Heraldika

Prilikom nedavnog „bliskog susreta“ sa saobraćajnim policajcem na vetrovitoj Autokomandi pogled mi se nehotice zadržao na njegovom bedžu na kome je, ispod punog naziva ministarstva, bila ugravirana 1804. godina. I dok je promrzli saobraćajac strpljivo prebirao po mojim dokumentima, ja sam se u sebi preslišavao: da, te godine je izbio Prvi srpski ustanak protiv Turaka, mada je prvo ministarstvo unutrašnjih dela, da ne kažem „popečiteljstvo“, osnovano tek 1811. Dakle, ova druga godina bi bila logičniji izbor, jer ističe kontinuitet ove institucije.

Sa druge strane, novoustrojeni Dan policije i Ministarstva unutrašnjih poslova, koji je shodno duhu „nove religioznosti“ trebalo naštimovati prema crkvenom kalendaru, obeležava sukob srpskih žandarma sa turskim vojnicima kod Čukur-česme koji se odigrao u vreme pravoslavnog praznika Svete Trojice 1862.

Izvesno je da 1804. godina ima veliku simboličku snagu, jer označava revolucionarni početak jednog oslobodilačkog procesa koji je rezultirao sticanjem prvih atributa srpske državnosti. Ipak, kakve veze imaju oružani ustanak, opsade gradova, hajdučija, ubijanje subaša i paljenje hanova (što su bile glavne ustaničke aktivnosti tokom 1804) sa ministarstvom koje po definiciji suzbija ili bar ne podstiče buntovništvo i slična raspoloženja u društvu? Miloševićev režim je time očito podgrevao ratnički duh, ali je nejasno kome je danas takva simbolička poruka upućena i kakvo osećanje broj “1804” treba da izazove kod samog policajca, a koje kod njegovog „klijenta“? Strahopoštovanje, nacionalni ponos, kolektivnu hrabrost, strah od (naoružanog) autoriteta, turkofobiju ili nešto šesto?

Za razliku od ove neobične heraldičke tekovine 1990-ih i ustavne simulacije kontinuiteta na koju sam ukazao jednim od svojih prethodnih tekstova, mnogi simboli nemaju svoju vizuelnu ekspresiju niti fizičke konture, već su više ideje ili, kako ih engleski antropolog Anthony Cohen naziva, “mentalni konstrukti”. Centralni mit o nacionalnom buđenju u kome dominira vera u drevnost nacija jedan je od moćnijih simbola. Ironično nazivajući naciju “bogomdanim načinom klasifikovanja ljudi”, jedan drugi britanski antropolog (Ernest Gellner) tvrdi da je ona zapravo plod modernizacije, a ne prirodna i večita kategorija. Simboli prošlosti dobijaju na važnosti tokom perioda intenzivnih društvenih promena, kada zajednice “bacaju svoja kulturna sidra” radi (refleksnog?) odupiranja korenitom preobražaju.

Postoji uverenje da revizionističke tendencije u savremenom srpskom društvu, uz pomoć iskrivljenih interpretacija prošlosti teže formiranju ”novog srpskog čoveka”, regrutovanog iz redova omladine. Čini se da je ova teza ipak preterana, iako su nova politika sećanja i prekrajanje istorije bili karakteristika gotovo svih postjugoslovenskih država. Socijalni psiholog Jovan Byford je još pre više od deset godina primetio da visoki talas nacionalno-pravoslavnih organizacija u Srbiji poput Dveri ili Obraza signalizira porast popularnosti pokreta koji propagiraju “duhovnu vertikalu srpske istorije i srpskog naroda”, koristeći se nacionalističkom ikonografijom i agresivnom frazeologijom radi predstavljanja svojih konzervativnih sadržaja.

