Izgleda da nas zaista više ništa ne može iznenaditi. Još u junu 2017. zagrebački Večernji list je pisao kako hrvatski policajci, nezadovoljni niskim platama i napredovanjem po partijskim kriterijumima, odlaze u Nemačku i Irsku da “arbajtuju”. Novembra prošle godine pojavila se vest da srpski policajci odlaze da rade kao kamiondžije u inostranstvu. Istina, kasnije je to demantovano, pa je policijski sindikat demantovao demanti. Ko prati policijske TV serije video je kako i američki policajci umeju da potraže dodatni izvor prihoda, pa i kod mafije. Naši policajci su moralniji, bar kako tvrdi njihov sindikat: odlaze jer su loše nagrađeni, ali i onemogućeni da dosledno progone mafijaše.
Egzodus je očito sveobuhvatan kada iz zemlje odlaze čak i oni koji su svojedobno sprečavali druge da odlaze. No, za ovaj tekst oni su samo kuriozitet. Nenadoknadiv problem je kada odlaze visoko stručni kadrovi, naročito kada su u pitanju siromašne države čijem bi napretku oni trebalo najviše da doprinesu. Taj proces je danas globalan, pa donekle zbunjuje kada vidimo podatak da je od 2010. Švedsku, nekadašnji uzor socijalnog sklada, godišnje napuštalo sve više stanovnika da bi se broj stabilizovao od 2015. na oko 55.000 odlazaka godišnje – tako bar stoji u studiji Linköping University. Problem Finske pak nije kvantitet nego kvalitet – od 1.000 “neto odliva mozgova” 375 su doktori nauka. Odlazak je donekle nadoknađen dolaskom 156 inostranih doktora nauka, ali je tendencija zabrinjavajuća, bar za Fince.
Ona doskočica “što južnije to tužnije” pokazuje da egzodus stručnjaka mnogo više pogađa recimo Francusku, koja je opet ekonomski stabilnija od Španije ili Italije, odakle se još masovnije odlazi. I pre pobune žutih prsluka koja je dinamizovala ove tendencije, francuska privredna komora je skretala pažnju da odlazak stručnjaka raste po stopi od 3 do 4 odsto godišnje, te da je od 2003. do 2014. zemlju napustilo 77.887 stručnjaka najvišeg profila. Oni su deo ukupne migracije od oko 60 do 80 hiljada osoba godišnje. Oko 2 miliona Francuza živi pretežno u SAD, Britaniji, Kanadi, ali i u Vijetnamu, koji je nekada bio francuska kolonija. U tom kontekstu francuski patetično i nadrealno deluje proklamacija predsednika Makrona koji je 2017. pozvao američke naučnike nezadovoljne Trampovim kresanjem fondova za nauku da dođu u Francusku gde će im biti pružene sve mogućnosti za rad. Makron je svoje obećanje krajem prošle godine potkrepio tvrdnjom da će do 2022. u nauku biti uloženo 1,5 milijardi evra – kasno i neprivlačno u kontekstu aktuelnih zbivanja.
Mehanizam eksploatacije pameti iz manje razvijenih zemalja usavršen je do detalja, pa prema analizi OECD, koja se smatra verodostojnom iako je rađena 2002, 79 odsto Indijaca koji doktoriraju u SAD ostaje trajno u toj zemlji. Znatno manje ostaje Koreanaca (11 odsto), Japanaca (15 odsto), a posebno je karakterističan trend kineskih doktoranata koji su 80-ih godina ostajali u procentu od 88 odsto, ali ih je nagli ekonomski i naučni razvoj u domovini privukao, tako da ih danas u inostranstvu ostaje manje od 20 odsto. Postoji i drugi vid drenaže pameti. Maja Pantić, profesorka sa Kraljevskog koledža u Londonu, u Guardianu skreće pažnju da kompanije poput Google i Facebooka devastiraju univerzitete i naučne institute uzimajući im najbolje kadrove za basnoslovne plate. Po njenoj proceni tako je već “otkupljeno” oko 10 odsto najboljih. Britanska vlada je na to reagovala povećanjem plata za 25 odsto za naučnike zaposlene u institucijama koje su na budžetu.
