog. Oba ova stava su površna i negiraju bilo kakve razložne distinkcije; oni se pogrešno prizivaju u pokušaju da se nađe izgovor za naše ponašanje ili da se objasni da ne možemo biti osuđeni.

Moralna ispraznost tih nihilizama manifestuje se u činjenici da pravedna i pristojna društva – njihove institucije i zakoni, njihov građanski život, te kultura i običaji koji čine njihovu zaleđinu –apsolutno zavise od mogućnosti da prepoznaju značajne moralne i političke distinkcije u svim slučajevima. Svakako, rat jeste jedna vrsta pakla, ali zašto bi to značilo da sve moralne distinkcije prestaju da važe? Moguće je, isto tako, da ponekad svi, ili gotovo svi, mogu biti u izvesnoj meri krivi, ali to ne znači da su svi jednako krivi. Ne postoji vreme u kojem smo slobodni od svih moralnih i političkih principa i ograničenja. Ti nihilizmi su pretvaranje da se može biti slobodan od ovih principa i ograničenja, koja za nas uvek u potpunosti važe.

Dissent, leto 1995.

Preveo Rastislav Dinić

Peščanik.net, 14.08.2015.

________________

  1. Ponekad koristim pojam „narodi“ u značenju vrlo sličnom pojmu nacija, naročito kada želim da suprotstavim narode državama i državnim aparatima.
  2. Pretpostavljam da demokratski narodi ne ratuju jedni sa drugima. Ima značajnih dokaza za ovu važnu ideju. Vidi Michael Doyle, „Kant, Liberal Legacies, and Foreign Affairs”, Philosophy and Public Affairs, Vol. 12, Summer and Fall 1983.
  3. Odgovornost za rat retko pada samo na jednu stranu, i to se mora priznati. Pa ipak, neke prljave ruke su prljavije od drugih, a ponekad, čak i sa prljavim rukama, demokratski narod ima pravo, pa čak i dužnost da se brani od druge strane. Ovo je jasno u slučaju Drugog svetskog rata.
  4. Ovde pratim Majkla Volzera u Just and Unjust Wars (Basic Books, 1977).
  5. Za ideju statusa, dugujem raspravama Frensis Kam (Frances Kamm) i Tomasa Nejgela (Thomas Nagel).
  6. Vidi Čerčilove primedbe koje objašnjavaju značenje „bezuslovne predaje“ u The Hinge of Faith (Haoughton Mifflin, 1960), str. 685-688.
  7. Ovde mogu dodati da vaganje interesa nije uključeno. Pre je u pitanju prosuđivanje o tome da li su prisutne izvesne objektivne okolnosti koje konstituišu izuzetak zbog ekstremne krize. Kao i sa svakim drugim kompleksnim pojmom, i pojam takvog izuzetka je u izvesnoj meri neodređen. Da li pojam važi ili ne u datom slučaju, zavisi od prosuđivanja.
  8. O suprotstavljanju Gebelsa i drugih, vidi Alan Bullock, Hitler: A Study in Tyranny (London: Oldham’s Press, 1952), Poglavle 12, §5, str. 633-644.
  9. Za opis ovih događaja, vidi David M. McCullough, Truman (Simon and Schuster, 1992), poglavlja 9:IV i 10, str. 390-464; i Barton Bernstein, “The Atomic Bombings Reconsidered”, Foreign Affairs, 74:1, Jan-Feb 1995.
  10. Vidi McCullough, Truman, str. 458, razgovor između Trumana i senatora Rasela iz Džordžije, u avgustu 1945.
  11. Vidi Martin Gilbert, Winston Churchill: Never Despair, Vol. VIII (Houghton Mifflin, 1988), sa osvrtom na Drezden, str. 259.
  12. Vidi Gerhard Weinberg, A World at Arms (Cambridge: The University Press, 1994), str. 886-889.
  13. Vidi Weinberg, ibid., str. 886.