Činjenica da je Gaza još uvek pod opsadom kao da ne dopire do svesti Izraelaca. Naravno, prva godišnjica izraelske vojne intervencije u Gazi, „Operacije liveno olovo“, obeležena je u izraelskoj štampi. Dominantni ton, čak i u Haaretz-u, tobožnjem glasilu liberalne levice, bio je bezmalo samodopadljiv. Obasipanje izraelskih gradova i sela „kasam“ raketama skoro da je prestalo: u poslednih nekoliko meseci, cene nekretnina u Zderotu, udaljenom samo kilometar i po od pojasa Gaze, naglo su skočile, a potražnja placeva u mošavima blizu granice Gaze daleko premašuje ponudu. Za Izraelce je ova operacija očigledno bila uspešna, uprkos tome što je poginulo 1.400 Palestinaca, srušeno 3.540 kuća u Gazi i uprkos razaranju infrastrukture i protestima međunarodne zajednice zbog navodnih izraelskih ratnih zločina.

Priča o Gazi se sada uklapa u dominantnu izraelsku paradigmu: oni su nas napali, mi smo to dugo i strpljivo trpeli, onda smo im pokazali njihovog boga, i sada je sve mirno već X meseci (dok ne budemo prinuđeni da sve to ponovimo). Iako je ovo vrlo daleko od istine, većina Izraelaca u to veruje. Za ekstremnu desnicu, paradigma je još jednostavnja: evakuisali smo se iz Gaze, premestili naselja, a za uzvrat dobijamo kasam rakete. Dakle, sva izraelska naselja moraju biti zadržana, ako ne i proširena, po svaku cenu. Naseljenici koje sam upoznao na Zapadnoj obali misle da je ovaj silogizam sada deo takozvanog „konsenzusa“, i čini mi se da možda imaju pravo – u svakom slučaju, on utiče na državnu politiku prema Palestincima. Operativni princip se može i jednostavnije formulisati: ogradite ih.

Za to vreme, slika koja dolazi iz Gaze je složenija. Količina proizvoda koja se pušta preko izraelskih kontrolnih punktova iznosi oko 25% predratnog prometa. Brašno, pirinač i ulje su dozvoljeni, ali se propisi stalno menjaju, i sumanuto su arbitrarni: nedavno su čaj, šećer i konzervirana hrana (može li se napraviti eksploziv od kesica čaja?) zabranjeni, pa zatim ponovo dozvoljeni. Olovke i sveske nisu dopuštene. Preko linije je pušten samo delić građevinskog materijala preko potrebnog za obnavljanje razorenih objekata – samo 41 kamion u proteklih 11 meseci, dok je u periodu 2007-2008 prolazilo 3.700 kamiona mesečno. Devedeset posto dostupne pijaće vode ne zadovoljava standarde Svetske zdravstvene organizacije.

Prema podacima humanitarnih organizacija, oko 70% stanovništva preživljava sa manje od jednog dolara na dan. Palestinski ribari se guraju u sve manji prostor: nekad im je bilo dozvoljeno da plove osam nautičkih milja od obale – to je prvo smanjeno na šest, a sada na tri milje. Izraelska mornarica ih redovno hapsi, a ponekad im i pleni brodove (lovišta ribe blizu obale su i zagađena i iscrpljena – sardina ima na šest nautičkih milja od obale).

Istovremeno, šverc kroz tunele sa egipatske teritorije je unosna delatnost, i ne može se sva odgovornost svaliti na opsadu. Vlada Hamasa ima višestruku korist od čvrste kontrole nad svom robom koja stiže u Gazu (dozvola za jedan prolazak kroz tunel košta oko 10.000 izraelskih šekela), a možda joj trenutna situacija čak i više odgovara od ukidanja blokade. Oni koji su nedavno boravili u Gazi kažu da se lekovi i hrana – uključujući i luksuznu robu – mogu naći u izobilju ako čovek može da ih priušti. Prvog januara izraelski avioni bombardovali su pojedine tunele, ali efikasnost takvih napada je sumnjiva; uprkos prošlogodišnjem masovnom uništenju, tuneli – kojih sada ima nekoliko stotina – ponovo su izgrađeni ubrzo po završetku izraelske kampanje. Egipat navodno planira postavljanje čelične barijere na granici sa Gazom, što može usporiti tunelski saobraćaj.

Apatija koju Izraelci osećaju prema Gazi i njenim stanovnicima nije apsolutna. Našavši se pod velikim međunarodnim pritiskom, vojska tvrdi kako istražuje 150 slučajeva mogućih kriminalnih radnji koje su vršili vojnici u prošlogodišnjoj kampanji (za sada, što je vrlo tipično, optužnice su podignute u samo jednom slučaju). Održan je niz strastvenih, mada ne previše efikasnih protesta. Dvadeset šestog decembra, hiljadu građana je diglo glas protiv opsade u noćnoj protestnoj šetnji u Jafi, nadomak Tel Aviva. U Birševi je policija pod punom borbenom opremom pokušala da spreči ulične proteste, što su radili tokom rata prošle godine – ovaj put im to nije pošlo za rukom. Postoji čak i Koalicija protiv opsade koja će organizovati protest u centru Tel Aviva.

