Južni potok, istočni greh
Ima li nešto gore od NATO države na Kosovu, “koju SAD pokušavaju da instaliraju kako bi zadovoljili svoje bezbednosne interese”, kako običava da kaže srpski premijer Vojislav Koštunica.
Ima.
GASPROM država u Srbiji, koju premijer Koštunica uporno pokušava da instalira, po cenu da Srbija izgubi energetsku nezavisnost i tako ugrozi svoj integritet i suverenitet, kako bi Rusija zadovoljila svoje političke interese.
O vojnom savezu NATO sve se zna.
Ko je GASPROM?
Ima jedna dobra definicja koju je pre neki dan dao Dejvid Viktor, direktor Odeljenja za energiju i svestrani razvoj na Univerzitetu Stenford: “Energetski oslonac Rusije, kompanija Gazprom nije samo obično preduzeće nego je mnogo više od toga. Gazprom nije gasna kompanija, to je politički kolos koji se našao u poslu s gasom. On se ne ponaša kao deo biznisa ili normalna gasna kompanija. Gazprom je politička životinja koja živi zahvaljujući svojoj monopolskoj poziciji i sasvim je organizovana da očuva taj monopol”. (Danas, 29.-30. decembar 2007. godine).
Sa tom “političkom životinjom” Vlada Srbije namerna je po svaku cenu da sklopi sporazum o strateškom partnerstvu, a koliko joj se u tome žuri vidi se i po tome što je premijer Koštunica zakazao vanrednu sednicu Vlade u subotu (29. decembra), što se ne pamti od njegovog ustoličavanja na mesto šefa ministarskog kabineta. Strateško partnerstvo s Gaspromom, premijer Koštunica doživljava kao svetu obavezu svoje političke karijere i zato je potpuno privatizovao onog trenutka kad je u leto 2007. seo da pregovora sa “gazdom” Gasproma Aleksejem Milerom i kad je sebe
(sednica Vlade, 13. decembra 2007.) postavio za šefa srpske Radne grupe za saradnju Srbije i Rusije u oblasti naftne i gasne privrede. To je za Koštunicu bio zadatak od posebno ličnog, partijskog, ideološkog i nacionalnog interesa i zato se prihvatio šefovanja štabom čiji je posao da od Srbije stvori rusku energetsku koloniju. Jer, samo dva dana ranije (11. decembra) ambasador Rusije Aleksandar Aleksejev uručio je Vladi Srbije nacrt sporazuma kojim je predviđena izgradnja dela gasovoda “Južni potok” kroz Srbiju, strateško partnerstvo u izgradnji podzemnog skladišta gasa u Banatskom Dvoru i u modernizaciji Naftne industrije Srbije.
Na subotnjoj sednici Vlade usvojena je samo Platforma za pregovore sa Rusijom (čitaj, Gaspromom) o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede. Dan ranije bilo je najavljeno da će se Vlada izjasniti o ruskom Nacrtu sporazuma, ali se u saopštenju za javnost izdatom posle sednice Vlade govori samo “o usvajanju Platforme za pregovore”, koji inače traju već nekoliko meseci. To bi trebalo da znači da je trenutno propao pokušaj Koštunice da “za džabaka” i po ubrzanom postupku Srbiju izruči Gaspromu. Taj pokušaj započeo je potpisivanjem izvesnog Memoranduma o razumevanju i izgradnji gasovoda kroz Srbiju koji su 20. decembra 2006. godine u Moskvi potpisali predstavnici Vlade Srbije i Gasproma.
Zasluga za privremeno zaustavljanje ubrzane predaje srpske energetike u ruske ruke pripada ministru ekonomije Mlađanu Dinkiću koji je zajedno sa ostalim ministrima iz svoje stranke G17 Plus glasao protiv a zatim napustio sednicu Vlade. Dinkić je priznao da je na sednici Vlade “bila i sadašnja ruska ponuda”, što znači da je Vlada obmanula javnost saopštenjem da je usvojila “Platformu za pregovore”. Dinkić tvrdi da je ruska ponuda veoma nepovoljna za Srbiju, jer se uopšte ne garantuje da će magistralni gasovod “Južni potok” proći kroz Srbiju, a s druge strane traži se da Gasprom odmah preuzme 51 odsto u NIS-u, zašta su ruski pregovarači ponudili 400 miliona evra, što je duplo niže od trenutne knjigovodstvene cene NIS-a.