Evropski rekorderi u napuštanju sopstvene ekonomski razvijene i politički haotične domovine su Italijani. Prema podacima FILEF (federacija emigranata) u razdoblju od 1870. do 1970. Italiju je napustilo 27 miliona državljanja. Prošlogodišnji podaci govore o odlasku 285.000 Italijana u svet, što je blisko rekordu iz 1952. kada ih je 294.000 pobeglo od posleratne bede i sirotinje, pretežno u prekookeanske zemlje. Najviše Italijana danas odlazi u Nemačku (180.000), pa u Britaniju (87.000). U britanskim bolnicama radi preko 3.000 italijanskih lekara i stručnog medicinskog kadra. Njihova zemlja godišnje izdvaja 69 milijardi evra za obrazovanje da bi veliki deo studenata posle diplomiranja otišao iz nje. Savremenu italijansku dijasporu čini čak 60 odsto mladih do 34 godine starosti.
Italijanski primer je neka vrsta migracione spone između razvijenih i nerazvijenih zemalja Evrope. Osnovna sličnost je da oni koji odlaze – odlaze trajno, dok se migranti iz ostalih razvijenih zemalja vraćaju nakon stečenih iskustava ili imetka. Najveći deo onih koji odu iz Italije nadoknađuju pridošlice sa tzv. Zapadnog Balkana. Budući da smo grlat svet, neretko se na ulicama gradova severoistočne Italije čuje kako se naši dovikuju, psuju, telefoniraju nekome kao da je i mobilni gluv. Po tome se prepoznaje stara dijaspora. Noviju i obrazovanu generaciju najbolje reprezentuje, na primer, Omladinsko srpsko kulturno društvo (Associazione Culturale Giovanile Serba) iz Trsta – mladi i kulturni, kako im i u nazivu piše, priređuju predavanja, rasprave i odlične koncerte klasične muzike (oni koji studiraju na tršćanskom konzervatorijumu Tartini). Njihovi susreti su bez uobičajenih napadnih nacionalnih, folklornih i političkih prizvuka. Odlično vladaju italijanskim, dobro su uključeni u gradski život i daju uočljiv doprinos multikulturalnosti grada. Kako navode u svom programu “osnovni cilj im je promovisanje kulture, integracija i obrazovanje”. Oni u tom gradu žive bez osećaja inferiornosti, kao njegovi građani, a ne pečalbari.
Pismo predsednice srpske vlade rektoratu univerziteta u Melburnu sa molbom da pomogne povezivanje naših diplomatskih predstavnika sa studentima i istraživačima iz Srbije koji na tom univerzitetu rade deluje korisno. Njima je krajem decembra 2018. bio predstavljen program razvoja Srbije i salušane su njihove primedbe i predlozi. Ovde zanemarujem jadikovke tipa “ostajte ovde” i konstatujem da se današnjom emigracijom od medija kvalifikovano bavi “Danas”, dok drugi u borbi za tiraž i tu oblast uvlače u kaljugu skandala i širenja panike.
Nisu bolje ni političke partije. Privukao me je apel Nove stranke pod naslovom “Mladi odlaze” od 21.12.2018, pa sam na njihovom sajtu pogledao detaljnije šta imaju da kažu o tome. Na njihovom “Forumu mladih” nijednog jedinog retka. Pritom je reč o političkoj grupaciji koja je najsenzibilnija na probleme građana Srbije. Možda je tako i bolje nego neurotizovati javnost sumnjivim podacima. Na primer, još pre dve godine (Novosti, 25.8.2016) predsednik SANU je upozorio da je “Srbija danas prva u svetu po odlivu mozgova”. Prilično sam fanatičan u pretraživanju i nigde nisam našao potvrdu za tu tvrdnju. Po Galupovoj velikoj svetskoj anketi, kojom se većina poštapa, Srbija ni u svom okruženju nije najlošija; gore od nje po “odlivu mozgova” su Albanija (indeks -50), Kosovo (-43), BiH (-40), Makedonija (-39) pa tek tada sledi Srbija sa indeksom od -27. Ni po indeksu Globalnog odliva talenata nije najgora: zauzima 50. mesto od 109 rangiranih zemalja, mada su tu sve balkanske zemlje bolje plasirane! Navodim ovo, jer preterivanje samo doprinosi parališućem beznađu.
Mnogo je priče, a malo pouzdanih podataka, pa profesor sociologije sa Kraljevskog koledža u Londonu E.M. Godfri zaključke studije o odlivu mozgova iz siromašnih zemalja počinje rečenicom: “U odsustvu pouzdanih podataka odliva mozgova iz zemalja sa niskim dohotkom, ekonomisti bi trebalo da se zadovolje makar postavljanjem analitičke mreže i ustanovljavanjem preliminarne pozicije”. Galupova anketa pokazuje da u Srbiji čak 46 odsto generacije od 15 do 34 godine starosti želi da ode u neku drugu zemlju – 2 odsto u Rusiju! Želje dakako nisu uvek u skladu sa ostvarenjima. Pouzdanije deluje podatak da 27 odsto visokoobrazovane populacije ima ozbiljnu nameru da napusti zemlju.
