Grupa vodećih poslovnih ljudi upozorila je poslanike da ne ugrožavaju odnose zemlje sa Evropskom unijom i pozvala članove Parlamenta da ne koriste antievropsku retoriku.
Ko je poverovao da se ovo dogodilo u Srbiji, grdno se prevario. Nije se dogodilo u Srbiji, već u Velikoj Britaniji, mada već poodavno ima razloga da se nešto slično dogodi i kod nas.
Zato bi valjalo pogledati šta se to dogodilo u Londonu 21. januara.
U Velikoj Britaniji već izvesno vreme traje burna polemika oko Lisabonskog sporazuma (koji treba da zameni neuspeli ustav EU i reformiše proces donošenja odluka u Uniji). Ima kritičara koji ubeđuju javnost da Velika Britanija ne treba da ratifikuje taj Sporazum, jer bi time prenela previše svojih suverenih nadležnosti na tela Evropske unije. Debatu o tom dokumentu počeo je i Parlament a istog dana 35 privrednih lidera Velike Britanije napisalo je pismo i poslalo u javnost.
Poslovni lideri jedne od ekonomski najmoćnijih zemalja sveta upozoravaju poslanike da u ključnoj raspravi u britanskom Parlamentu o Sporazumu iz Lisabona ne ugrožavaju odnose Londona i Evropske unije i da ne koriste antievropsku retoriku u situacijama kada samo žele da kritikuju taj Sporazum. „Poslovna zajednica ne sme da ćuti. Britanska ekonomija uveliko je imala koristi od članstva u EU i ’konstruktivni angažman’ sa Evropom predstavljao bi pravilan politički pristup. Ponekad je neophodno imati kritičan odnos prema onome što EU govori i čini. Ali to je potrebno činiti u kontekstu sveukupne podrške pozitivnom odnosu Britanije i EU“, piše u pismu koje su, između ostalih, potpisali šef Britiš erlajnza Vili Volš, predsedavajući marketinškog giganta WPP PLC Martin Sorel i kopredsednik londonske kompanije “Džej Pi Morgan” Bil Vinters.
Poslovna zajednica u Srbiji ne sme da ćuti.
Učestala antievropska retorika premijera Koštunice, pojedinih ministara i brojnih poslanika postala je uobičajeno ponašanje, a takmičenje ko dalje pljune prema Evropskoj uniji doživljava se u Srbiji kao nacionalna pobeda. Razmere omalovažavanja, netrpeljivosti i satanizovanja svega što dolazi iz Evropske unije postale su tako velike u srpskom političkom miljeu da su poslužile kao argument predstavnicima pojedinih država-članica Unije da tvrde kako u takvoj situaciji sa Srbijom i ne treba potpisivati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.
Ekonomije zemalja koje su ušle u Uniju uveliko su imale koristi od članstva u EU.
Poljska je beležila enormne stope direktnih stranih investicija koje su se merile desetinama milijardi evra, stopa nezaposlenosti svedena je na tri odsto u Češkoj i ta zemlja je počela da uvozi radnu snagu, mađarski izvoz beležio je dvocifrene stope rasta, dohodak po glavi stanovnika u Slovačkoj rastao je iznad svih očekivanja…
Poslovna zajednica u Srbiji ne sme da ćuti.
Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju doneo bi poslovnim ljudima iz Srbije mnogo koristi. Brže i lakše mogli bi da dolaze do novih znanja, tehnologija, kapitala i kupaca. Otvaraju se neslućene šanse za razvoj i zaradu. Samo nedavno odškrinuta vrata Unije za izvoz mesa, vina i ribe iz Srbije pokazala su da ovde nema dovoljno proizvodnje i da bi svako ko počne da se bavi tim poslom mogao dugoročno solidno da posluje i živi. Kompanije koje već posluju na tržištu EU su među firmama koje imaju najbrže rastući prihod i profit i zapošljavaju najviše radnika.
Poslovna zajednica u Srbiji ne sme da ćuti.
Dvadeset i sedam zemalja-članica EU su prvi spoljnotrgovinski partner Srbije, dakle srpska privreda organski je vezana za Uniju i tu je njen strateški interes
Zašto se onda najviđeniji poslovni ljudi u Srbiji ne obrate javnosti i zatraže od poslanika da vode računa o retorici kad javno govore o Evropskoj uniji? Oni na to imaju pravo i njihova reč bi bila primljena s dužnom pažnjom u javnosti.
Sličnih apela bilo je ranijih godina. U jednoj od svojih „belih knjiga“ Savet stranih investitora (150 kompanija, pet milijardi dolara uloženih u Srbiju) sugerisao je Vladi Srbije da što pre okonča saradnju sa Haškim tribunalom, jer ta vrsta neispunjavanja preuzetih međunarodnih obaveza loše utiče na ugled Srbije u međunarodnoj poslovnoj zajednici i njima otežava poslovanje u Srbiji.
Ne tako davno, u proleće 2007. godine srpski biznismeni zatražili su od političara da prestanu da se nadmudruju i da što pre formiraju novu Vladu, jer je Srbija bez političkog vođstva bila država u kojoj nije moglo lako da se posluje.
Najsvežiji primer reagovanja poslovnih krugova na političke prilike u zemlji bio je bežanje investitora sa Beogradske berze u vreme trodnevnog predsednikovanja Parlamentom radikala Tomislava Nikolića. Nikakvi javni proglasi i obraćanja nisu bili potrebni, poslovni ljudi pakovali su kofere i odlazili iz Srbije, a Berza ne može da se oporavi do današnjih dana.
Nisu to bili tako jaki i glasni apeli koji bi razdrmali političke strukture u Srbiji. Ali, su ipak ostavili izvestan utisak u javnosti i pokazali da i u ovoj zemlji stasava društvena grupa koja bi, preko finansijskog uticaja, mogla da formira političku klimu i diktira parlamentarnu retoriku.
Poslovna zajednica u Srbiji ne sme da ćuti.
Zašto sada ćuti?
Da li zato da bi u dogovoru s političkom oligarhijom neki biznismeni sačuvali od konkurencije svoje male feude? Ili zato da bi na visokomonopolizovanom tržištu zaradili još koju kintu?
Poslovna zajednica u Srbiji ne sme da ćuti.
Sad ili nikad. Sad je prilika da srpski biznismeni rečima i delom potvrde da im je Evropska unija prirodni prostor za poslovanje, takmičenje i sticanje profita.
Poslovna zajednica u Srbiji ne sme da ćuti.
Ako sad oćuti antievropsku retoriku, uskoro će morati da pakuju kofere i seli biznis iz Srbije.
Peščanik.net, 22.01.2008