Na osnovu Dinkićeve izjave ispostavlja se da je Koštunica spreman, ne da proda, nego da budzašto rasproda ne samo imovinu srpske naftne kompanije nego i energetske nacionalne interese.
Pod firmom navodne “izuzetne važnosti” sporazuma za Srbiju, javnost se obmanjuje svakojakim slatkorečivim pričama i obećanjima.
Tako je prvo “puštena buva” preko podobnih medija da će “ruska ulaganja u tri energetska projekta u Srbiji, predviđena nacrtom međudržavnog sporazuma, iznositi dve milijarde evra a nezvanično se saznaje da ima oponenata predloženom sporazumu i to iz jedne partije vladajuće koalicije, ali i da je većina za poštovanje rokova i prihvatanje sporazuma”.
Potom ministar energetike Aleksandar Popović tvrdi “da su najveće količine nafte na srpskom tržištu ruskog porekla, pa je prirodno da je sporazum o energetskoj saradnji sa Rusijom od izuzetne važnosti za Srbiju”. Ministar, naravno, prećutkuje da u Srbiji ne bi najviše bilo ruske nafte da je Vlada liberalizovala tržište i dozvolila da sve zainteresovane svetske kompanije (Šel, Mol, OMW, Britiš Petroleum, Ađip) prodaju svoju naftu i naftne derivate u Srbiji. Zakonom koji propisuje da sadašnji prodavci nafte u Srbiji moraju da kupuju naftne derivate isključivo od NIS-a, Vlada je stvorila ključni preduslov da Srbija zavisi od ruske nafte.
Funkcioner Evropske komisije Fabricio Barbazo ocenio je 18. decembra u Beogradu na konferenciji za novinare posle Ministarskog sastanka Energetske zajednice da bi “Srbija trebalo da otvori tržište energije i ojača konkurenciju. Time bi se snizile cene i povećala efikasnosti usluga na energetskom tržištu”.
Koštunicini ministri koriste još jedan kvaziargument da bi energetsku nezavisnost Srbije predali u ruke ruske državne kompanije Gasprom. Ministar trgovine Predrag Bubalo tako kaže da je “Srbija energetski veoma zavisna država i da nema dovoljno energenata bilo da je reči o nafti ili gasu”.
To je tačna konstatacija, ali je pod velikim znakom pitanja da li se taj problem rešava tako što Srbija pod nepristojnim uslovima postaje energetska kolonija Rusije, ili se traže alternativne mogućnosti. Ako neko od ministara tvrdi da je to jedino rešenje, taj ne govori istinu jer je Srbija u poslednjih šest meseci nekoliko puta prećutala ili odbila ponude da se uključi u regionalne inicijative za podizanje energetske nezavisnosti. U avgustu u Salcburgu i u novembru 2007. u Dubrovniku predsednici država ili vlada država regiona dva puta su razmatrali (između ostalog) kako zajednički da reše problem u snabdevanju energentima. Ni na jednom od ta dva skupa Srbiju nije predstavljao ni predsednik, ni premijer. U Salcburg premijer Koštunica nije otišao jer je imao preča posla (Kosovo), a u novembru je na skup u Dubrovnik poslat Milko Štimac, predsednik Komisije za hartije od vrednosti.
Srbija se “pravi luda” i kad je u pitanju još jedna inicijativa koja bi, kroz zajednički projekat, mogla zemljama u regionu da omogući veći stepen energetske nezavisnosti pre svega u snabdevanju gasom. Naime, početkom decembra 2007. godine mađarski naftno-gasni gigant MOL pokrenuo je inicijativu objedinjavanja gasovodne mreže centralne i jugoistočne Evrope i pozvao kompanije u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Srbiji, Rumuniji, Bugarskoj i Austriji da naprave zajedničku regionalnu gasnu kompaniju koja će upravljati transportom gasa u regionu. Izvršni direktor Mol grupe Đerđ Mošonji izjavio je da bi stvaranje takve kompanije “svakoj zemlji učesnici moglo da donese ekonomsku korist i energetsku sigurnost i izrazio uverenje da će objedinjavanje regionalne mreže za prenos gasa podržati Evropska komisija, jer je potpuno u skladu sa njenom politikom”.