U poslednja dva veka prevladao je osećaj potrebe okupljanja Srba unutar sopstvene države, što je smatrano prioritetom „nacionalne misije“. Postojanje srpske nacionalne države pre jugoslovenskog ujedinjenja može se tumačiti tako da su Srbi zadržali snažan osećaj nacionalnog partikularizma u Jugoslaviji, te da je njihova konfuzna percepcija nove države bila posledica krajnje pozitivne identifikacije i sa srpskom i sa potonjom jugoslovenskom državom. Svejedno, epska poezija je sačuvala idealizovana sećanja na srpsko srednjovekovno kraljevstvo ohrabrujući etnocenričnu fiksaciju „srpstva“. Istovremeno, možemo se složiti sa bugarskim politikologom Ivelinom Sardamovim da je srpska epika očuvala istrajnost i vitalnost srpskog „konfliktnog“ etosa, uronjenog u daleku istoriju, tj. da srpska književnost zaista nije bila ništa drugo sem “poezija kolektivne inspiracije”, kako priznaje i kontroverzni „neoromantičar“ Jovan Deretić. U pokušaju stvaranja nacionalne političke kulture, trebalo je neutralisati sve disonantne aspekte istorijskog iskustva iz nacionalnog narativa. Štaviše, Ivan Čolović kaže da su amblematični događaji, istorijske ličnosti i datumi oživljavani kako bi se potcrtala nadmoć srpskog identiteta nad drugima.

Narod najstariji

Koncept “upotrebljive prošlosti” se obično pripisuje autoritarnim režimima u tranziciji i opisuje potragu za istorijskim iskustvima koja mogu biti izobličena radi legalizacije i stabilizacije novog režima. U nekim slučajevima, ova praksa se može prepoznati i na nižim nivoima, npr. kod pokušaja legalizacije novih političkih programa ili partija. Kada je 2008. osnovana Srpska napredna stranka, nazvana po partiji iz “zlatnog doba” srpske demokratije (što je takođe jedan od uvreženih mitova), namera je bila da se članstvo distancira i amnestira od ratne politike koju je sprovodila njihova matična Srpska radikalna stranka. Sudeći po trenutnoj situaciji u Srbiji, eksperiment je uspeo.

Najzvučnija mitološka fraza o Srbima kao “najstarijoj naciji” zaživela je kasnih 80-ih godina na talasu hierprodukcije paraknjiževnih i kvazinaučnih dela. “Srbi-narod najstariji” je knjiga Olge Luković-Pjanović, profesorke klasične filologije, koja se pojavila u “pravo vreme” (1990), kako bi ohrabrila trend istoriografske manipulacije u nastajanju i poduprla Miloševićevu ratnu politiku.

Čak i nakon 2000. godine udžbenici istorije u Srbiji su nastavili da instrumentalizuju prošlost prikazujući sopstvenu naciju kao žrtvu istorijskih nepravdi. Istoričarka Dubravka Stojanović primećuje da se takvim, autoviktimološkim tonovima, hrani nacionalni misticizam i sputava kritički pogled na društvo, dok se sa druge strane formiraju ličnosti koje će „uvek biti sklonije ratu nego miru”. Stvaranjem nove tradicije, vladajuća elita sebi obezbeđuje “podobne pretke” kako bi se mogla pozivati na svoje „vekovne ideale“. Osim toga, državi je potreban “homogeni kulturni žig za njeno stado“, kako slikovito sugeriše pomenuti Gellner.

Za razliku od savremenih tendencija, motivi za (zlo)upotrebu istorijskih stereotipa tokom 1990-ih bili su više nego jasni. Dugotrajna medijska propaganda je učinila da i danas 41% ispitanika u Srbiji veruje da je u Jasenovcu stradalo najmanje pola miliona ljudi, mada je prema istraživanjima i procenama Muzeja žrtava genocida, zasnovanim na Popisu žrtava Drugog svetskog rata (1964), u pitanju broj koji će teško premašiti 130.000 ljudi koji se mogu imenom i prezimenom identifikovati. Jasenovački mit je potegao i bivši šef srpske diplomatije Vuk Jeremić kada je povodom tužbe Hrvatske za genocid naglasio kako bi ponovo trebalo „osvežiti“ sećanje na Jasenovac. Istorijski osvrt na ovaj logor bio je dodatak kontratužbe za genocid koju je Jeremić najavljivao u decembru 2009. godine.

