Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Godinu 2020. su obeležili epidemija i katastrofalno upravljanje epidemijom u domaćim uslovima. Simbolično je završavamo onako kako smo je i živeli – odlukom Kriznog štaba da neće biti Nove godine. U saopštenju upućenom medijima se navodi da je Krizni štab „doneo odluku da 31. decembra i 1. januara restorani i kafići rade do 18 sati, a prehrambeni objekti do 20 sati“, kao i da „neće biti organizovanog dočeka Nove godine, niti reprize“. Dan kasnije smo saznali da je Vlada Srbije usvojila odluku Kriznog štaba.

Za nepunih godinu dana Srbija je dobila institucionalne obrise nečega što je – čak i za nas – bilo nezamislivo. U pervertiranoj stvarnosti, koju je odlično opisao Dejan Ilić, Krizni štab je postao mesto fingirane društvene debate. Na njenim sednicama navodno se sukobljavaju politička i medicinska struja. Politička struja je, očekivano, homogena i sastoji se samo od predstavnika jedine stranke. Medicinska struja je, takođe očekivano, homogena i predstavljaju je lekari koji su dokazani poltroni jedine stranke.

Osim fingirane društvene debate, vidimo sada već jasno uspostavljene mehanizme simulacije institucionalnih odnosa. Život u Srbiji je već mesecima uređen odlukama Vlade koja usvaja odluke Kriznog štaba. Jeste malo nezgodno to što Krizni štab pretežno čine predstavnici Vlade. Oni čas nešto predlažu, a čas isto to usvajaju. U ovom izvitoperenom upravljanju teško je napraviti održive institucionalne paralele. Možemo jedino da pokušamo: Krizni štab izigrava Vladu (predlaže nešto), dok Vlada ima ulogu Skupštine (ona usvaja). Poređenja su klimava ne samo zato što Krizni štab i Vlada imaju zajedničke članove, već naročito zato što je Krizni štab radno telo Vlade (doduše bez jasnih zakonskih ili bilo kakvih drugih ovlašćenja). Čitaocu ovo deluje zbunjujuće i loše – ali takva vam je demokratija u doba naprednjaka. Avangarda koju ne može svako da razume.

Građani i većina medija ovaj društveno-institucionalni aranžman gutaju svaki dan, po ceo dan, gotovo punih godinu dana. Nema mnogo pitanja, a i ako ih ima, svode se na molbu da kvaziinstitucionalni dvojac predvidi budućnost, pa makar i sutrašnju. Nekada je i za taj odgovor potrebno mnogo strpljenja, poneka veza, insajder ili dobro obavešten izvor.

Sa ovom predstavom smo se saživeli, u nju se uživeli. Ugostiteljski objekti i trgovine menjaju radno vreme onda kada prstima pucne Krizni štab, a zatim Vlada – od danas do sutra, od vikenda do vikenda, od jednog do drugog praznika. Zaposlenima se na isti način smanjuju plate, a na osnovu ovih odluka dobijaju i otkaze.

Ali epidemija je u toku – reći će prosečni čitalac. Moramo biti odgovorni prema sebi i drugima. Moramo zaustaviti virus i ne možemo živeti kao i obično. To je istina – da, moramo biti odgovorni i da, moramo zaustaviti virus. Međutim, ono što je Srbija uradila tokom 2020. godine bilo je negacija odgovornosti i omogućavanje virusu da dopre do gotovo svakog njenog građanina (dovoljno je da se osvrnemo oko sebe).

Šta je onda stvarni rezultat ove pandemijske godine? Suštinski je to mogućnost da Vlada svojim uredbama, čak i bez proglašenja vanrednog stanja i bez ozbiljnijeg otpora građana, upravlja našim životima. Dekret izvršne vlasti je ove godine i zvanično postao jedini izvor pravila, jedini izvor prava. Zastrašeni i umrtvljeni, prigrlili smo diktaturu.

Pogledajmo samo Uredbu Vlade o merama za sprečavanje i suzbijanje zarazne bolesti COVID-19. Njom je regulisano lečenje obolelih, izolacija, pravila o ulasku i izlasku iz zemlje, radno vreme ugostiteljskih, trgovačkih objekata, apoteka i teretana; tu saznajemo kada je školski raspust; način izvođenja školske nastave; mesta i osobe koje su dužne da nose maske; tu se obaveštavamo o uslovima za održavanje kulturno-umetničkih događaja; tragamo za organizacijom javnog prevoza; ograničenjima i zabranama okupljanja na otvorenom i zatvorenom. O svemu ovome se moramo obaveštavati na dnevnom nivou, jer je intenzitet promene dekreta neuhvatljiv. A govorimo samo o jednom od mnogih.