Novoosnovana kompanija, koja bi imala najdužu gasovodnu mrežu (27.000 kilometara) u Evropi, mogla bi da svoje akcije prodaje putem javne ponude i na taj način privuče kapitalne investitore. A s druge strane, i potrošači bi imali koristi od integrisanog sistema koji bi garantovao opštu sigurnost u isporukama gasa.
Zvnične odgovore MOL-u već su poslale Slovenija i Austrija. U januaru 2008. biće održan zajednički sastanak svih gasnih preduzeća iz regiona na kome će se razgovarati o stvaranju regionalne gasne kompanije, kako bi se izbegla zavisnost u isporukama gasa. Srbija se, naravno, nije oglasila niti namerava. Srbija je izabrala drugi put, ona namerava da ostane zavisna od Gasproma (i Rusije). Ta odluka je zapravo dokaz o prirodi vlasti. Srbija ne samo da ima kratkovidu, nego i lenju Vladu nesposobnu da sagleda procese u vremenu i okruženju. Iz te žablje perspektive Vojislav Koštunica vidi Srbiju kao malu zemlju bez dovoljno energije koja mora da se osloni na velikog, slovenskog, brata na Istoku. Političke elite u zemljama regiona imaju drugačiju percepciju, pamet i strategiju kako bi odbranile svoj suverenitet, čuvajući energetski nezavisnost. One više veruju da ako se udruže postaju dugoročno moćniji i ozbiljniji igrač na tržištu koji svojim potrošačima (građanima) nudi sigurnost u snabdevanju gasom.
Ta proaktivna strategija političara i poslovnih ljudi koji imaju viziju vidi se na još jednom primeru iz susedstva.
Dok srpska Vlada i njen premijer Vojislav Koštunica sanjaju “istočni greh” sa “južnim potokom”, dve kompanije iz okruženja (češki) ČEZ i (mađarski) MOL sklapaju strateški savez za proizvodnju struje korišćenjem gasa. U Pragu 20. decembra te dve kompanije formirale su zajedničko preduzeće u koje će investirati 1,4 milijarde evra za proizvodnju struje korišćenjem gasa pre svega u Slovačkoj i Mađarskoj, sa mogućnošću daljeg proširenja u Hrvatsku i Sloveniju. “Ovim ugovorom se povećava sigurnost u snabdevanju električnom energijom, obezbeđuje značajna sinergija i dalje se uvećava efikasnost rafinerija“, izjavio je tim povodom generalni direktor MOL Grupe Žolt Hernadi.
Za razliku od suseda Vlada Srbije gura Gasprom kao strateškog partnera za NIS i celokupnu energetiku, unapred obeshrabrujući sve potencijalne kupce NIS da se jave na tender, ako ga uopšte bude. “Zašto smo se onda sedam godina maltretirali i angažovali privatizacione savetnike da bi sada preko Nacrta sporazuma NIS dobio strateškog partnera” jadikuje bivša savetnica vicepremijera Miroljuba Labusa za energetiku Zorana Milanović-Mihajlović. “Nikako nam ne odgovara da NIS, koji ima dve rafinerije na putu budućeg Panevropskog naftovoda, dajemo na takav način bilo kom partneru”, upozorava Zorana Milanović-Mihajlović
Premijer Koštunica neće moći da zabija glavu u pesak i da sa javnošću komunicira samo saopštenjima. Morao bi da javno, pred tv kamerama odgovori na veoma teške optužbe svog ministra ekonomije. Jer, Dinkić tvrdi da je “upozorio kolege iz Vlade da bi se na međunarodnom tenderu za NIS mogla dobiti cena koja je za pet do osam puta veća od ove koju nude Rusi” i postavio pitanje zašto Srbija ne kaže koliko ona traži para za NIS jer je bitno da Srbija dobije gasovod, ali imajući u vidu da će on biti aktivan tek za pet godina, jako je bitno da se za NIS postigne odgovarajuća cena. “Nisam dobio odgovor. Od premijera sam zatražio razrešenje u Radnoj grupi zato što mi se vezuju ruke i zato što predlog koji daje Ministarstvo ekonomije da treba tražiti normalnu cenu za NIS, neki članovi Grupe su odbijali, kao da će se Rusi uvrediti ako im se traži normalna cena za NIS i ako se ide preko neke cifre koja je 400 -500 miliona evra. Ne želim da snosim niti moralnu, niti profesionalnu odgovornost za eventualne negativne posledice”, zaključio je Dinkić.
