Ironijom sudbine, jedno pitanje koje inače ne samo da nije atraktivno, nego je i nepoželjno u Makedoniji, postalo je top-tema. Mi koji sve što se odnosi na ratne zločine guramo ispod tepiha ili pokrivamo ustavno-sudskom amnezijom, sada smo se uznemirili zbog oslobađanja hrvatskih generala. Senzacionalna vest iz Haga (kao što ju je nazvao Špigel) koincidirala je sa rođendanom Johana Tarčulovskog, jedinog haškog osuđenika iz Makedonije. Takva prilika za samosažaljenje se ne može ispustiti! Pa čak i parlamentarci koji su glasali o proširenju amnestije na sve zločine, sada su pustili osećanjima na volju. Reakcije u Makedoniji su se mogle svesti na sledeće: zar je naš Tarčulovski sada najveći zločinac sa 12-ogodišnom zatvorskom kaznom zbog operacije sa nekoliko stradalih, i koja je mačji kašalj u poređenju sa žrtvama Оluje? Evo još jednog dokaza da je Haški tribunal postao pravoslavna kaznena institucija – za pripadnike drugih veroispovesti tu nema mesta. Drugi su govorili: vidite i učite kako se brani čast jedne države! Vidite kako je Hrvatska platila velike novce da izbori svoju pravdu, a predsednik Josipović i premijer Milanović su dočekali generale o kojima su rekli da su mučenici (tačnije, nevini ljudi koji su stoički podneli žrtvu za svoju državu). Pogledajte samo kako se Hrvati znaju radovati, kakva je to divna euforija, dok mi ovde ni za mrtvima ne plačemo, niti se sa živima smejemo. Istini za volju, kada je bio oslobođen u Hagu, Ljube Boškovski je bio dočekan sa nekakvom smešnom falangom sa šlemovima od stiropora na glavama, malo smo ga tintrali kroz medije, a onda smo ga poslali u zatvor – sada domaći, u odnosu na koji je Ševeningen luksuzni hotel. А osuđeni Tarčulovski? Pa, on je sve do danas bio zaboravljen, posebno otkako je odradio svoje i napisao ono pismo iz zatvora kojim je blagoslovio amnestiju za ratne zločine u kojima su bili osumnjičeni Albanci. Kada prođe ova mala bura, on će ponovo biti zaboravljen. On nikada neće biti dočekan kao general Gotovina, i to s pravom. On ne samo da nije bio general koji je vodio ofanzivu, nego je kao telohranitelj tadašnjeg pretsednika Trajkovskog izašao iz svog formacijskog položaja da bi organizovao osvetničku akciju u svom rodnom kraju. Možda je upravo ova činjenica, kao i opseg i posledice akcije u selu Ljuboten, izazvala potrebu da se napravi poređenje.

No, „rastava“ od jedne zajednice/regiona nije laka stvar, ako je uopšte i moguća. Za najveći deo javnosti, Makedonija nije deo te (ratne) priče, pa pitanje o sudskoj (ne)pravdi i odnos prema civilnim žrtvama iz regiona nije naša tema. To što smo mi u Makedoniji pod totalnom ili lokalnom anestezijom, pa jedva da pokazujemo empatiju i interes čak i za žrtve iz našeg konflikta, druga je stvar. Pre nego što nastavim o uticaju hrvatske katarze na region, samo ću upozoriti na neke detalje koje zaboravljamo, a koji idu u prilog tezi da smo u kontekstu suočavanja sa prošlošću i mi deo regionalnog Gordijevog čvora: prva žrtva jugoslovenskih ratova je bio Makedonac, a i poslednja (u 2001) je preminula ovde. Za veliki broj učesnika našeg konflikta mi uopšte i ne znamo odakle potiču, а s druge strane jedan broj naših građana je učestvovao u „njihovim“ konfliktima (bez obzira da li govorimo o Kosovu ili čak o Vukovaru, gde je svoj udeo imao i major koji je kasnije postao načelnik generalštaba). Znate li šta je tu najzanimljivije ili najtužnije? Nakon 11 godina, mi još nemamo službenu i kredibilnu statistiku broja poginulih pripadnika uniformisanih formacija sa „obe strane“, а još manje broj civilnih žrtava. Možete naići na razne (neproverene) informacije, koje operišu jednostranim i friziranim podacima, i nikom ništa. O nestalima niko i ne razmišlja, osim njihovi najbliži, i opet – nikom ništa.

Ni u Hrvatskoj nije ugodno biti partybreaker usred nacionalne euforije. Malo je njih izašlo sa kritičkim stavom i ukazivanjem da sada kada je Hag utvrdio nevinost generala, i dalje ostaje otvoreno suštinsko pitanje: ko je kriv za stotine civilnih žrtava (među kojima je dobar deo bio ubijen na okrutan način nakon već izvojevane pobede)? Ko je kriv za deportaciju blizu 200 hiljada civila iz Krajine? Nausprot horskom pevanju o tome da je Domovinski rat sada i simbolički i pravno okončan, pa da može da ode u istoriju kao „kristalno čist“, оva manjina hrabrih ljudi kaže da pravda nije ispunjena. Аkо jе tačno da je Gotovina nevin, a da je ipak bilo zločina, onda država ima obavezu da ih rasvetli i procesuira bez straha da će se to odraziti na ugled/brend zemlje. Katarza koja je označila kraj rata u Hrvatskoj, u zgodan čas, ispred vrata Brisela, i koja znači dostojanstveni ulazak u evropski klub, bez mrlja i stida, ipak nije razlog za miran san pravednika. Ocena je da je sada sasvim moguće da se ratni dosije zatvori i tako okonča proces suočavanja sa istinom, kao suvišan i „istorijski“ zastareo. Mit je stvoren, a sada uz hašku verifikaciju, postao je i neprobojan.