Olako falsifikovanje prošlosti, ali i realnosti preko školskih udžbenika, novih praznika, naziva ulica ili državnih simbola, odaje utisak države koja je „ispala iz istorije”, žrtvujući sopstveni razvoj “nacionalnoj fantazmi”, kako kaže Dubravka Stojanović. Njena istraživanja pokazuju da se prošlost Srbije osnovcima prikazuje kao „ratna hronika“, jugoslovensko iskustvo se svodi na istoriju konflikta, a geografski prostor se prikazuje kao fatalan, jer na njemu počinju ali se i završavaju svi veliki svetski lomovi. Takvi stereotipi vode precenjivanju sopstvene veličine i bahatom odnosu prema svetskoj zajednici, a ideja o istorijskoj ispravnosti sopstvene nacije je važan element u ideologizaciji nacionalne i istorijske svesti. U udžbenicima za najmlađe učenike se “ispravnost” i “bezgrešnost” Srba prikazuju gotovo kao rasne vrline, dok se stradanja ilustruju krajnje surovim fotografijama. Ratovi iz 1990-ih se srednjoškolcima tumače kao prirodan i logičan nastavak Drugog svetskog rata, dok se Jugoslavija i dalje metaforično opisuje kao “tamnica srpskog naroda”.

Na pitanje da li smatraju da država objektivno prezentuje prošlost u udžbenicima istorije, svega 7,4% ispitanika je ubeđeno da ona to čini u potpunosti ispravno. Učenici i studenti su mišljenja da je prezentacija nacionalne istorije uglavnom korektna, a kada se radi o oblasti na koju bi udžbenici istorije trebalo da se skoncentrišu, vladaju takođe podeljena mišljenja. Uz očekivanu regionalnu neravnomernost po pitanju potrebe učenja istorije svih etničkih grupa, upada u oči izrazito mali procenat studenata i đaka koji se sa tim slažu. Centralna Srbija je tradicionalno etnocentrična, okrenuta izučavanju nacionalne istorije Srba i Srbije dok je u Beogradu i Vojvodini svest o potrebi boljeg razumevanja svetske istorije zastupljena kod gotovo četvrtine ispitanika. Takođe, evidentna je nezainteresovanost ruralnih delova zemlje za upoznavanje istorije drugih zemalja i naroda.

Rado ide Srbin u vojnike?

Izuzetno žilava nacionalna mitologija svakako je jedna od glavnih prepreka demokratizaciji moderne Srbije, dok je kosovski mit, kao centralni segment srpskog nacionalnog identiteta, opstao u obe sfere – racionalnoj i iracionalnoj. Ovu drugu su izdašno hranili istoričari i pesnici iz okrilja SANU koji su predlagali „kulturnu ofanzivu“ u kojoj bi polja kulture bila pripremna faza rata i njegov rezervni položaj, kako slikovito ukazuje Ivan Čolović. Nacionalistički pesnik Matija Bećković je još marta 1989. izjavio kako je na Kosovu “toliko srpske krvi i srpskih svetinja, da će ono biti srpsko i kad tamo ne ostane ni jedan Srbin“. Pišući o ulozi književnika u posttotalitarnim sistemima i neokrnjenom poverenju koje u njih ima narod, Zoran Đinđić kaže da je irelevantno da li su u “misterijama” učestvovali u generalskoj uniformi, kao pisci novinskih pamfleta ili partijski činovnici, jer ih je sama vezanost za mit (koji svojom strukturom poništava realnost) učinila nekompetentnim za realno bavljenje politikom.

Pored srednjovekovnih manastira na Kosovu, kao prvorazrednog sakralnog prostora koji određuje “sudbinu srpstva”, jedan od centralnih simbola je mit o “kosovskom zavetu” i “nebeskom narodu”. Simbolika nebeskog naroda se vezuje za kneza Lazara koji je radije odabrao “carstvo nebesko i večnu slavu” (čitaj: smrt), nego sramotan ovozemaljski život. Nadahnut novozavetnom hrišćanskom simbolikom, ovaj mit predstavlja Srbe kao sinonim starozavetnog izabranog naroda koji prolazi kroz iskušenja i strada kako bi promovisao srpstvo kao uzornu duhovno-istorijsku misiju kojom se narodi približavaju izvornom hrišćanstvu. Etnolog Ivica Todorović, čije sam osnovne ideje parafrazirao u prethodnih par rečenica, smatra da se na takav način etički imperativ neminovno transformiše u vrhovni nacionalni ideal.

