Agonija Krušika i nakon smene na čelu kompanije
Nedavno, preciznije 21. juna, a nakon najave na ovom portalu, konačno je smenjen generalni direktor Krušika Vladan Lukić, za čije se ime u široj javnosti vezuje sada već dugogodišnja proizvodno-poslovna agonija te nekada ugledne oružarske kompanije. Glavni krivac za propadanje Krušika u stvari je bivši generalni direktor te fabrike Mladen Petković, koji je omogućio domaćim privatnim trgovcima bliskim državnom vrhu i Srpskoj naprednoj stranci, firmi GIM i kompanijama Slobodana Tešića, da Krušikove mine i granate kupuju za bagatelu (znatno jeftinije no što ih je kupovao i državni izvoznik oružja Jugoimport SDPR), te da ih po arapskom svetu, u Saudijskoj Arabiji i Ujedinjenim Arapskim Emiratima, pre svega, prodaju mnogostruko skuplje.
Omogućio im je i da proizvode Krušika kupuju bez prethodno uplaćenog avansa (ili bankarske garancije), što je ranije bilo nezamislivo u oružarskom biznisu ali i, što je još gore, da neretko mine i granate uzimaju „na poček“, pa kad i ako plate, usled čega je Krušik ostajao dužan svojim dobavljačima i tako malo pomalo, mic po mic, došlo se do kolapsa. Onaj koji je prvi javno ukazao na činjenicu da se Krušik, na taj način, nemilosrdno pljačka (uzbunjivač Aleksandar Obradović) blagovremeno je uhapšen i sklonjen iz fabrike, a u poslednje vreme i iz javnosti. Iz koje se, najverovatnije – suočen sa lažnim dušebrižnicima, najčešće organizatorima besmislenih performansa i manifestacija navodne podrške, i koji su na njegovoj muci promovisali sebe i svoje fantomske organizacije – povukao sam.
Petković koji je, kako tvrde pojedini mediji, kadar Srpske napredne stranke, omogućio je, nadalje, i da se u Krušiku, od 2015. do kraja 2018. koliko je tamo direktorovao (nakon čega je prekomandovan u kragujevačku Zastavu oružje), zaposli na stotine nekvalifikovanih i nepotrebnih radnika. Sindikalci Krušika tvrde da je u Krušiku, posredstvom SNS-a i predsednika Izvršnog odbora te partije Darka Glišića, za vreme Petkovićevog mandata zaposleno čak blizu 2.000 novih radnika, mahom iz zapadne Srbije (Uba, Mionice, Koceljeve, Lajkovca…), u kojoj je Glišić partijski šerif, ali i drugih delova Srbije, od Inđije do Niša i Bajine Bašte. Većina tih radnika, za koje u Krušiku nikada nije bilo stvarnog posla, uglavnom se, javna je tajna, krila i krije po trpezarijama i tavanima fabričkih pogona, da ne bi bola oči onima koji rade, te su ih u valjevskoj fabrici prozvali – „tavanašima“.
Ali, ni nedavno smenjeni Vladan Lukić u svemu tome nikako nije bio ni naivan ni nevin. Naprotiv, od 2015. do decembra 2018. bio je Petkovićeva desna ruka, odnosno član Borda direktora kompanije. Od decembra 2018. kad su, kako tvrde u Zastava oružju, Slobodan Tešić i bivši ministar odbrane Bratislav Gašić Petkovića prekomandovali u Kragujevac, sa zadatkom da u najstarijoj i najznačajnijoj domaćoj vojnoj fabrici uradi isto ono što je učinio Krušiku, Lukić je preuzeo komandu u valjevskoj fabrici. U vojnoj industriji i dalje se međutim spekulisalo da Petković i dalje, preko Lukića, vuče konce u Krušiku.
Kako god, Lukić više nije generalni direktor Krušika, 21. juna je na sednici fabričkog Nadzornog odbora smenjen i to, kako doznajemo, na prepad, pošto nije imao pojma da će na sednici NO kojoj je prisustvovao i on da bude na dnevnom redu. Na toj funkciji, u svojstvu vršioca dužnosti, zamenila ga inženjerka hemije Jovanka Andrić, rođena sestra nekadašnjeg prvog čoveka Krušika Jovana Davidovića, koju je Mladen Petković svojevremeno bio najurio iz valjevske vojne fabrike, da bi se u nju ne tako davno vratila. Andrić je za ovo kratko vreme koliko je na čelu Krušika uspela, navode u fabrici, da naplati deo potraživanja, čime je regulisan deo dugova koje su radnici imali po osnovu administrativnih zabrana.