Oslobađajuća presuda se objašnjava greškama haškog tužilaštva, tj. pogrešnom kvalifikacijom dela i ambicijom Karle Del Ponte, koja je umesto da traži pravdu, pokušala da napiše istoriju raspada ex-Yu. Ali, i za najbolje pravnike ostaje dilema kako je moguća takva ogromna diskrepanca u oceni činjenica i njihovoj pravnoj interpretaciji od prve do žalbene instance (kao i tanka linija koja je odlučila između krivice i nevinosti, sa jednim glasom razlike). Nesumnjivo, ovaj će se slučaj proučavati na pravnim studijama širom sveta, ali sada je fokus na političkim reperkusijama nečega što izgleda kao udarac svim naporima da se dođe do pravde i pomirenja u regionu. Slika regiona je u najmanju ruku bizarna: Hrvatska trijumfuje (čak i od strane onih koji su do juče psovali tribunal kao antihrvatski), а generali su pozvani da „zabiju“ poslednji udarac Srbima i na simbolički način, na početku fudbalskog obračuna u martu sledeće godine. U ime Srbije portestuju predsednik sa četničkom prošlošću i premijer sa miloševićevskim nasleđem; obojica kažu da je ovo dokaz da je Hag politička institucija koja je uvela kolektivnu krivicu samo za Srbe. (Biće zanimljivo ako kojim slučajem bude oslobođen i Haradinaj, zbog nedostatka dokaza, ili bolje rečeno – svedoka.) Ipak, najbizarnija poruka je stigla iz BiH. Predsednica udruženja „Majke Srebrenice“ je čestitala Hrvatskoj na oslobađajućoj presudi, tako jasno šaljući poruku da je neprijatelj mog neprijatelja moj prijatelj (čak i ako je on bio involviran u bosanskom ratu, ali dalje od Srebrenice). Ova je poruka poražavajuća, jer dolazi od žene koja simbolizuje užas civilnih stradanja, a koja i pored desetak godina aktivizma u raznim nevladinim forumima, ipak preferira osvetu nad Srbima ispred pravde, pa čak i kada su u pitanju civili. Ovo je ciničan primer koji pokazuje kako mnogima još nije dosta, da žele pravdu samo ako je po njihovoj meri, tj. ako su njihovi izuzeti i izvan domašaja. Nema pokajanja, nema izvinjenja i praštanja, nema izdvajanja individualne krivice od društvene odgovornosti za sve što se dešavalo u ratnim godinama… Nema one katarze iz koje bi proizašla poruka – nikada više.

U Makedoniji katarza nije ni moguća, jer ona nije etnički homogena država kao što je to Hrvatska postala. Albanci trijumfuju tiho, a ponekad i ne tako tiho, kao što je pokazao parlamentarac sa upaljačem u rukama, а Makedonci tiho negoduju. Ali, navikavaju se na to, žive zajedno na način koji više nije moguć između Srba, Hrvata, Bošnjaka ili Kosovara… I to je nešto. Licemerno je, ali zar nije svako pristojno društvo zasnovano na institucionalizovanom licemerju i laži? Naš mali rat je neuporediv sa ostalima. Ali, pre no što opet kažemo sebi da se ne treba okretati natrag i da treba gledati samo u budućnost, ipak od političara moramo zatražiti neke važne stvari. Prvo, oni moraju obezbediti činjenice o nestalima i o broju civila (Albanaca i Makedonaca, ali i pripadnika drugih nacionalnosti) koji su životom platili ovu ohridsko-okvirnu lepotu. Drugo, mora se obezbediti fer tretman direktnih učesnika konflikta i njihovih porodica, i to ne kao heroja ili mučenika, nego kao ljudskih bića kojima je potrebna društvena podrška da bi izlečili ratne traume i konačno se integrisali u civilne tokove života. Ako me u ovoj neveseloj okolini nešto raduje, to je činjenica da javno zagovaranje za REKOM napreduje, a političari ne odbijaju da razgovaraju na ovu temu. I to je nešto… Sa ovakvim haškim finalom i šamarom pravdi, a uz našu makedonsku amnestiju ratnih zločina, REKOM samo dobija na značaju kao jedina nada da se neće zaboraviti ono što se ne sme zaboraviti, čak ni zbog nekakvog lažnog mira u kući ili u koaliciji.

Nova Makedonija, 19.11.2012.

Autorka svoje kolumne prevodi sa makedonskog za PCNEN (Prve crnogorske nezavisne novine)

Peščanik.net, 19.11.2012.

MAKEDONIJA
OLUJA
SLUČAJ GOTOVINA