Inače, mit o kosovskoj bici je proizvod nacionalne istoriografije 19. veka i deo mitološkog arsenala korišćenog za proterivanje Turaka, pravljenje srpske države i njenu teritorijalnu ekspanziju, tj. “rekonkvistu” srpskih srednjovekovnih prostora. Prema mišljenju uticajnog politikologa i dobrog poznavaoca balkanskih prilika Floriana Biebera, kosovski mit je do 1989. služio da naglasi srpsku patnju na Kosovu i obezbedi (pseudo)istorijski kontekst za iseljavanje Srba iz pokrajine. Proslave tokom 1989. su obeležile kratak momenat potpunog nacionalnog jedinstva i mit je trebalo da podupre srpski trijumfalizam, da bi u prvoj polovini 1990-ih mit bio od posrednog značaja za politički program nacionalista. Birajući Kosovo polje za objavljivanje svojih budućih planova, Milošević je napravio paralelu sa jugoslovenskim ustavom iz 1974. kojim su nastale dve autonomne pokrajine unutar Srbije. Njegov govor na Kosovo polju, pet vekova nakon kosovske bitke, kao i zloupotreba drugih nacionalnih simbola radi ponovnog uspostavljanja moći Srbije u jugoslovenskoj federaciji, bili su sredstva rigidne nacionalne mobilizacije čiji su krajnji ishod bili ekonomsko i društveno razaranje Srbije, izopštene iz međunarodne zajednice.

Ipak, čini se da je problem bio daleko širi, jer su čak i najliberalniji srpski političari naglašavali svoju patriotsku posvećenost uspostavi srpske vlasti na Kosovu. Štaviše, krajem 80-ih deo srpske intelektualne elite (među kojima i budući lideri opozicionih partija) na gotovo epski način je formulisao “kosovsku traumu” na nivou mita i time (nesvesno?) ponudio intelektualni okvir Miloševićevoj politici. Kako je početkom 90-ih pažnja preusmeravana na Hrvatsku i Bosnu, to je mit o srpskim stradanjima pod ustašama u NDH postao „upotrebljivija prošlost” u javnom diskursu. Florian Bieber primećuje da kosovski mit ponovo dobija na važnosti nakon srpsko-albanskih sukoba 1998, a posle faktičkog gubitka kontrole nad pokrajinom u junu 1999, poslužio je kao “kompenzacija za slabost etno-političkih i pravnih argumenata za srpsku kontrolu nad Kosovom”. Proterivanje Srba i rušenje njihovih sakralnih simbola učinili su da kosovski mit o stradalništvu Srba ponovo postane dominantan. Nakon petooktobarskih promena kosovski mit je zahvaljujući nerešenom statusu Kosova i predaji Miloševića Hagu na Vidovdan 2001. ponovo zaživeo kao “metanarativ o progonu Srba”, tvrdi Bieber.

Poslednje godine Miloševićeve vladavine Kosovo je među beogradskom studentskom populacijom, koja bi po definiciji trebalo da bude najliberalniji deo stanovništva, doživljavano kao “svetinja”, uz puno mitske retorike. Istraživanja etnologa Saše Nedeljkovića su pokazala da je njihov odnos prema Kosovu bio više emocionalan nego intelektualan i obično je bio praćen snažnim ali nesvesnim etnocentričnim instinktom.

Deceniju kasnije, oko dve trećine punoletnih ispitanika je potvrdilo da Kosovo i dalje doživljava kao „srpsku svetinju“, šta god to značilo. Struktura odgovora na ostala pitanja koja smo im zadali u anketi pokazuje da je Centralna Srbija i dalje konzervativna, odana tradicionalnoj predstavi o junaštvu i Srbinu koji “rado ide u vojnike”, što je očigledno kada se radi o vrednovanju politike Srbije u doba Miloševića, čak i u slučaju kažnjavanja “izdajnika” koji su odbijali da učestvuju u ratovima. Na neki način, ovaj deo Srbije pokazuje veći stepen lojalnosti i razumevanja za Miloševićev režim, što se vidi i iz postotka onih koji su skloni relativizaciji tadašnjih zločina(ca). Na sličan način ruralni deo Srbije je naklonjeniji ličnostima i mitovima koji personifikuju srpsku stranu rata.