Pametni i vredni odlaze. Malo je prostora da bi se nabrojali svi razlozi zašto odlaze. Politika, i sadašnja i one pre nje, pogodovala je negativnoj selekciji. Naveo bih podatke iz medija za koje ni sam nisam siguran koliko su pouzdani, jer odišu onim večnim nadigravanjem, pa makar za primat najgoreg. Evo kako to konkretno izgleda: hrvatski mediji tvrde da u Hrvatskoj živi 4,3 miliona Hrvata i isto toliko van lepe njihove. Srpski mediji pobeđuju u nadmetanju tvrdnjom da Srbija ima 7 miliona stanovnika i 5.988.386 u inostranstvu – minucioznost brojke trebalo bi da uveri u verodostojnost neverovatnog podatka. Da ljudi još od doba dinamičnih sapiensa kreću tamo gde im je bolje nema nikakve sumnje. Pogađa to i bolje od nas, pa je nedavno u Sloveniji istog dana kada je parlament razmatrao povećanje minimalnog dohotka na 700 evra, statistika saopštila da iz te zemlje godišnje odlazi 4.700 diplomiranih stručnjaka.
Navedene činjenice ne moraju biti međusobno povezane, ali pokazuju da i iz zemlje koja ima najviši standard na Balkanu stručnjaci odlaze kao i iz drugih zemalja regiona koje su pristupile Evropskoj uniji. Pravo na slobodno cirkulisanje ljudi i ideja u EU koristi se masovno. Najuočljivije je pogođena sfera zdravstva. U razgovoru sa primarijusom urologije Integrisanih univerzitetskih klinika u Trstu, dr Diegom Maregom, na moje pitanje gde bih mogao da dobijem podatke o tome koliko lekara i medicinskog osoblja iz Srbije radi kod njih odgovor je bio – nigde! U multinacionalnom Trstu svako prebrojavanje po nacionalnom poreklu je uvredljivo i dozvoljeno možda jedino policiji. Inače u mastodonskom kompleksu bolnica Cattinara kojem pripada i njegova klinika, po njegovoj proceni petina zaposlenih potiče iz zemalja bivše Jugoslavije. Mladi lekari iz Beograda, tvrdi dr Marega, izvanredno su i teoretski i praktično obučeni, ukratko “bolji od svojih vršnjaka iz Italije”. Kompliment tipično italijanski, istinit, ali ne uzima u obzir da su najbolji mladi italijanski lekari već odavno negde u EU, Britaniji ili Americi.
U Napulju je 7. decembra okončan prvi Job market ponude i potražnje mladih ekonomista. Smatra se uspehom što je 680 tek diplomiranih ekonomista, ne samo iz Italije nego i iz drugih zemalja, uspelo da nađe poslodavca. Odmah su skočile ambicije da se sajam proglasi međunarodnim i proširi i na ostala zvanja. Očito je da Italijani ne podležu onoj veoma uprošćenoj računici da školovanje jednog sručnjaka košta u proseku 150 hiljada evra, jer postoje i povratni tokovi u vidu doznaka iz inostranstva koje ti koji su otišli šalju. U 2017. doznake u Srbiji su iznosile 2,8 milijardi evra.
Profesorka Srbijanka Turajlić je ovih dana u jednom intervjuu izrekla suštinu problema: “Kad mladi odlaze to između ostalog razumem i kao znak njihove radoznalosti i potrebe da se oprobaju u svetu. U tom smislu podržavam odlazak mladih, ali još više podržavam povratak, koga nažalost nema”. Postoje za sada dve zemlje koje bez sumnje uspevaju da ostvare povratni tok – da im se stručnjaci vraćaju. To su Poljska i Kina. Zajednički im je visok stupanj ekonomskog razvoja i otvorene perspektive. Ostaje ona konstanta da je na spisku razloga za odlazak u inostrantvo na prvom mestu mogućnost stručnog napredovanja, na drugom su opšti uslovi življenja, a tek na trećem mogućnost veće zarade. Te uslove mogu stvarati samo oni koji su ostali u domovini.
Biznis i finansije, 18.01.2019.
Peščanik.net, 19.01.2019.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Milutin Mitrović (see all)
- Ekonomija nepoštenja - 16/06/2021
- In memoriam - 17/09/2020
- Pandemija - 16/09/2020