Sve ostalo i dalje je isto. Krušik je u teškoj besposlici, fabrika radi tek sa 30-ak posto kapaciteta, a lane je u ukupnom prometu domaće vojne industrije učestvovala sa samo 5 odsto. Gora je jedino Zastava oružje koja je, zahvaljujući aktuelnom menadžmentu, ali i kadrovima pomoćnika ministra odbrane Nenada Miloradovića u fabričkom Nadzornom odboru i razvoju preduzeća, u tom prometu učestvovala sa sramotna 3 procenta. Nevolja Krušika je i to što novih ugovora nema ni u naznakama, pa je fabrika u prvom ovogodišnjem kvartalu napravila novi gubitak od oko 7 miliona dolara. Onaj ukupni višegodišnji najmanje je desetostruko veći.
Iz Krušika je od kraja 2019, uz nepoštovanje kriterijuma i zakonskih normi (bez posla su ostali i bračni parovi i samohrane majke) otpušteno 700 radnika, te je broj zaposlenih sa oko 3.200 sveden na oko 2.500, ali je još uvek prekobrojno više stotina tamošnjih oružara. Ostalo je da prirodnim odlivom ode još oko 500 radnika, da bi fabrika na kraju 2023. imala optimalnih oko 2.000 zaposlenih. Problem je i to što su novim kolektivnim ugovorom, iz marta ove godine, zaposlenima u najnižim platnim grupama (od 8. do 10) zarade umanjene, dok su onima iz najviših platnih grupa (od 28. do 31), u kojima su uglavnom rukovodioci svih nivoa, plate uvećana. Menadžment i fabrički Nadzorni odbor su u alanfordovskom maniru oteli sirotanima da bi dali bogatunima, što dodatno demotiviše radnike u pogonima.
Ipak, trenutno najveća nevolja valjevskih oružara je to što su pre dva i po meseca, usled neuplaćenih doprinosa za zdravstvo, ostali bez prava na lečenje i terapiju. Sindikati Krušika su se ranije tim povodom obraćali Ministarstvu odbrane i premijerki Ani Brnabić, a sredinom juna pomoć su zatražili i od predsednika države Aleksandra Vučića. On ih, kao i Brnabić i nadležni iz MO, nije udostojio odgovora. Vođa, očito, radničkim suzama ne veruje, iako uporno glumata i pokušava da obmane javnost u vezi sa uzrocima agonije Krušika. Vučić je i nedavno implicitno poručio da je uzrok te agonije političke prirode, mada je (in)direktno odgovoran za dugogodišnje posrtanje jedne od najznačajnijih domaćih vojnih fabrika. Takođe, on mirne duše dozvoljava da međusobno zavađeni kadrovi Teršića i Gašića, s jedne, i pomoćnika ministra odbrane Nenada Miloradovića, s druge strane, urušavaju kragujevačku fabriku oružja, proizvođača najboljih (puško)mitraljeza na svetu (M 84 i „Kojot“). Ova fabrika danas ne može da proizvede ni kontingent pištolja za Vojsku Srbiju.
Sindikalne organizacije Krušika su o narastajućoj besposlici i besparici te fabrike nadležne u državi, među kojima i kabinet predsednika, obaveštavali još pre hapšenja uzbunjivača Aleksandra Obradovića, koji je o tome, ponovimo, prvi javno progovorio. I sam Obradović je, mesecima pre no što se javno oglasio, o mahinacijama u Krušiku obaveštavao nadležne i odgovorne u državi. Niko, pa ni Vučić, ni prstom nije mrdnuo. Predsednik Srbije je za situaciju u Krušiku odgovoran i zbog toga što je upravo on taj koji je, u jesen 2013, kao prvi potpredsednik Vlade Srbije i ministar odbrane na velika vrata u oružarski biznis vratio kontroverznog Slobodana Tešića koji je, prethodno, čitavu deceniju bio na crnoj listi Ujedinjenih nacija zbog mahinacija u trgovini oružjem.
Autor je novinar iz Kragujevca.
Peščanik.net, 09.07.2021.
KRUŠIK