To su ozbiljne optužbe.
Ko su članove Radne grupe koji neće da čuju racionalne argumente vezane za prodaju NIS i kakav je to državni aranžman od koga jedan ministar diže ruke da na kraju ne bi bio odgovoran?
Kako generalni direktor NIS-a Srđan Bošnjaković može javno da kaže: “Nama je prihvatljiva sinergija sa ruskim partnerom, nije nam bitan model privatizacije, bitan nam je ugovor”.
Pitanja je mnogo. Na primer, da li je zaista minimum propusne moći gasovoda “Južni potok” 10 milijardi kubika gasa, što je dovoljno samo za domaće potrebe i što znači da Srbije neće imati prilike da zarađuje od tranzitnih tarifa?
Zatim, da li je tačno da Sporazum predviđa produženje zabrane uvoza gotovih derivata nafte u Srbiju do 2012. godine, što znači da će sve domaće i inostrane kompanije na srpskom tržištu biti prinuđene da i dalje prodaju samo gorivo NIS-a, odnosno Gasproma. To praktično znači da Srbija pristaje na monopol Gasproma i na preradu sirove nafte do liberalizacije srpskog tržišta.
Ko je pozvaniji da javnosti da odgovore na ta pitanja od Vojislava Koštunice, premijera i šefa radne grupe za naftno-gasni dil sa Rusima? Odbrambena teza iz premijerovog okruženja “da se mora ćutati dok se pregovori ne završe”, samo je još jedan pokušaj da se javnost anestezira a da u međuvremenu energetska sudbina Srbije “bez ispaljenog metka” i po bedno niskoj ceni bude predata u ruke Gasproma.
Da li je Gasprom dugoročno zaista najbolje rešenje za Srbiju?
Ruski lobista Vojislav Koštunica i hor “DSS dečaka” tvrdi da jeste. Ali o tako ozbilnoj temi nije bilo javne rasprave. Kad je započeo ozbiljan dijalog, ministar Dinkić demonstrativno je napustio sednicu Vlade? Da li G17 Plus treba da napusti vladajuću koaliciju pa da javnost u Srbiji shvati kolike su razmere Koštunicinog “istočnog greha”.
U prilog toj raspravi moglo bi da posluži i mišljenje već citiranog Dejvida Viktora, direktora Odeljenja za energiju i svestrani razvoj na Univerzitetu Stenford. On smatra da Gasprom greši kada ne investira u pronalaženje novih nalazišta. “Podaci jasno pokazuju da je samo jedna četvrtina Gaspromovih kapitalnih investicija, od 2000. do 2006. otišla u proizvodnju gasa. Većina njenih investicija otišla je sasvim van gasnog sektora, uključujući medije i banke. Kompanija i pored velikih prihoda od gasa, ne ide dalje da pronalazi i proizvodi više gasa. Rezultat je stvaranje krize gasa koja je prošle godine dotakla i ruske gradove. Gasprom nije u stanju da proizvede dovoljne količine gasa da bi zadovoljio unutrašnje zahteve i izvozne obaveze. U sledeće dve do četiri godine može doći do značajnog nedostatka gasa u Rusiji. Ako se gledaju proizvodni troškovi novih gasovoda, nije jasno da li Rusija, odnosno Gasprom, ima dobru poziciju da bude najveći evropski snabdevač gasa u bliskoj budućnosti. Stvarni troškovi izgradnje novih nalazišta gasa u Rusiji, polja Štokman ili Jamalsko poluostrvo, dva puta su veći od razvoja novih gasnih polja u severnoj Africi. Dugoročno, ovo je veoma opasno za Rusiju. Dozvoljavajući gasne krize, Rusija samu sebe istiskuje iz biznisa s gasom”, tvrdi Viktor.
Peščanik.net, 30.12.2007