Trideset prvog decembra održan je mirovni marš, i u Gazi i na izraelskoj strani graničnog prelaza Erez, u severnom delu pojasa. Prema jednom izveštaju, egipatska vlada je dozvolila osamdesetorici mirovnih aktivista iz raznih zemalja – što je tek delić ukupnog broja aktivista koji su se okupili u Kairu – da uđu u Gazu preko prolaza Rafah sa severne strane. Prošli su u protestnoj koloni kroz Gazu i zaustavili se na oko 500 metara od prelaza Erez, što je bilo najbliže koliko su mogli da priđu a da izraelski vojnici ne pripucaju. Istovremeno, na izraelskoj strani prelaza okupilo se oko hiljadu Izraelaca, među kojima je bilo i nekoliko arapskih članova Kneseta, koji su, kako se moglo i pretpostaviti, žestoko napadnuti od strane desničarskih političara zbog šurovanja sa neprijateljem.

Dvadeset sedmog decembra učestvovao sam u protestnoj šetnji na severnoj strani granice Gaze, koju su organizovali aktivisti Ta’ayush-a i drugih mirovnih organizacija. Plan je bio da delujemo u tandemu sa navodno mnogo većom grupom Palestinaca koji će protestovati unutar Gaze, ali zbog brojnih poteškoća u komunikaciji, to nije ispalo tako kako smo se nadali. Iako je to prilično neobično za nas, potrudili smo se da sve zadržimo u tajnosti – nije bilo imejlova, mobilnih telefona, plan se širio samo usmeno na bezbednim lokacijama, pozvano je samo nekoliko pouzdanih novinara – u nadi da ćemo dobiti malo vremena da razvijemo svoje transparente i uzviknemo svoju poruku nade.

U početku je bilo dobro: šetali smo oko sedam minuta u vidokrugu žitelja Gaze, ali onda nas je primetila vojska. Opkolile su nas neverovatne snage: jedan vod regularnih vojnika, policija u plavim uniformama (neki od njih na konjima), pogranična policija, zloglasne jedinice za razbijanje demonstracija, jedno amfibijsko vozilo iz mora, pa čak i jedan vojni helikopter koji nas je nadletao. Imali smo i jedan karikaturalno-junački trenutak, kada je dvoje aktivista pokušalo da probije barikadu skačući u more i grozničavo plivajući u pravcu Gaze: konjica ih je izvukla na obalu. Došli su novinari BBC-ja (malo prekasno) i snimili nekoliko fotografija: izraelski mediji su nas ignorisali. Šesnaestoro aktivista je uhapšeno i odvedeno u policijsku stanicu u Zderotu, gde su ispitivani i nekoliko sati kasnije pušteni. Mogu vam reći da blokada funkcioniše – i to ne samo kada je reč o čaju.

Lako je biti ciničan po pitanju Gaze, ciničan prema bilo kom aspektu problema: politici Izraela, nesrećnoj vladavini Hamasa, ogromnom bogatstvu tunelskih krijumčara, gušenju pobune u Izraelu, besmislenoj okrutnosti sadašnje opsade. Ni jedna od ovih stvari nema logike ako se ne uzme u obzir širi kontekst okupacije i uporno ustezanje izraelske vlade da sklopi mir. Ako se gleda odvojeno, problem Gaze je previše nejasan da bi pokrenuo ono što je ostalo od izraelskog mirovnog pokreta. Pravi kontrast tome jesu sve veće demonstracije u istočnom Jerusalimu, u naselju Šeik Jarah, gde je nedavno nekoliko palestinskih porodica izbačeno iz svojih kuća, a umesto njih dovedeni izraelski naseljenici.

Pravna situacija u Šeik Jarahu je nejasna: izraelski sudovi su nedavno presudili u korist Jevreja koji tvrde da još od pre 1948. imaju vlasništvo nad zemljom i kućama u tom naselju i da po tom osnovu treba iseliti palestinske stanare, koji su dobili tu zemlju od jordanske vlade pedesetih godina u zamenu za svoje UNRWA karte (odrekavši se tako izbegličkog statusa). Ali to u stvari nije pravno pitanje. Vlada, opština i naseljenici žele da preuzmu još jedno palestinsko naselje – još je 26 kuća predodređeno za iseljavanje, uz one tri koje su već evakuisane – i naravno, da spreče bilo kakav budući kompromis u Jerusalimu.

Rezultat toga su stotine Izraelaca, od kojih se mnogi prvi put priključuju borbi, koji petkom popodne šetaju i demonstriraju u Šeik Jarahu, rizikujući da budu uhapšeni i maltretirani. Trapavi pokušaji policije u Jerusalimu da nasilno uguši proteste samo su povećali naš broj. Demonstracije su vesele, sa bubnjarima, akrobatama i klovnovima (policija je uhapsila klovnove). Izgleda da su glasine o smrti izraelskog mirovnog pokreta ipak preuranjene.

Dejvid Šulman, NYRblog, 04.10.2010.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 15.01.2010.

TEMA – NAŠ TERORIZAM

Leave a Reply