Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Živ je Tanjug, umro nije, dok je Srba i Srbije, Telegrafska agencija nove Jugoslavije beše čini mi se ukinuta, što mi se već i zbog njenog porekla i tragova jugoslovenštine u njenom skraćenom imenu činilo bogougodnim, kad, ne, nije, ne samo što živi Tanjug, nego fotografiše najveće velikodostojnike na sajmu blagoslovenog naoružanja, i ne bih za tu sliku ni znao da je se nije dokopao zlokobni NIN koji je uspomenu sa sajma potkresao sa dve strane. Ostalo je istorija: na naslovnoj strani – šef države, u pratnji Milorada Dodika koji mu svaki čas staje na petu od cipele, sa ljubavlju i ganutljivim osmehom gleda u ja mislim mitraljez sa savremenim nišanskim drangulijama, što je od obožavalaca predsednikovih shvaćeno kao otvoren poziv svim građanima koji imaju ikakvo vatreno oružje da pripucaju u predsednika Republike čim im se ukaže prilika. Da je u pitanju poziv na hitan atentat nije bilo nikakve sumnje, pa da, počelo se sa maketom vešala koja su nosili demonstranti, a koji su svi do jednog Đilasovi specijalci, pa se prešlo na testeru kao modernije smrtonosno oruđe, da bi se završilo sa cevi koja govori više puta, a ispred koje stoji razneženi predsednik Republike!

U NIN-u su rekli da slika potiče iz Tanjugove zaostavštine, da bi odonud iste sekunde stigao ljuti demanti, opovrg, ovo više nije naša slika, tu je otfikareno dve trećine sadržaja, namerno je ubijen veseo potrošački i sajamski kontekst, ali i Kenedi zar nije nastradao u kontekstu ne može biti veselijem, gde su mu mahale hiljade obožavalaca, drugo, kad pogledam original ispada da je NIN smrtnu opasnost u kojoj se obreo šef države prepolovio: na nepotkraćivanoj slici Tanjugovoj vide se jasno dve cevi, obe uperene u predsednika, na NIN-ovoj slici jasno se vidi samo jedna cev, dok je vrh druge neprepoznatljiv i mogao bi pripadati konstrukciji samog štanda. Dakle, ako nekoga treba razapeti, to je po meni Tanjug, jer dve cevi uperene u predsednikov torzo znače – šta? Ako Zveki promaši, Sretko neće!

NIN bi se mogao naći jedino u privatnoj parnici sa licem meni nepoznatim, a koje na Tanjugovoj slici ide ispred hrišćanske gospode Vučića i Dodika, neidentifikovani od mene građanin je nasmešen i obradovan isto kao predsednik, i njegovo je pravo i čast da u javnosti bude vidljiv, neodseciv sa slike, jer je itekako i sam deo sajamskog kolopleta koji je ovekovečio Tanjug! Ne bi mi bilo pravo da sam hodao ispred predsednika, a da me ne naslovnoj strani ne bude, bilo bi to kao da sam nestao u Staljinovim čistkama, pa mog lica nema više u sovjetskoj enciklopediji.

&

Diljem zemlje otpočelo je, i još traje, nadmetanje ko se najviše poplašio za predsednikov život, i ko je sve razumeo kud NIN cilja, tj. u koga ubilački i atentatorski nišani, hiljade aparatčika napisale su i razaslale svoje domaće zadatke o ubistvu predsednika Republike i predsednika SNS, koje se doista nije desilo, ali će se zacelo desiti ako ne budemo svi stalno upozoravali na ono što mu dušmani pripremaju (propao je atentat prilikom gostovanja predsednikovog kod poštovane Olivere, potonju je svojim telom bio gotov da brani od fašista do zuba naoružanih testerom, vešalima i farbom kojom su oskrnavili ulaz u Vajni servis); o NIN-ovom krvožednom i otvorenom huškanju na atentat oglasilo se i staro i mlado, svako kome je predsednik prirastao za srce, ali i mnogi protivnik smrtne kazne koji se onda prirodno protivi i atentatu, pa ipak, u hiljadama osuda upućenih na adresu ubilačkog nedeljnika sve je nadgornjao Čedomir Jovanović koji je sajamski mitraljez sa nesrećne i mrtvorođene naslovne strane NIN-a ispred povezao sa atentatorom na Đinđića, gospodinom Zmijom, i nisam načisto je li želeo da se dodvori Vučiću, ili je još jednom hteo sve nas da podseti na sebe, na to koliko ga je Zoran Đinđić voleo i poštovao; u nepodnošljivoj larmi i gunguli gde vazali službeno škrguću zubima na podstrekača zločina, saznali smo da Čedomira Jovanovića – koga sam uveliko izručio zaboravu, kao da je, grešna mi duša,Tanjug – zaledi i sam pogled na automatsko oružje, makar ispred praznog mitraljeza bezbrižno šetao neko ko o oružju i trgovini oružjem ima samo reči hvale i divljenja!

Drugopotreseni na ovom neobjavljenom, ali svenarodnom konkursu za najuplašenijeg hrišćanina 2019. jeste medijski magnat Ringier Alex Springer, koji bi svojim radnicima možda i halalio naslovnicu, ali nije mogao: money maker, koga srdačno ne zanima sadržaj i bezsadržajnost onoga što prodaje, ispoljio je, nenadano, čedinsku tankoćutnost i bolećivost: znate šta, da kod vas nije ubijen premijer, bilo bi još đene-đene, ali ovako… I preteća naslovnica, taj otvoreni poziv na regicide, kraljeubistvo, povučena je, uprava NIN-a povukla se pred neizgovorenom pretnjom kapitaliste: vidim da ne rebrite od vašeg vladara, ali od mene morate…

&

Neću sad i ja da raspalim po NIN-u, kao kad u „Krunskom svedoku“ na pravdi boga pritvoreni čuvar dolme pita ženu je li mu našla advokata, a žena mu kaže: „Pusti, jesam… Tražio je najstrožu kaznu za tebe!“

Peščanik.net, 03.12.2019.

Srodni linkovi:

Ljubodrag Stojadinović – Razvojni put Č. Jovanovića

Vladimir Gligorov – Melodrama

Dejan Ilić – Ko crta metu na Vučićevim grudima?

Vesna Pešić – Vučić pred snajperom i sloboda medija

Saša Ilić – Blank page

Ognjen Radonjić – Assass(n)in

Ljubodrag Stojadinović – Naslovna strana