Nema Skupštine, nema zakona, nema Ustava, nema procedura, nema suda, nema Ustavnog suda, nema javnosti, nema stvarnih pitanja. Jedino što vidimo je pristajanje, uz retke izuzetke.

Podsetimo ovde još jednom, za kraj godine – Ustav naše zemlje dozvoljava ograničenje nekih prava radi zaštite stanovništva od zaraznih bolesti. Ova ograničenja su moguća samo kada ih Ustav izričito dozvoljava, a ograničenja je moguće sprovesti samo na osnovu zakona – i u sadržinskom i u proceduralnom smislu. Odluke Vlade, to je svakome jasno, nisu zakon. Većina glasova članova Vlade nisu procedura.

Neka od ograničenja su moguća samo u vanrednom stanju – recimo ograničenja okupljanja u zatvorenom. Vlada za to ne mari. Neka ograničenja prava nisu uopšte moguća, poput ograničenja prava na pravično suđenje. I ovde smo videli da je Vlada, bez mnogo ustručavanja, regulisala rad pravosuđa uredbama tako da je ono gotovo u potpunosti obustavilo rad tokom nekoliko meseci.

Sva ograničenja bi morala biti proporcionalna svrsi zbog kojih su uspostavljena. U stvarnosti, granicu proporcionalnosti, u skladu sa dnevnim prohtevima, Vlada je pomerala gore-dole, levo-desno. I tako već skoro godinu dana.

Dakle, nije problem u tome što domaće pravo ne omogućava da život uredimo na drugačiji način tokom epidemije zarazne bolesti. Samo na Peščaniku je napisano više desetina stranica na ovu temu. Problem je u tome što smo dozvolili uzurpaciju vlasti velikih razmera, a da mnogi to nisu ni primetili. Možda naivno verujući da je vlast već toliko oteta, da više od toga i nije bilo moguće.

Odluka Kriznog štaba i Vlade „da neće biti organizovanog dočeka Nove godine“ odlično ilustruje 2020. godinu. Samo reč ili dve Vladi fali do ukidanja Nove godine, a ne samo njenog „organizovanog dočeka“. Ali čak i da je ukinuta uredbom, Nova godina bi svakako nastupila, jer vreme teče uprkos odlukama Vlade Srbije.

U 2021. se mora ući sa odlučnim stavom da i ovoj vlasti ističe vreme. Svi moraju da urade nešto da ubrzaju sat. Sve drugo nas vodi u provaliju koja može i koja će biti mnogo gora od one koju smo preživeli ove godine.

Peščanik.net, 30.12.2020.

KORONA
NOVE GODINE, BOŽIĆI I OSTALI DUPLIKATI

The following two tabs change content below.
Sofija Mandić je rođena 1986. u Novom Sadu. Diplomirana je pravnica, posrednica u mirnom rešavanju sporova i aktivistkinja za ljudska prava. Radi u Centru za pravosudna istraživanja (CEPRIS), a prethodno je bila angažovana u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i Nacionalnom demokratskom institutu. Generalna je sekretarka Peščanika, sa kojim sarađuje od 2007, kao učesnica u radijskim emisijama, a zatim i kao autorka tekstova. Autorka, koautorka i urednica je brojnih analiza o vladavini prava, stanju ljudskih prava u Srbiji i njihovoj perspektivi. Neke od skorašnjih su: Izbori pred Upravnim sudom 2022 – pregled postupanja i odluka (ur. CEPRIS, 2022), Izveštaj o javnosti rada Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca (CEPRIS, 2022), Sloboda izražavanja pred sudom (ur. SĆF, 2021-2022), Rad sudova tokom epidemije zarazne bolesti COVID-19 (OEBS, 2021), Ljudska prava u Srbiji (BCLJP, 2018-2023), Naša urušena prava (FES, 2019), Uslovi za izbor i napredovanje sudija i tužilaca u pravnom obrazovanju (CEPRIS, 2018), Skorašnji Ustav Srbije – rodna perspektiva (ŽPRS, 2017). Kao predstavnica civilnog društva učestvovala je u procesu izrade komentara i mišljenja na izmene Ustava iz 2022, kao i zakona koji proizlaze iz ovih promena. Autorka je knjige „U krugu negacije, godine parlamentarnog (ne)suočavanja sa lošom prošlošću u Srbiji“ (2023).

Latest posts by Sofija Mandić (see all)