Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Mogu Taylor Swift i Travis Kelce na najvećem sportskom događaju u Sjedinjenim Državama da se ljube do mile volje pred punim tribinama, ali i dalje neće biti glavna vest u Srbiji. Ne dâ BIA. Jer, dok se na terenu njih dvoje grle i slave pobedu, BIA po Srbiji lovi špijune. A šta „Srbin“ više voli – petparačku ljubavnu priču sa srećnim krajem ili napeti špijunski triler, to uopšte nije pitanje, čak ni retoričko.

Ni ljubav ni srećni kraj ne zanimaju „Srbina“, samo zavere i špijuni (mržnja, mržnja, čuje se iz offa). Zato nisu u pravu svi oni koji kažu da žitelji Srbije hoće hleba i igara. Ne, ne – hleba i špijuna, to je geslo s kojim se srećno živi u Srbiji.

Nije oduvek tako bilo. Donedavno, bilo je – hleba i atentata. Ali, otkad je otišao Stefanović (ne notorni tužilac, taj je još tu, nego onaj najgluplji od svih), atentati su se proredili. U eri Vulina i Gašića gomilaju se špijuni. Da ne grešimo dušu, možda su neki ljudi, kako kaže vest, zaista uhapšeni, i možda ih se zaista tereti da su se bavili špijuniranjem, i možda jesu dugo bili u fokusu BIA, dok se nije utvrdilo šta su u stvari. Samo, sva je prilika da nikada više o tome ništa nećemo čuti.

Svejedno, neka bude da je vest tačna, da jeste uhapšeno njih četvoro, zbog nečega (na to ćemo se vratiti). Zbunjuje što su ti špijuni uhvaćeni, a i dalje se ništa ne zna, recimo, o krađi i objavljivanju podataka Pošta Srbije.

Vest o hapšenju špijuna sklopljena je po obrascu najlošijih špijunskih romana. Preciznije: ona izgleda onako kako neko neupućen zamišlja da izgledaju priče o špijunima. Zato smo počeli s Taylor Swift: taj njen poljubac na travi sa zvezdom američkog fudbala jednako je jeftin kao i ova domaća špijunska priča. Istina, bolje bismo se zabavili da sad komentarišemo ljubavni život (potpuno u funkciji profita zabavne industrije Swift) najveće pop zvezde 21. veka, ali ćemo, kako naš kontekst nalaže, ostati kod špijuna.

„Razbijena špijunska mreža“, čita „Srbin“ naslov i zamišlja mrežu – mnoštvo ljudi, svi s tamnim naočarima i u tamnim odelima, kao notorni agent Smith. Ništa od mnoštva, jer su „uhapšene [samo – prim. aut.] četiri osobe“ – kaže se dalje u naslovu. Nema klimaksa. Samo hladan tuš: špijunska mreža od četiri osobe.

Taylor i Travis su se ljubili na terenu duže nego što je notorna mreža imala vremena da se raširi po Srbiji. „Srbin“ ipak čita  dalje. Četiri osobe odmah se dele na 2 + 2 – dve osobe radile su u „srpskoj kancelariji inostrane organizacije“, a dve u „državnim organima Republike Srbije“. Hm, „srpska kancelarija inostrane organizacije“ – špijuni registrovali predstavništvo u Srbiji, iznajmili i kancelariju? Vest kaže:

„BIA je otkrila predstavništvo jedne inostrane organizacije koja je obaveštajno i subverzivno delovala u Srbiji sprovodeći klasičnu špijunsku aktivnost, a svi uhapšeni su državljani Srbije“.

Ako imamo predstavništvo i kancelariju, valjda je to negde moralo da se registruje, a ako je registrovano, valjda nije moralo da se otkriva? Tek što smo dobili zaplet, stigao je svake napetosti lišeni rasplet. Zlokobna mreža je inostrana organizacija s predstavništvom, kancelarijom i dvoje službenika. Dok mreža zvuči zaverenički strašno, kancelarija je dozlaboga banalna. A ipak, u toj kancelariji sve vrvi od „klasičnih špijunskih aktivnosti“. Hm, šta je sad to – „klasična špijunska aktivnost“?

Kada se Taylor i Travis zagrle na travnjaku, a oduševljena publika im aplaudira sa tribina – to zaista jeste klasičan kraj romantične komedije odigran u realnom životu. Samo što u realnom životu to nikada nije kraj priče. Ne treba sumnjati: industrija Swift pažljivo će razraditi nastavak. Ali, kako će „prikupljanje informacija obaveštajnog karaktera, od kojih pojedine [dakle, samo pojedine, a ne sve – prim. aut.] imaju status poverljivosti i tajnosti“ u domaćoj priči postati „klasično“ – uopšte nije jasno.

Autor vesti se trudi:

„Informacije koje su prikupljali ticale su se rada i funkcionisanja naših državnih organa i institucija i pojedinih javnih preduzeća, ali i resursa iz sistema nacionalne odbrane Srbije, naročito vojnih službi bezbednosti. Poseban segment njihovog interesovanja bili su i pojedini državni rukovodioci, ali i građani i privredna društva.“

Čudna neka mreža, bez cilja i fokusa. Ako je sve ovo bilo predmet obrade, to je mnogo posla za četiri osobe. Pored toga, svaki novinar u Srbiji bavi se (ili bi trebalo da se bavi) istim poslom. (Možda su zato [pravi] novinari vlastima u Srbiji sumnjivi kao špijuni?)

Kako god, kada se Vučić s Gašićem u kampanji slika u prostorijama državne bezbednosti, zar to takođe nije odavanje tajne? Kada u Banjskoj, glavni protagonista oružane akcije podigne glavu uvis, da kamera s drona može lepo da mu uhvati lice, zar i to nije odavanje tajne? Hoću da kažem, u Srbiji samo idiot može da poveruje da su potrebni špijuni da bi se nešto saznalo.

A BIA ipak otkriva špijunsku mrežu i hapsi sva četiri njena člana: „Razbijena špijunska mreža“. Ispod naslova, dobili smo: razbijena je neka špijunska mreža; uhapšene su neke četiri osobe; svi su radili za neku inostranu organizaciju; ta organizacija imala je ovde neku kancelariju i u njoj neko svoje predstavništvo; u toj kancelariji sticale su se neke informacije od kojih su neke bile poverljive, a neke čak i tajne.

Izem ti priču. Ništa tu ne pomaže ni to što je:

„Prilikom pretresa objekata [objekti su valjda kancelarija – prim. aut.] koje su koristili pripadnici ove špijunske mreže nađena… specijalna tehnička oprema koju su osumnjičeni koristili u svom delovanju i koja je, u skladu sa zakonom, poslata na dalju analizu i veštačenje.“

Specijalna tehnička oprema? Analiza i veštačenje? U skladu sa zakonom? Možda je Vulin otišao iz BIA, ali njegov duh se tamo čvrsto ukotvio i ništa ga odatle ne može isterati. U poređenju s našom BIA, Taylor je zaista kraljica (makar i jeftinih) narativa. To je, naravno, poređenje koje Taylor apsolutno ništa ne znači niti o njoj govori bilo šta. Za nas, pak, priče iz BIA gola su uvreda zdrave pameti.

Ako je BIA htela da pokaže/slaže da radi još nešto pored toga što goni ruske imigrante po Srbiji, morala je barem malo da se potrudi. Taylor su čekala čak dva aviona (za svaki slučaj) da je iz Japanu prevezu u Las Vegas; BIA za svoju vest nije upotrebila ni pola (prosečnog) mozga.

Peščanik.net, 13.02.2024.


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)