Inače, mit o srpskom heroizmu i bespogovornoj naklonjenosti vojsci u potpunosti je obesmišljen tokom Miloševićeve vladavine. U vreme prvog mobilizacijskog talasa odziv rezervista u Srbiji bio je 50% a u Beogradu svega 15%, kako je saopšteno na zatvorenoj sednici Narodne skupštine septembra 1991. Ljudi su masovno odbijali da idu u Hrvatsku ne mogavši da se identifikuju sa ciljevima rata (u kome Srbija zvanično nije učestvovala, kako su ponavljale vlasti), što je dovelo do mobilizacijske krize. U narednim godinama, odziv će bivati sve manji, pa čak i u vreme bombardovanja Srbije tokom koga je 34.000 obveznika koji su izbegavali mobilizaciju osuđeno u odsustvu, da bi po donošenju Zakona o amnestiji (2001) bili oslobođeni. Pošto posedujem sopstveni primerak takve “oproštajnice”, moram zlurado da primetim kako je dužnost da pomiluje sve koji su izbegavali mobilizaciju zapala baš Vojislavu Koštunici čiji (nevoljni?) potpis dominira donjom polovinom dokumenta.

Osim navedenih primera posezanja za istorijskim mitovima i prerađenom tradicijom, treba pomenuti i jedan veoma aktuelan pokušaj revizije prošlosti. Nakon što su četnici predstavljeni u javnosti kao antifašisti a njihov pokret zakonski izjednačen sa partizanskim, Srbija je postala i poprište rivalskih projekata u onome što društvene i humanističke nauke nazivaju izgradnjom nacije (u slučaju Srbije ja bih se pre opredelio za termine rekonstrukcija, preoblikovanje isl). Odmah nakon pada Miloševića novi gradonačelnik Beograda, inače istoričar, izjavio je kako aktuelni Dan oslobođenja grada zapravo slavi “okupaciju” te da ga više nikada ne bi trebalo svečano obeležavati. Pet godina kasnije vlada Srbije je odlučila da na proslavu 60-godišnjice oslobađanja Aušvica i skup u Moskvi ne pošalje delegaciju na najvišem nivou. Nakon svega nekoliko dana, tadašnji ministar spoljnih poslova Vuk Drašković je otišao na Ravnu goru, “novooktroisano ustaničko mesto sećanja”, kako bi proslavio početak četničkog ustanka iz maja 1941. Ono što je posebno zanimljivo, u finansiranje manifestacije se po prvi put uključila i sama država, kako podseća sociolog Todor Kuljić.

Krajem 2011. građani Srbije su bili krajnje podeljeni po tom pitanju, premda je naklonjenost četničkoj tradiciji prestala biti “privilegija” seoskih sredina. Aktuelni eksperiment državne televizije je, prema autoru serijala Ravna gora, inicirao generalni direktor Javnog servisa još 2009. s namerom da taj projekat “uspostavi istorijsku ravnotežu”. S obzirom da su se na jugoslovenskim prostorima šund i nacionalizam pokazali veoma kompatibilnim, ne iznenađuje što je izbor za scenaristu i reditelja pao upravo na Radoša Bajića koji pritom čitav poduhvat pretenciozno najavljuje kao “civilizacijski iskorak srpskog društva”. U svojim javnim nastupima on priznaje da je “dramska trilogija” bazirana na svedočenjima četničke emigracije te da zato nije imao potrebu da nešto posebno istražuje po arhivima ili uspostavlja kritički odnos prema istoriografiji. Štaviše, njegova dvosmislena izjava (“Verujem da ćemo serijom Ravna gora mi kao narod definitivno pustiti duha iz boce”) na živopisan način potkrepljuje stavove i hipoteze o “upotrebljivoj prošlosti” izložene u prvom delu ovog teksta.

Peščanik.net, 02.12.2013.