Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Da pođem od Donalda Trampa. Njegov problem je što ima veći uticaj kao zabavljač nego kao političar. To se videlo u Ajovi. Naspram njega kao organizatora i izvođača spektakala, njegovi protivnici su amateri i dosadni.

Čak i kao polemičar, budući da ga politička ispravnost ne ograničava, nema premca, bar ne u tom društvu manje ili više profesionalnih političara. Ali se kod glasanja ta medijska prednost izgubila. Zašto?

Jedan razlog je organizacija. Glasove je potrebno zaraditi. To u američkim kampanjama, a posebno u Ajovi, podrazumeva lični kontakt. Ako ne sa samim kandidatom, onda s njegovim saradnicima. Potreban je bar telefonski razgovor, a još je delotvorniji lični stisak ruku i uzajamno razmenjeno obećanje: kandidata da će voditi računa o interesima glasača, i ovog drugog da će izaći na glasanje. Jer, u Americi ne glasa baš mnogo ljudi, pogotovo ne na unutarpartijskim izborima, što su ovi kojima se biraju partijski kandidati za opšte izbore. Tramp je sa potencijalnim pristalicama komunicirao na mitinzima, dok su glavni konkurenti, Ted Kruz i Marko Rubio, išli od vrata do vrata. Dakle, poruka je jedno, stisak ruke je nešto drugo.

Tramp ima problema i sa porukom. Najpre, za razliku od najbližih protivnika u sopstvenoj partiji, on sebe vidi kao pregovarača, a ne kao ratnika. Kruz bi, primera radi, sve protivnike sravnio sa zemljom, pokrio bi ratište bombama kao tepih, ne bi propustio nijedan pedalj zemlje, bez obzira na to da li je reč o gradu ili o pustinji. Rubio bi sve one koje ne bi uspeo da ubije poslao u logor Gvantanamo. Ništa od toga naravno ne bi trebalo uzimati zdravo za gotovo, ali glasači se pitaju ko je Tramp, ideološki, kada se ne identifikuje kao ratnik već kao diplomata.

Jer, onda sve što kaže može da se tumači drukčije nego što se na prvi pogled čini da izjavljuje. Što je naročito koristio Kruz. Recimo, Tramp bi da izgradi zid na granici sa Meksikom, pa bi proterao sve koji su ilegalno u Americi, što je nekih 11-12 miliona ljudi, ali šta se onda događa s njima? Tramp kaže da se ne protivi legalnoj imigraciji, što Kruz tumači da znači da bi on sve te proterane Meksikance ponovo pustio da uđu u Ameriku, samo sada legalno. Što je isto što i Obama predlaže – naime, amnestiju za one koji su prekršili zakon ilegalno boraveći i radeći u Americi.

Isto tako se može tumačiti Trampovo neslaganje sa Obaminom reformom zdravstvenog osiguranja kao zalaganje za još sveobuhvatniji sistem. Jer, Tramp ne bi bolesnu osobu, koja nema novaca da plati medicinsku negu, prepustio sudbini, već bi te troškove pokrio iz budžeta. I tako redom. Tramp je zapravo Hilari Klinton sa bombastičnom retorikom, za koju on mari koliko i za lanjski sneg. Uz to je spreman da izjavi kako su zakoni – o istopolnim brakovima i o zdravstvenom osiguranju – upravo to, dakle zakoni i da su ugovori, recimo onaj sa Iranom, upravo to, dakle ugovori. Dok Kruz i Rubio govore kao da ih sve to ne obavezuje. Opet, to nema nikakav praktični značaj, ali pomaže ideološkoj identifikaciji.

Kruz napada i milijardere i finansijski kapital, gotovo kao da je Berni Sanders. Ovo je naravno upereno protiv Trampa, kada je reč o Kruzu, a i protiv svih njemu sličnih, kada je reč o Sandersu. Naravno, Sanders je kao i Tramp diplomata, a ne ratnik. Jedino što se ne hvali da bi bio neviđeno uspešan, jer nije zabavljač. Mada privlači sve veći broj sledbenika. To su uglavnom oni koji su polagali nadu u Obamu. Teme su različite, a i retorika, jer Sanders poziva na revoluciju, a ne kao Obama na društveni konsenzus. I tu je sada razlika između njega i Hilari.

Naime, Obaminih osam godina su ipak nekakvo iskustvo, kako stalno podseća Pol Krugman. Da nije jednostavno ciljeve pretvoriti u rezultate jer mogu da nedostaju sredstva. Recimo, besplatno univerzitetsko obrazovanje na državnim univerzitetima ili evropski sistem zdravstvenog osiguranja koje pokriva sve građane. Iz iskustva Obamine administracije (Amerika nema vladu), jasno je da su Sandersovi predlozi nepraktični, bar dok on ne obezbedi većinu u zakonodavnim telima. A onda je potrebno i da se saglasi ustavni sud. No, kao i u slučaju Obame, poziv na revoluciju je više sredstvo identifikacije i mobilisanja istomišljenika, a manje politički program.

Politički program, to je Hilari. U međunarodnoj politici diplomatija uz pretnju upotrebom sile, a u unutrašnjoj politici gradualizam, dakle Obamina politika, ali ne i njegov ili Sandersov populizam. Sam Obama ima samo lepe reči za gospođu Klinton. Ukoliko bi ona bila izabrana, Republikanska bi partija nastavila da se nosi sa ideolozima kao što su Kruz i Rubio (mada je ovaj drugi više ambiciozan nego ubeđen u vrednosti konzervativizma), a Hilari bi učvrstila i produbila promene koje je uspeo da sprovede Obama. Uz to, na opštim izborima, umereniji kandidat ima veće šanse, a radikalniji na jednoj strani povećava i šanse radikalnijih protivnika. A i ako bi Hilari imala za protivnika Trampa, koji bi odmah počeo da zagovara “njujorške vrednosti”, kojih se uostalom u tom gradu pridržavaju i republikanci, i tada bi ona bila u prednosti, jer ne bi morala da objašnjava sve to oko zida i muslimana.

Sve ukazuje na Hilari kao prvu ženu predsednicu Amerike, jedino što je to ishod koji se ne uklapa u njenu životnu priču. Svi nekako očekuju da je reč o osobi sa neostvarivom ambicijom, jer je spremna sve da joj podredi. A i protivnika je mnogo.

Novi magazin, 08.02.2016.

Peščanik.net, 09.02.2016.

Srodni linkovi:

Slavoj Žižek – Donald Tramp ili nepodnošljiva lakoća vulgarnosti

Paul Krugman – Prevaranti

The Guardian – Game over za Sandersa

Thomas Piketty – Uspon Sandersa

Charles Simic – Šta se dogodilo u Nju Hempširu

Michael Moore – Podrška Sandersu

The Guardian: Posle Ajove – Berni Sanders može pobijediti

Robert Reich – Trump i revolt anksiozne klase

Charles Simic – Berni, Hilari i budućnost Amerike

George Packer – Populisti

TEMA – TRAMPOZOIK